EKSPERTSKI IZVESTAJ: SRPSKI NACIONALIZAM U 20. VEKU

Studija o srpskom nacionalizmu u 20. veku koju je Odri Helfant Bading, sa Univerziteta Harvard, napravila na zahtev Tuzilastva Haskog tribunala, polazi od teze da su jos od sredine 19. veka srpski politicari trazili nacina da stvore drzavu u koju bi ukljucili sto vise Srba, pri cemu su neki sanjali cak o obnovi Dusanovog carstva. Ona smatra da je i ideja o stvaranju Jugoslavije, s kojom je Srbija usla u Prvi svetski rat, vise pocivala na teznji sirenja srpske drzave, nego stvaranja jugoslovenske, buduci da su istrazivanja iz tog vremena pokazala da nijedan od 3 naroda koji ce oformiti Kraljevinu Srba Hrvata i Slovenaca nije mnogo znao o druga 2 naroda, niti je bio pripremljen za novu zajednicu. Srbima je, zakljucuje Odri Bading, bilo potrebno vreme da shvate da su, resivsi jedan nacionalni problem u zajednickoj drzavi, otvorili nov, u novoj multietnickoj drzavi postali su najbrojniji narod, ali ne i vecina. I jugoslovenski kralj Aleksandar i komunisticka vlast posle drugog svetskog rata pokusavali su, sa razlicitih pozicija, da suzbiju nacionalne tenzije promovisanjem jugoslovenstva. Pri tom se kao najopasnija alternativa jugoslovenstvu u komunistickoj Jugoslaviji pominjao upravo srpski nacionalizam i sovinizam, koji su rado kritikovali upravo srpski komunisti 60-ih godina, u sklopu ideje o "ciscenju u svom dvoristu". Autor primecuje da je svaka naznaka mogucnosti raspada Jugoslavije bila znak za uzbunu medju Srbima i da je tada uvek postavljano pitanje sudbine Srba van administrativnih granica Srbije. U studiji se pominje i srpska reakcija na ustavne amandmane iz 1971. i Ustav iz 1974. kojim su Vojvodina i Kosovo dobile siroku autonomiju i po statusu i pravu veta na odlucivanje u Federaciji bile izjednacene s republikama. Autor smatra da je nezadovoljstvo srpskih intelektualaca, a pominje se izmedju ostalih Plava knjiga strucnjaka za ustavna pitanja i narocito Memorandum SANU, posluzilo kao osnova na kojoj ce svoj politicki uspon napraviti Slobodan Milosevic. U ekspertskom izvestaju Tuzilastva pominju se Ilija Garasanin i njegovo "Nacertanije", Nikola Pasic, Slobodan Jovanovic, Aleksandar Rankovic, Marko Nikezic, Latinka Perovic, Mihajlo Djuric, kao i Dobrica Cosic, koje je sredinom 60-ih godina "artikulisao srpsku nacionalnu misao".

Odri Bading se osvrce i na problem Kosova, gde su se "uz nasilje smenjivale faze dominacije Srba i Albanaca". Ona podseca na studije u kojima se kaze da je srpska vojska jos tokom balkanskih ratova pokusavala da izmeni etnicki sastav regiona kako bi lakse Kosovo pripojila srpskoj drzavi. Stvaranjem albanske drzave, konstatuje autor, znacajna albanska populacija ostala je van granica nacionalne drzave, sto ce otvoriti krizno zariste regiona u 20. veku. Odri Bading primecuje da je partizanska vlast, posto je nekoliko godina posle zavrsetka Drugog svetskog rata slomila albansku pobunu u Drenici, za sta je bilo angazovano cak 39.000 vojnika, ponudila Albanicma ustupke u okviru Srbije, ali istovremeno sprecila povratak srpskih kolonista na Kosovo kako bi bila izbegnuta dalja nacionalna konfrontacija. Autor, medjutim, smatra da su tendenciozno povecavane brojke prognanih Srba sa Kosova, kao i one o prilivu albanskog stanovnistva iz Albanije, kao i da mora biti uvazena cinjenica da su Srbi sa Kosova odlazili i iz ekonomskih razloga, a ne samo bezeci od represije.