Angelic FUCKINFUCKINFUCKIN Process

Angelic Process su „najbolji“ kao kad kažete „bez jebene konkurencije u celom audio univerzumu, i to od nastanka prvog zvuka (krckanja komadića Sunca koji će potom postati Zemlja, dok ne dođu slonovi i stave je na leđa... (moram malo da zajebavam radikale, sorry)), pa sve do dana kada su Angelic Process otpanjili žice na svih svojih 258398492842 gitara“, od tada nije napravljen vanzemaljskiji zvuk koji raznosi srca, duše, bubne opne, sa toliko uspeha kao što raznosi kamenolome, zgrade, piramide, oblake, sunčeve sisteme, čitave univerzume. Tokom godina naslušao sam se i načitao recenzija koje su pokušale da me ubede da je, konačno!, snimljen album bučan, čudesan i bogoljubiv kao Loveless, a koji, pri tome, i liči na Loveless. Niti jednom nisu bili u pravu, čak ni blizu. A onda su se pojavili Angelic Process. Igrom slučaja, svetu toga dana nije zastao dah, jer je još jedna metropola ostala bez svog trgovinskog centra, niti je u dalekom Nepalu umro poslednji živi primerak sepajskog vapvapa (opet na račun radikala...), ništa se nije dogodilo. Posebno. Bila je nedelja, usporeno prepodne kome se ne žuri u najdepresivniji deo dana, odigravalo se redovno pražnjenje hard-diska od obilja pristigle (empetriovane) muzike. Angelic Process su mi pružili najviše tri sekunde da se pripremim, a potom su me razneli svuda po sobi. Satima sam samog sebe skupljao. Angelic Process, tačnije njihov album Come Wearing iz 2003. (gde, o!, avaj!, gde su mi bile uši te godine?!!!), a reizdat pre par meseci na etiketi Decaying Sun (ne mož’ biti precizniji odabir izdavača) izurinirali su se po Kevinu Shieldsu i neprevaziđenom, nenadmašnom, jedinstvenom Lovelessu, tako da se pitam ima li smisla ovaj album ikada više izvući iz CD kutije u čiji se mračni ugao od straha zavukao. Angelic Process sebe definišu kao avant-metal ili ambient-drone metal, sve same, „svetle“ odrednice koje će vas pre odvratiti, nego privući ovim audio anđelima. Ali, ko god, je mislio da budućnost Lovelessa leži u bilo kom drugom žanru, sem avant-metalu, tome srce nikada nije ni bilo na pravoj strani. U buci koju Angelic Process prave, a kada kažem buka, mislim buKKKa, mogao bi se udaviti konvoj izbeglica dugačak odavde do Iraka. Ispod te buke presijavaju se parčići himnične, epske melodije kao stotine mačeva povađenih iz korica, spremnih da se zariju u toplu krv. Ritam je trom, ali pesme se, mahom, kotrljaju kao životi razneseni bujicom koja juri i guta sve pred sobom. I kad utonete u taj vanserijski pakao, kada mu sasvim pripadnete, bez ikakve folirancije vam to priznajem- neke nečiste sile izdićiće vas taman toliko da osetite kako je ogroman i... tih univerzum. Angelic Process su, inače, iz domovine R.E.M., ima ih dvoje, muško i žensko, i odazivaju se na imena sa kojima bi se, van narečenog konteksta, samo sprdali- K.Angylus i Mdragynfly. Samo njih dvoje su zaduženi za vokale, bas, bubnjeve i teksture (to je ono „less“ za čim svako „love“ žudi, ili, beše, obrnuto). Njihova prva izdanja bila su sami-izdati cd-romovi, potom je 2001. objavljen And Your Blood Is Full Of Honey, a 2003. pomenuti Come Wearing, i oba su re-izdata ove godine. U 2006. objavili su EP Sigh i promotivni box-set We All Die Laughing (u tiražu od samo 333 primerka!!!) kojim najavljuju istoimeni album čijem se objavljivanju nadamo u 2007. Ja sam već preduzeo sve korake da stignem do svih njihovih originalnih izdanja. Angelic Process su, zaista, jedinstvena prilika da osetite kako muzika prodire u vas kao užareni talas, kao audio-lava, kao prasak koji raznosi... I ne mešajte Angelic Process ni sa Merzbow, Borisom, ni sa Sunn O)))), niti sa prog-metalom sa etikete Southern Lord, niti sa mehanizovanim prijateljima tihe buke kakvu neguju Kranky ili Constellation etikete, niti sa bilo kim od pacovski razmnožive i isto toliko funkcionalne drone ekipe. Angelic Process su odabrali jedan album da budu bolji od njega. I u tome uspeli. Takvih megdandžija više ni na filmu nema.