U malome se i veliko odslikava

Posle izvesne pauze pisac Voja Colanovic, koji je za svoj rad, pored ostalag nagradjen i Ninovom nagradom (1987), upravo je objavio novi roman zanimljivog sadrazaja i strukture ali i veoma cudnog naslova. Stoga je prvo pitanje za sagovorniku Blica bilo:

Da li se naslov vaseg novog romana „Lavovski deo nicega“, odnosi na temu, na svet koji opisujete, ili je posredi igra reci sa predumisljajem?

- Bojim se da bih na ovo pitanje bio kadar da odgovorim „kako treba“ tek kad bi mi neko prethodno objasnio sta je, zapravo, tema te moje unatrazne price. Da se, kakvim slucajem, naslov „Lavovski deo nicega“ obreo na koricama poslednjeg Hemingvejevog romana, sumnjam da bi ikoga zbunio. Ali, siguran sam, takodje, da se Hemingvej za nj nikad ne bi ni opredelio, jer bi iznad price o starcu koji dovlaci s mora oglodani kostur ulovljene ribe, ovaj naslov delovao kao „prva lopta“. A vec iz samog vaseg pitanja proizilazi da na koricama moje nove proze on takav efekat nema.

Naslov o kojem razgovaramo smislio sam desetak godina pre nego sto cu sesti da taj roman pisem, a doziveo sam ga maltene kao dar s neba, jer me je sve vreme (i za dugotrajne inkubacije, i za samog pisanja) usmeravao sa pouzdanoscu navigacijskog instrumenta.

Kazete usmeravao; ka cemu?

- Pa, valjda, ka zavrsnoj reci tog kazivanja, u dnu poslednje, 189. stranice. A ona glasi „nije“. Nije, dakle, na meni da ukazujem na znacenjske veze (vidljive, nazirave ili samo naslutljive) tog naslova sa dogadjajima, situacijama i cuvstvima u hronoloski obrnutoj povesti o gimnazijskom profesoru Darku Opacicu. Racunam, medjutim, da bi one lakse isplutale kad bi se u takvo (ne preterano vazno) istrazivanje krenulo iz suprotnog smera, od nekog prizemnijeg sinonima „Lavovskog dela nicega“, kakav bi bio recimo, (u srpskom argou, i sa pozitivnim predznakom) Biber Nicega. Toliko o naslovu i temi. A naravno da ni u snu ne bih zavrnuo ruku onome ko bi ustvrdio (i ostao pri tvrdnji) da je posredi samo igra reci sa predumisljajem.

Citaoca vaseg stiva osvaja posvecenost trenutku vasih junaka. Odnosno, analiza ili promisljanje „beznacajnog“ detalja. Otkuda toliko nadnosenje nad necim sto bi, malo ili kratkoveko, najcesce da promakne?

- Valjda, otud sto ta zagledanost i odmah i bogato nagradjuje. Otkricem i uvidom. Malo je, uistinu, fascinantno, jer se, cak i kad ne izgleda da sve obgrljuje, u njemu sve odslikava. Znao je za to, dakako, jos starozavetni prorok. A nas savremenik stao je da o ovoj (ne uvek ociglednoj) stvari ozbiljnije spekulise tek nakon pronalaska holografije. Zasto bas tada? Jer se, uz prasak senzacije, ispostavilo da je iz bilo koje, nasumce otkinute cestice filma sa snimkom u toj tehnici, moguce dobiti nanovo sliku u celini.

A pesnik je oduvek bio svestan obilja sabijenog u malome. (Parcence nocnog azura dovoljno je da se vidi kako prolaze zvezde, a u smrti jednog insekta ogledaju se sve velike nesrece, culi smo ga kako kaze) Aforisticar, takodje. Ali, ne zaboravimo, i fikcionalist, izrazavao se on kroz tzv. short short story, novelu ili roman-reku. Moja zaokupljenost te vrste izvire mozda iz navike da spoljasnju radnju sve vise sputavam za racun unutrasnje, a da, pri tom, ipak, ne smetnem s uma lekciju koju su mi ocitali oblaci dok sam ih jos kao decak posmatrao. Uvrteo sam tad sebi u glavu da bi bilo cudesno pripovedati oponasajuci njih, koji neprekidno nekud idu, i koji u tom kretanju ne prestaju da menjaju oblik.

Cuo sam da se vasa tehnologija pisanja romana podosta razlikuje od one kojom se sluzi vecina vasih kolega po zanru. U cemu bi ta razlika bila... ako je doista ima?

- Mislim da je ima, ali, odmah da kazem, za svoju tehnologiju (ne samo zato sto bi se ona mogla ponekom uciniti cudnom) ne plediram. Svako pise onako kako zna i ume, i kako mu najvise odgovara. Prema osecajnosti, psihologiji, navikama. Vidite, romansijer obicno pravi neku vrstu radne verzije rukopisa - koju bih radije nazvao matricnom ili kalupnom - a potom to sto je stavio na hartiju rediguje od pocetka do kraja, pa prepisuje na cisto (ovde govorim, dakako, u pojmovima pretkompjuterske spisateljske prakse), i to ispravljanje i doterivanje „celom duzinom“ romana, gdekad ponavlja i vise puta... dok roman konacno ne dobije zeljeni izgled.

A kako radite Vi?

- Moje romansijersko iskustvo ne poznaje matricnu verziju rukopisa. Sto ne znaci da u glavi (na papiru? taman posla!), i pre i za vreme pisanja, ne drzim kakvu-takvu dinamicno strukturisanu predstavu o celini. I da odbacujem matricu. Naprotiv. Samo sto njome baratam iskljucivo na prostoru recenice. A ovu preinacavam koliko god treba, cak i po cenu mucnine, sve dok ne zakljucim da je stopostotno prihvatljiva za citaoca (pri cemu je idealni citalac moja malenkost). Tek posto je prva recenica romana „spremna za stampu“, prelazim na drugu. Tekst koji je na ovakav nacin (definitivno) uoblicen, za mene je svojevrsna svetinja, i njegova realnost odredjuje i formu i sadrzinu onoga sto potom dolazi, ma koliko takvo tvrdokorno, organsko uslovljavanje znacilo i odstupanje od prvobitne zamisli nastanjene u piscevoj glavi.

Sve u svemu, pojednostavljenja radi, mogao bih reci da moja romansijerska tehnologija pomalo podseca na rad finisera za asfaltiranje. Ono sto ostaje ispod i iza pregolemog a sporog valjka, gotovo je i ne sme se dirati.