The Streets

Prosto je neverovatno kojom brzinom je Mike Skinner (u množini- The Streets) odradio aktuelnu „podrum-vrh sveta-jutro posle“ formulu uspeha. 2002. godine njegov debi Original Pirate Material, koji je skrpio i slepio dok je baka dremkala u susednoj sobi, preporodio je, već više godina apatičnu, britansku scenu i plesni podijum ponovo povezao sa onima koji su po njemu đuskali zajedno sa svojim mukama. Spajajući aktuelne 2-step (ubrzani hip hop ritam dominantnijeg basa, a nije drum’n’bass!) trendove sa tradicionalnom engleskom dovitljivošću za socijalnu satiru, Skinner je uspeo da sve svoje mane iskreno pretvori u nadu stotina hiljada luzera da uspeh može biti nadohvat i najlenje ruke. Stvorio je plešuće „Mućke“, drugim rečima.

Naredni album, A Grand Don’t Come For Free, već samim naslovom je sveobuhvatio samu suštinu tržišnog funkcionisanja odn. (novo)stečenog iskustva. Ponavljajući formulu, ovoga puta nepodnošljivo usiljeno, Skinner nije mogao da sakrije činjenicu da mu trenutna pozicija omogućuje da, recimo, saradnju sa najatraktivnijim muzičarem svetske scene, Chrisom Martinom, zavije u crno i baci u korpu. Singl na kome su radili, Dry Your Eyes, u svojoj „no-(famous)-name“ verziji po mom neskromnom mišljenju, najzaslužniji je za prvih milion prodatih primeraka pomenutog albuma samo u Britaniji.

Oduševljen procesom samo-konceptualizacije, on odlučuje da neophodni „keepin’ it real“ kredo ostvari prostom dokumentarizacijom razvoja sopstvene karijere. I naslov i album The Hardest Way... samo su produbljivanje teme započete prethodnim izdanjem. U ostalom, već u uvodnoj temi, Pranging Out, stvar je efketno sumirana u, i dalje aforističnim, Skinnerovim stihovima- This time I’m drying my eyes and a fuckin’ nose bleed.

Osnovni problem novog albuma je, čini se, i osnovni problem novog Skinnerovog života- neviđeno je nemaštovit i produkuje manje stvari o kojima bi se moglo pevati nego nižesrednjeklasno siromaštvo iz koga je upravo isplivao. Posezanje za pokojnim ili odbeglim roditeljima u baladnom formatu (uvredljiv pokušaj gospela u Never Went To Church) poslednje je utočište savesti onih koji nos naslanjaju isključivo na stakleni stočić ispred sebe. Drugim rečima, kontraverznost The Hardest Way... uzburkaće duhove u staračkim domovima bogatih umirovljenika širom Britanije.

Njegovi stihovi umeju da budu duhoviti i pronicljivi, ali same priče manjakaju univerzalnošću, i svakim novim slušanjem bivaju samo sve-manje-zanimljive anegdote. Međutim, alarmantniji problem je nemoć da sakrije slabašni talenat kada je u pitanju komponovanje i najjednostavnije melodije (ili je to najteže?). Većina pesma bazirana je na prostoj smeni sada već manirističkog repa i refrena koji se sastoje iz pukog horskog ponavljanja/skandiranja dva-tri stiha. Malo je reći da je rana umetnost Daniela Johnstona lenon-mekartijevski domet u odnosu na ono što (nam) Skinja najveći deo vremena radi.

Hotel Expressionism se izdvaja ponavljanjem radikalnijeg lupa na koji se uspešno veže analiza tipičnog toposa rokerskog života- uništavanja hotelskih soba. Naredna tema, Two Nations, koja kao predmet ismejavanja izabira „tradicionalnog britanskog prijatelja“ Ameriku ležerno je poentirana u stihu „We gave you John Lennon/ Though you shot him as well...“, i ove dve pesme tekstualno-muzički su vrhunci „najtežeg načina“.

Ukoliko i dalje onanišete dok se tuširate, a vaši ukućani misle da ste najtemeljnije od sve rodbine odani higijeni, lako je moguće da ćete naći još ko-zna-koliko vršnjačkog materijala sa Skinnerom, a sve po principu- „da sam na njegovom mestu, i ja bih, brate, isto tako...“. U tom smislu, War Of The Sexes prosvetliće vas saznanjem da je prvo izmišljen upaljač, pa tek onda šibice.

Zbog svega toga najteže mi pada da novom albumu The Streets olako isplatim samo 4 soma od mogućih 10. Ali, kako ni zvezdice ne padaju svaki čas sa neba, Mike Skinner će morati da sledeći put širom otvori oči kako bi video više od dve *.