Vratanca za macu

Americka ponuda Beogradu da potpise sporazum o neizrucivanju americkih vojnika Medjunarodnom sudu za ratne zlocine redak je primer krajnjeg cinizma koji nikakva diplomatska tehnika nije u stanju da prikrije i ublazi. Jer, dok unapred trazi imunitet za svoje vojnike, Vasington istovremeno vrsi pritisak da Beograd nastavi sa izrucivanjem optuzenika Haskom sudu za zlocine u bivsoj Jugoslaviji.

Srbiji (i/ili SRJ) nudi se, naravno, reciprocnost, to jest da ni Amerika ne izrucuje nikakve ovdasnje zlocince tom stalnom sudu koji tek nastaje i koji treba da zameni ad hoc sudove poput sadasnjeg Haskog tribunala. Dakle, kad vec sad ne bi bilo tog tribunala koji je Amerika inicirala i koji ona pretezno finansira, general Mladic bi se najbolje sklonio od medjunarodne pravde ako bi nekako utekao, recimo, u americku bazu Bondstil na Kosovu.

Ali, takvi paradoksi ovde su najmanje vazni. Pravi problem je sto se Amerika pojavljuje kao najveci zastitnik i najveci protivnik medjunarodne pravde. Ta nemoguca, protivrecna pozicija krajnje je zaostrena politikom Busove administracije, a da li ta politika ipak moze da uspe najbolje ce se videti upravo na slucaju Srbije.

Lako je Svajcarskoj da odbije istu takvu americku ponudu posto na njenoj teritoriji ionako nema americkih vojnika pa nece ni biti izlozena nikakvom pritisku. Lako je i drugim evropskim zemljama jer nisu same prinudjene da izrucuju svoje gradjane dok Amerikancima unapred priznaju imunitet. One se samo nacelno protive americkom ekskluzivizmu. Jedino bi zemlje bivse SRJ, Srbija pre svih, morale da pristanu na ponizenje da same budu zrtve nacela selektivnosti medjunarodne pravde.

Vasingtonu bi sad bilo narocito vazno da dobije potpis Beograda, bas zato sto je jasno da je Srbiji najteze da na to pristane. Valjda joj je zbog toga i ponudjeno medju prvima. Busova administracija posle bi mogla da se poziva na taj uspeh i mogla bi da zacepi usta mnogim kriticarima svoje politike i u Americi i u Evropi. Popustanje Beograda pred ovako ogoljenom nepravdom bilo bi veoma krupan dokaz da su pritisak, sila i arogancija najbolja politika supersile.

Beograd ima sve razloge da glatko odbije americku ponudu. Oko toga bi se cak mogao ocekivati puni konsenzus svih znacajnijih politickih snaga, od levice do desnice. Oni koji su dokazivali da je saradnja s Haskim sudom nasa medjunarodna obaveza sad bas nikako ne bi smeli da pristanu na izuzimanje Amerike. Stavise, oni bi morali biti najvise ljuti na Vasington koji diskredituje medjunarodnu pravdu. Nacionalisti i desnicari su ionako, bez razmisljanja i po inerciji protiv Vasingtona. Kostunica je protiv iz razloga pravnih i nacelnih, a Djindjic zato sto se opredelio za ulazak u Evropu kao glavni cilj.

Dakle, ovog puta bi se i legalisti i pragmaticari i razni ekstremisti morali sloziti da treba reci "ne" Vasingtonu. Toliko se ovde sanjalo o nacionalnom konsenzusu da se ova divna prilika niposto ne sme propustiti. Jedino sto coveka moze da zabrine je bas to sto sve lici na ostvarenje vecitog srpskog sna o slozi i protivljenju velikoj sili i nepravdi; sto se sve uklapa u mit i klise, i sto se Srbija opet nalazi u velikoj ulozi i u prvoj liniji "evropskog otpora Americi".

Posle nedavnih iskustava s igranjem velikih uloga sad bi valjalo biti malo oprezan. To znaci da Beograd najpre treba da se uveri da je Evropa zaista spremna da cvrsto brani svoj stav i sposobna da se odupre americkom pritisku. Ovaj slucaj sa zahtevom za izuzimanje od medjunarodne pravde toliko je jasan i toliko bitan za medjunarodni poredak i za sam opstanak Evrope kao subjekta da bi Brisel zaista morao pronaci u sebi nesto volje za otporom. Ali, ako toga ne bude, ni Beograd nema razloga da sam prkosi.

Americki zahtev treba, dakle, odbiti samo ako Evropska unija snazno i bezuslovno u tome podupre Beograd i ako mu pomogne da izdrzi eventualni americki pritisak. Pri tom valja znati da ovde nije u pitanju opsta evropsko-americka konfrontacija, nego samo sukob oko jednog, makar vrlo vaznog pitanja i to samo sa sadasnjom administracijom. To znaci da nam sad nista ne treba nikakva antiamericka histerija a vlastima sigurno nije ni na kraj pameti da organizuju bilo sta na temu "bolje grob nego rob". A nije strasno ako poneko pomene macu i vratanca, to Amerikanci ionako nece razumeti.

Ovde je pre svega u pitanju spor oko americke medjunarodne pozicije gde treba pronaci nekakav razuman odnos izmedju sile i prava i promeniti pravila iz vremena hladnog rata, a ne izazvati velike otpore i potrese. Problem stalnog suda za ratne zlocine samo dobro ilustruje logicnu nevolju supersile koja ne moze a da ne trazi za sebe neku privilegiju. A americki patriotizam i nepoverenje prema medjunarodnim ustanovama su toliki da u doglednoj buducnosti nijedna vlada u Vasingtonu sasvim sigurno nece pristati da svoje vojnike preda nekom stranom sudu.

Nije tesko predvideti da ce u ratu koji je predsednik Bus objavio svetskom terorizmu biti mnogo prilika i povoda za svakojaka krsenja medjunarodnih normi i konvencija. To je razlog vise za Vasington da trazi odresene ruke. Neki ljudi tamo izgledaju jako skloni ratnim avanturama, cak i ako ih u tome ne prati ni Toni Bler. Osim sto je opasno, to takodje znaci da ovo nije najbolja sezona za jacanje medjunarodnog prava.Otpor Evrope preteranoj samovolji supersile neophodan je samoj Americi, kao pomoc nekoj novoj, manje nervoznoj struji. Jer glavni sukob koji se tice buducnosti sveta odvijace se unutar Amerike. A uloga Srbije, ako se dobro odigra, moze da ispadne pozitivna i ne sasvim beznacajna. Koliko za ljubav metafora o vrtesci, klackalici, ironiji sudbine i ostalim dijalektickim trakalicama.