Spor oko subvencija

Zajednicka poljoprivredna politika (PAC) Evropske unije je bio jedan od osnovnih stubova jos nekadasnje Zajednice za ugalj i celik, koja je dogovorom u Mastrihtu 1992. i uvodjenjem zajednicke valute i zajednicke granice (Sengen) prerasla u Evropsku uniju, dobivsi tako i neke drzavne institucije. Prvi put je jos 1962. usvojena zajednicka poljoprivredna politika, ali u potpuno razlicitim okolnostima od danasnjih. Tadasnja poljoprivredna proizvodnja drzava clanica Zajednice (Francuska, Nemacka, Velika Britanija i tri drzave Beneluksa) nije podmirivala njihove potrebe, te je plan PAC imao za cilj da subvencijama poveca proizvodnju. Sa jedne strane mere su dale rezultat i proizvodnja je znacajno uvecana, a sa druge kasnijim ulaskom u Zajednicu, danasnju Uniju, zemalja Mediterana (Italije, Spanije, Grcke i Portugalije) sa razvijenom agrokulturom, EU ima visak poljoprivrednih proizvoda.
    Medjutim, sustina zajednicke poljoprivredne politike je ostala i u tim potpuno izmenjenim okolnostima ista. Tako da i danas najnoviji vazeci plan, usvojen u Berlinu 1999. i koji je stupio na snagu 2000, sa vaznoscu do 2006, pociva na direktnom subvencioniranju proizvodnje i na visokim zastitnim otkupnim cenama. Rezultat tog plana je da Unija potpomaze i proizvodnju nekih proizvoda koje potom otkupljuje po visokim cenama od proizvodjaca jer nisu nasli kupca, da bi ih na kraju unistila, tako da su najzad uvedene proizvodne kvote, po drzavi, za neke proizvode, na primer za mleko i secer (kako bi se smanjila nepotrebna proizvodnja koja nema kupca).
    Po Planu svake godine poljoprivredna proizvodnja Petnaestorice je potpomognuta sa skoro 45 milijardi evra. Pri tome Francuska je najveci neto dobitnik - ona iz poljoprivrednog fonda dobije 9,2 milijarde evra vise nego sto u njega ulozi, Spanija je iza nje, a dobitnici su i Italija, Grcka, Portugalija, Irska i u maloj meri Danska. Sa druge strane u fond godisnje najvise neto ulozi Nemacka, deset milijardi, a uz nju znacajno vise ulazu nego sto iz njega dobijaju i Velika Britanija, Holandija, Svedska i Austrija. Taj nejednak finasijski polozaj utice da su se drzave Unije svrstale u dve grupe: jednu predvodi Francuska, po kojoj nista ne treba menjati i drugu, sa Nemackom na celu, po kojoj plan treba potpuno izmeniti. Sadasnji, u Berlinu, usvojen plan predvidja, da se na pola puta, 2003, mogu vrsiti korekcije.
    Predlagac izmena, evropski komesar za poljoprivredu, Franc Fiser, se nasao u nezavidnom polozaju: kako pomiriti te dve grupe, "kako sve izmeniti, a da se pri tome nista ne promeni"? Njegov polozaj ne bi bio tako tezak da 2004. deset zemalja, po standardima Unije potpuno nesredjene,, poljoprivrede ne ocekuje - nada se, ulasku u Uniju: Rumunija sa preko 40 odsto poljoprivrednog stanovnistva, Litvanija i Bugarska sa oko 35, Poljska sa 18, ... do Slovenije sa 10 i na kraju Ceska sa oko pet - dok je prosek u Uniji 1,34 odsto, a najvise stanovnika koji se bave poljoprivredom u EU ima Italija - 4,74 odsto. Pri tome poljoprivreda, u tim zemljama, u predvorju Unije, zauzima u bruto nacionalnom dohodku: u Bugarskoj i Rumuniji skoro 15 odsto, Litvaniji i Estoniji preko deset, do Ceske sa oko cetiri, Poljske nesto preko tri i Slovenije sa tri odsto - dok je prosek Unije tek 2,12 odsto.
    Tranzicija u poljoprivredi u ovim zemljama, sem u Sloveniji, Madjarskoj i Ceskoj nije odmakla. Po Alenu Pulikenu, francuskom ekspertu za poljoprivredu drzava kandidata za ulazak u Uniju: "polovina zaposlenih u poljoprivredi ovih zemalja su prikreveni nezaposleni". Dok je rast privrede sezdesetih omogucio da francuski seljaci nadju zaposlenje, u gradu, u industriji, u zemljama u tranziciji se odvija suprotan proces, radnici koji su ostali nezaposleni u gradu vracaju se na selo. Posedi su usitnjeni (mikro posedi u Poljskoj od samo sest hektara), neproduktivna proizvodnja, zastareo nacin rada, su odlike poljoprivrede ovih zemalja. Alen Polikenu zakljucuje da ce: "najnaprednije od ovih zemalja tek za deset godina imati konkurentnu poljoprivredu".
    Naravno, ulaskom ovih drzava u Uniju i ukljucenjem njihove poljoprivrede u PAC, po sadasnjim vazecim uslovima, znacajno bi se uvecala izdvajanja za subvenciranje starih i novih poljoprivrednih proizvodjaca od strane sadasnjih clanica EU, pre svega Nemacke.
    Evropski komesar za poljoprivredu Fiser predlaze izmenama da se subvencionira prihod, dakle prodati proizvod, a ne proizvodnja kao do sada, kao i da se ogranici, na 300.000 evra, maksimalna godisnja subvencija jednom poljoprivrednom gazdinstvu. Ogranicenje subvencija po gazdinstvu ne odgovara Nemackoj, koja je u istocnom delu nasledila 1.600 velikih, nekadasnjih drzavnih poljoprivrednih gazdinstava iz komunistickog doba. Izmene plana predvidjaju i da se ujedno smanji subvencioniranje zitarica za 5 odsto, mada je, od 2.000, vec smanjeno za 15 odsto. Oslobodjena sredstva usled tih smanjenja direktnih subvencija dosad isplacivanih proizvodjacima bi se iskoristila za povecanje subvencija za poboljsanje poljoprivredne sredine i zdravstvene sigurnosti proizvoda.
    Tako bi se i umirilo javno mnenje, koje je cesto optuzivalo iskljucivo proizvodnu usmerenost poljoprivrede za ponavljane zdravstvene probleme ciji je uzrok hrana. Pored toga predlagaci isticu da su dosad osamdeset odsto subvencija koristili samo dvadeset odsto poljoprivrednika, dok bi po izmenjenom planu dve trecine pomoci koristila trecina poljoprivrednika.
    Predlog komisije je razocaravajuci za buduce clanice Unije. Novoprimljene drzave bi 2004, po tom predlogu, dobile samo 25 odsto od direktne pomoci poljoprivrednim gazdinstvima, koja bi im sledovala da su i one stare clanice Unije. Potom bi se svake godine direktne subvencije poljoprivredi uvecavale za po pet odsto, tako da bi tek od 2013. zemlje primljene u Uniju 2004. dobijale direktne subvencije poput sadasnje Petnaestorice, odnosno tek tada bi se izjednacile sa njima. Ministar poljoprivrede Poljske, Jaroslav Kalinovski, u intervjuu pariskom Figaru, 15. jula, povodom ovog predloga, optuzuje Uniju za dvostruki moral. Razocaran vraca se u proslost i prebacuje da je jos u Jalti Zapad ostavio Poljsku, da bi zakljucio: "Poljska je spremna da stegne kais i prihvati sve uslove PAC. Ali Poljska, kao uostalom bilo koja clanica Unije, ne moze da prihvati samo ogranicenja bez prednosti.
     A izjava nemackog kancelara Sredera poljskom predsedniku Aleksandru Kvasnjevskom, 20. jula, na konferenciji za stampu u Berlinu da: "sadasnji glavni korisnici subvencija treba da se necujno odreknu nade da ce se pomoc nastaviti. Mi ocekujemo postepeno ukidanje direktnih subvencija" samo je odgovor na primedbu o duplim standardima i da Nemacka ocekuje da ce se ukinuti direktne subvencije poljoprivrednicima, kako u drzavama Petnaestorice, tako i u novo primljenim clanicima.Iako nove clanice odbijaju ove uslove, prema komentatorima francuskih medija, one nemaju veci manevarski prostor u pregovorima, pogotovu sto kandidati za prijem zure, kako bi se razgovori zavrsili do kraja godine, sto bi im omogucilo da 2004. udju u Uniju.
    Cini se ipak, da nema tog ocekivanog prosirenja Unije, da bi se razlike, izmedju sadasnjih clanica, lako prevazisle uprkos potpuno oprecnim izjavama politicara. Zak Sirak u intervjuu za tri glavne TV stanice Francuske (TV 1, 2 i 3), povodom nacionalnog praznika 14. jula, neposrdno pred objavljivanje predlozenih izmena poljoprivrednog plana 15. jula, izjavljuje: "Necemo zrtvovati mogucnost da Francuska ostane najveci svetski izvoznik finalnih poljoprivrednih proizvoda", a Italija i Spanija najavljene promene odbacuju kao "zaista sizofrene". Sa druge strane Gerhard Sreder kaze: "Moramo da vodimo racuna o finasijama Unije sto ce izazvati teske sukobe u raspravama o PAC-u", a svedska vlada porucuje: "svaka proizvodnja pa i poljoprivredna mora da bude podvrgnuta trzisnim zakonima".
    Pristalice izmena Plana se pozivaju i na Svetski trgovinski sporazum, kome EU treba da se prikljuci, po kome je zabranjeno svako subvencioniranje izvoza. Nije bez znacaja da se u pregovorima i u odlucivanju pojavljuje i novi subjekt - gradjani organizovani u nevladine organizacije, koji najcesce postavljaju pitanja o sigurnosti ishrane, ekologiji, zastiti i narocito, da li Plan treba da potstice proizvodnju ili pak da vodi racuna o kvalitetu proizvedene hrane? Uprkos razlikama veliki ulog je u igri, a poljoprivreda i u bruto nacionalnom dohodku i u broju stanovnika, koji se njome bave u zemljama EU, je zaista malo znacajna. Interesi u drugim granama ljudskih delatnosti su ogromni, a pored materjalnih interesa i osecaj zajednistva u drzavama Unije je veliki. Put ka zajednickoj drzavi se vec nazire.
    Unija ce bez sumnje u doglednoj buducnosti dobiti ustav, predsednika, mozda i drugi dom parlamenta - vece drzava, odlucivanje kvalifikovanom vecinom a ne konsenzusom, a vec se govori i o zajednickim diplomatskim poslovima. Unija ce sigurno naci kompromis uprkos razlikama. Predlog ce se razmatrati tokom narednih meseci, kako bi se 2003. postigao kompromis, koji bi stupio na snagu pocetkom 2004.