King Kong

Postoje nedeljna popodneva koja se pamte do kraja života, provedena uz crno beli televizor i ushićenost pri otkriću Hoksovih, Kaprinih, i Velmanovih filmova. Ipak najupečatljiviji utisak ostavilo je prvo gledanje King Konga iz 1933. Merijana K. Kupera i Ernsta B. Šedsaka, avanturista, pilota i prijatelja iz ekspedicionih snaga maršala Pilsudskog.

Naizgled jednostavna avanturistička priča je jedan od najpopularnijih i najuticajninjh filmova uopšte.

Dovoljno je setiti se svih reklama u kojima ruka izvlači lepoticu u haljini kroz prozor ili začuđenih džinovskih majmuna suočenih sa raznim potrošačkim trivijalnostima, sve do dve parodije u Simpsonima da se s pravom može tvrditi da je King Kong postao meta-film poput Kazablanke.

Naravno od takve aproprijacije se prosečnom filmofilu diže kosa na glavi. Predistorija produkcije ovog filma je burna kao da je neki duh ometao para gladne producente da se dokopaju ovog blaga i izmasakriraju ga poput DeLaurentisa 1976. Doduše u toj verziji smo mogli videti mladog Džefa Bridžisa u hipi varijanti koji kao da se dvadesetak godina kasnije renikarnirao u “Baji” iz Velikog Lebovskog braće Koen.

Uspostavivši svoju filmofilsku reputaciju brojnim delima i uramljujući ista direktnom referencom na sopstveni film Braindead na samom početku King Konga, Džekson je izgleda rešio da zadovolji svoje adolescentske snove i da za to utroši brdo (tuđih) para. Naravno popevši se na čelo liste blokbaster režisera i producenata posle globalnog harača pokupljenog uspehom ekranizacije Gospodara Prstenova to mu nije teško palo. Možda je zato tolika pažnja posvećena filmofilskim gegovima i replikama na samom početku filma gde najgore prolaze finasijeri i producenti. Džekson ipak nije poštedeo ni samog sebe. Ne samo po fizionomiji već opsesivnosti i manijakalnom pogledu na upropašćenu traku izvanredni Džek Blek u ulozi režisera Karla Denama slika je i prilika samog autora u svojim luđim trenutcima. Ali ta opsesija je ono što je ovaj film spaslo sudbine još jednog rimejka, još jednog filma napravljenog da proleti kroz bioskope usisa novac tokom nekoliko vikenda i nestane.

Džekson je uspeo da King Kong otme u ime svih filmofila, podari mu savremeni senzibilitet uz zadržavanje većeg dela originalnog scenarija pa čak i snimanjem scene izbačene iz originalnog filma, naravno preuveličane u sopstvenom maniru a sve to ispričano klasičnim filmskim jezikom i linearnom naracijom. Naomi Vots je dostojna naslednica Fej Vrej koja je takođe zaslužila jedno pominjanje u samom filmu. Odluka da se film vrati u period depresije i izbegnu konotacije rimejka iz 1976. u kojem se Kong penje na “Bliznakinje” svetskog trgovačkog centra, zauvek nestale u suludom performansu producenta iz studija Al-Kaida mogu izgledati kukavički.

Moguće je da taj kukavičluk vide oni isti koji i u originalu vide samo id, libido i visoku zgradu, no većina ljudi koja voli film i ide u bioskope ne pati frojdizma i lakanovštine a Džekson se otvorenog srca obraća upravo njima. Ipak uprkos sličnosti sa scenama iz Povratka Kralja delovi filma pred kapijom na ostrvu neodoljivo podsećaju na Giljerminovu verziju. Kao da Džekson nije odoleo da oda poštu svom prethodniku. Neki od motiva King Konga u do sada najintelektualnijem i najslabijem ruhu provlače se kroz odnos dva člana posade koji su gle čuda iskusni stariji crnac i mladi belac–sitan lopov; i čitaju Konradovo Srce Tame. Iako dramaturška funkcija i ritam filma kroz naizmenično praćenje delova ekspedicije na ostrvu Lobanja potpuno opravdavajuova dva lika, lako se može reći da su ovde i samo ovde scenaristi omanuli.

Nesumnjivo je da je savremena tehnologija osim što je omogućila naduvavanje klasične scene borbe sa Tiranosaurus Reks-om podarila i izražajnost lica “zveri” u izrazito intimnim suočavanjima sa Votsovom “lepoticom” koja posle ove uloge svakako neće doživeti sudbinu pregladnele glumice En Derou. Pored Konga, režisera i lepotice uloga Ejdrijena Brodija pada u blagu senku ali pošto je funkcija glumca da bude samo jedan od delića totalne slike ne može se reći da je to loše, uostalom duhovitom replikom scenaristi su se obračunali kako s glumačkom taštinom tako i “ljubavlju prema pozorištu”.

Veliko finale na Tajms Skveru i zgradi Empajer Stejt su svakako opravdali očekivanja multipleks konzumenata ali je subverzivniji potez bio oživljavanje amosfere perioda i burlesknih tačaka kroz rekonstrukcija prizora zabeleženih u fimskim žurnalima iz perioda depresije kao uvod u film. Možete se zapitati koliko ljudi u publici shvata zašto je to sve uopšte snimano. Tu je Džeksonova skrivena moć.

King Kong je film koji će gutati publiku, publika će gutati kokice i trošiti pare a da ne primeti čega tu sve ima dok će fanatici mrmljati sebi u bradu i slaviti Džeksona do sudnjeg dana. Jedini koji neće biti zadovoljni (ikada) su dežurni branioci umetnosti filma od holivudske pošasti.

Pošto se posle Titanika Džejms Kameron rešio da svoj tehno trip i s mukom zarađeni novac pretopi u lično traganje za prosvetljenjem u dubinama mora i širini svemira može se reći da je Džekson rešio da sebe u opravdanom odsustvu pomenutog, krišom kruniše za novog gospodara Holivuda.

U prevodu-potpis ovog filma je: Sebi i klasičnom Holivudu za života podiže digitalni spomenik-Kralj Džekson.