ROCK EN SEINE FESTIVAL

U pred-prostoru nalazi se ležerno „sito i rešeto“ obezbeđenja (bombe i kamere su zabranjene, a sve ostalo ako vam ne pronađu, može), nakon toga sledi neka vrsta uređenog trga, sa leve strane pruža se ograđena površina besprekorno održavanog parka, a sa desne nalazi se objekat koji svojim izgledom podseća na stare astečke piramide, ali sasvim sigurno nema veze sa tim (i sve ogradom zaštićeno od posetioca). Sa desne strane, po ulasku u travnato „dvorište“ festivala nalazi se najmanja, od tri scene koja se zove Scene De L’Industrie, i na njoj su večeras najveće zvezde TV On The Radio i DJ Shadow. Ingeniozna ideja Francuza da odmah preko puta, na nekih 30ak metara, bočno postave srednju scenu (Scene De La Cascade) rezultira time da svaki put kada bend na maloj sceni pravi pauzu između pesama, publika može da kroz muljavi zvuk sa srednje scene proveri šta se tamo dešava, bez neophodnog pomeranja. No, dok koncerti traju jačina je tako odmerena da pruža vrlo gostoljubiv užitak.

U nastavku sa desne strane nižu se mobilne klonje kojih nikada nije dovoljno, o čemu svedoče setne kolone ženske publike i beskrupolozni muški zalivači obližnjih ograda i dostupnog drveća. Sa patriotskom radošću konstatujem da toga na Exitu nema. Potom, i sa leve i desne strane uz ogradu idu postavljeni kiosci/šatre sa dosta opreznim izborom kuhinja, dok se u barovima pored piva i kokakolastih napitaka služi još jedino sangria. Posle 7-8 minuta hoda od srednje scene ka dnu dvorišta nailazite na poljanicu po površini ne mnogo veću od one koja krasi glavnu scenu Exita (samo kvadratastiju) i tu je postavljena glavna scena (Grande Scene). Iza nje, i iza druge ograde, nalazi se prostor za kampere. Ono što Francuzi imaju, i čemu se generalno posvećuje dosta pažnje u Francuskoj, jeste mala tribina desno od scene, metar i po izdignuta iznad zemlje, sa koje lica sa posebnim potrebama mogu iz komforne pozicije da prate događanja na glavnoj sceni.

Već letimičan pogled na program govori mi da je i francuski organizator činio sve da putnik-namernik (naročito onaj nezainteresovan za francuski andergraund) može komotno, šetnjom od jedne do druge do treće scene, da isprati sve bitnije nastupače. I evo kako je izgledala naša „šetnja“: 15.00 Wolfmother – 15.35 Calexico – 16.15 India.Arie – 17.00 Nada Surf – 17.50 Clap Your Hands Say Yeah – 18.35 Dirty Pretty Things – 19.25 Kasabian (umesto najavljenog Richarda Ashcrofta) – 20.25 TV On The Radio – 21.15 The Raconteurs – 22.15 Morrissey. Sve deluje kao nešto čemu ima smisla zavideti...

WOLFMOTHER, australijski trio koji praši Sabbathovski hard-rok ozbiljno nafilovan klavijaturama otvara festival i na umerenom suncu dejstvuje van svih mogućih kategorija, eksplozivno odan jed(i)nom provincijalnom žanru sa žarom koji ne ostavlja ravnodušnim čak ni najveće elitiste. Bez sumnje jedan od vrhunaca večeri. CALEXICO, za razliku od njih, deluju kao polumrtav konj. Koristeći festivalski nastup kao reklamu za koncerte koji im ovde predstoje u oktobru, Teksašani, bez marijačija, tek povremeno uspevaju da sakriju očigledno tezgarenje. Posveta Arthuru Leeju, sa Alone Again Or, većinu prisutnih je naterala da zariju glavu u travu zelenu. Šta na ovom, evidentno rokerskom, festivalu traži šatro-indi soul-kantautorka INDIA.ARIE, smislenije je pitanje za njenog menadžera. Ne propuštajući priliku da nas, u duhu domaćeg vaspitanja, podseti da je objavila tri albuma do sada („koja odmah sutra možemo kupiti sva tri odjednom“), India, u beloj haljini sa gitarom u ruci, prija samo onima koji su upravo seli da jedu, dok „prave“ stvari ne krenu...

NADA SURF, bend od mnogih nepovratno otpisan odmah po silasku njihovog hita Popular sa popularnih lista, daje sve od sebe (i to čak i na francuskom u među-pauzama!) da se dopadne Francuzima. Pevač Daniel Caws zaista ima izvanredan glas, i njihove prozračne harmonije prijaju uz sunce koje se lagano gasi, ali NS nemaju dovoljno raspoznatljivih pesama da burnije okupira masu. Nešto slično bi se moglo reći i za najizvikaniji bend prošle godine CLAP YOUR HANDS SAY YEAH, čiji bi njuvejvovski rok bolje pristajao klupskijoj svirci nego centralnoj sceni festivala. Ukoliko ste fanovi David Byrneovog glasa imali (bi)ste i šta da odslušate. Nama ostalima činilo se da sve vreme slušamo Bowiejevu Heroes kroz neki ogromni betonski tunel. Ono što ni jednom od pomenutih izvođača u ovom pasusu ne nedostaje svakako je entuzijazam. DIRTY PRETTY THINGS možda svakom sledećom pesmom sve više liče na sve lošiju kopiju The Clash, ali Carl Barat, čak i sa rukom u zavoju, ne prestaje da publici daje što više može. Debitantski singl Bang Bang You’re Dead briljira i u živom setu i izuzetak je od rečenog.

O tome kakav je bend KASABIAN najbolje govori prizor sedokose pedesetogodišnje rokerke koja na nekih 50 metara od scene đuska kriveći se kao Lokica u jutarnjim vežbama, dok joj sa usana besprekorno silazi stih za stihom. Kada ne zvuče kao omiljeni bend Noela Gallaghera, odnosno kao Noel Gallagher koji je pozajmio glasne žice Chemical Brothers, Kasabian ozbiljno rizikuju da ih Shaun Ryder tuži zbog ismevanja njegovog lika i dela. Tačno na vreme TV On The Radio započinju svoj 45minutni set od koga sam mnogo očekivao i negde dobio mnogo više nego što sam se nadao, povremeno žaleći što sve vreme nije bilo tako. Kao i na svom poslednjem izdanju Return To Cookie Mountain, TVOR ne mogu da se odluče koji žanr žele da raspolute, naj***u mu se majke i sve vrate kako je bilo. Kada usijaju gitare čini vam se da Kevin Shields baš zbog njih više ni ne pomišlja da obnovi My Bloody Valentine, ali kada prionu na gospelizaciju/beatboxingaciju/hiphopizaciju svog progresivnog roka TVOR deluju kao bend koji sve uznemirenije tapka u mestu. Dupke pun prostor govori da je srce Francuske večeras bilo na pravom mestu. THE RACONTEURS, novi bend Jacka White Stripes Whitea i Brandona Jackovog prijatelja Bensona na momente praši i bolje nego kada Jacku ritam daje bivša žena. Bensonov nesporni melodični (melodijski?) doprinos opušta tenziju koju „onaj poznatiji“ ne prestaje da pravi. Svaki put kada Jacku zapršte i glas i gitara, Benson je tu da spusti loptu i dopusti muzici da uplovi u mirnije vode. Obzirom da njihov album traje tek 37 minuta, Raconteurs set dopunjuju solidnom obradom Bowiejeve It Ain’t Easy i (doslovno) paklenom verzijom Kill Bill introa Bang Bang (My Baby Shot Me Down) kada Jackov vrisak intenzivno podstiče na razmišljanje o tome kako protiču bračni dani Whiteovih.

Večerašnji nastup MORRISSEYa ubedio bi većinu kritičara (mog) prikaza Morrisseyevog nastupa na Exitu da su u krivu. Morrissey je neviđen zaj***nt, i svako preozbiljno shvatanje njegove poezije i/ili životnih kredoa učiniće da propustite momente njegove ne-toliko-genijalne duhovitosti. Morrissey večeras nastupa u casual varijanti bez potrebe za kostimografskom teatralizacijom. Nakon prve pesme (Panic) zahvaljuje se Francuzima sa „merci“, pa odmah iza toga dodaje „Morrissey“ i finalizira sa „mercy“ samodopadljivo aludirajući na zvukovnu sličnost reči. Izbor pesama skoro da je isti kao onaj sa Exita, s tim što smo večeras počašćeni i sa Stop Me If You Think You’ve Heard This One Before i čudesnom Now My Heart Is Full kojom završava koncert. Između pesama Morrissey će se kreveljiti, brundati, mumlati neke slogove, polu-odomaćen i očigledno solidno opušten na francuskom terenu. How Soon Is Now najavljuje sa „if Paris is City of Lovers, where is mine?“, dok su neočekivani vrhunci večerašnjeg nastupa autoironična (b-strana) Don’t Make Fun Of Daddy’s Voice i At Last I Am Born, kao i prepričavanje anegdote sa nastupa u Bufalu- kada je publiku pozdravio sa „Good evening, Paris!“, da bi sutrašnje novine objavile kako, eto, Morrissey nema pojma ni gde nastupa. „Buffalo is definetly not the place to be ironic“- bio je njegov komentar.

Za razliku od boravka na RockEnSeine festivalu, odlazak sa njega pre liči na neorganizovanu deportaciju. Ipak, Francuzi večeras nisu spremni da zbog toga prevrću i pale automobile.