Tajna diplomatija

Hrvatska je dobila od SCG podršku za kandidaturu za mesto nestalnog člana SB UN, a kad su to slučajno saznali poslanici Srpske narodne stranke i Srpske radikalne stranke iz Crne Gore, hitno su zatražili smenu šefa diplomatije SCG Vuka Draškovića, a "možda" i predsednika SCG Svetozara Marovića, i to zbog "ponižavanja Srbije i Crne Gore u favorizovanju Hrvatske". Poslanik SNS Želidrag Nikčević uveren je u "skandalozni i sramni gest naše diplomatije na čelu sa Marovićem i Draškovićem". Kuloari koji poznaju tehnolohiju "tajne diplomatije" potvrdili su da je Hrvatska tražili i dobila podršku SCG, ali da ju je tražila "na fonu poboljšanja dobrosusedskih odnosa", a ne na fonu "šta je ko kome radio u prošlosti". Bilo bi interesantno pomenute crnogorske poslanike pitati kako bi se osećali da su hrvatske jedinice krenule na Kotor, pa da su s okolnih brda granatirale ovaj grad, kao što bi bilo interesantno čuti i hjihov odgovor na pitanje da li misle da je "Dubrovačka republika" i dalje "okupirana srpska zermlja".

Za razliku od "tajne diplomatije" koju su vodili Tuđman i Milošević, ovoga puta ta "tajnost" pokazuje političku i regionalnu zrelost koju, opet, svakodnevno ne pokazuje i "javna" sfera u kojoj čačkanje starih demona često zatamni evropsku ambiciju. I to više u bizarnim stvarima (tetovaže, internet diverzije...), nego u diplomatskim, čija učestala i visoka bilateralnost sa svojom retorikom daje nadu za bolju budućnost. Ovakav diplomatski potez, maltene je u rangu senzacije. Tačnije, on pokazuje obostrano trežnjenje, u smislu da Hrvatska napušta arogantno ignorisanje činjenice da je, pored toga što je i mediteranska, i dunavska, i srednjoevropska i alpsko - adrijska, i evropska, ipak i balkanska država, kao što i Srbija i Crna Gora shvataju da su za njih "zapad", pre svega Hrvatska (i Slovenija), s tom opominjućom okolnošću da se "zapad" sve više oseća i na "Istoku", u Bugarskoj i Rumuniji. Podrška koju SCG daje Hrvatskoj ima "specifičnu težinu" i zato je zapadnom susedu jako bitna, kao što i u slučaju rešavanja Kosova nije zgoreg čuti "specifično mišljenje" Hrvatske koja bi mogla da ima razumevanje za srpsko viđenje situacije.

Još ako se doda da se hrvatska strana obavezala na "apsolutni reciprocitet", bude li SCG tražila podršku za mesto "istog ili sličnog" ranga, to mu dođe kao embrionalna najava neke balkanske osovine koja bi, da je sreće, mogla da preventivno pacifikuje region na bazi nečega što bi se moglo nazvati "prosvećenim antijugoslovenstvom", u kome ne mora biti ljubavi, ali može biti saradnje. Naročito ove koja svojim pragmatizmom jednostavno pleni i, naravno, provocira one koji i dalje imaju morala da govore u ime srpskih žrtvi, a više nemaju Sadama Huseina kao diplomatski oslonac.