Jubileji bez slavlja

Gotovo neprimetno, bez uobičajene pompeznosti kad neka država obeležava svoj jubilej, protekle su dve godine od usvajanja Ustavne povelje Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Pošto je slavljenički šampanjac ispijen još onda kada je neumorni Havijer Solana posvađanim liderima Beograda i Podgorice, marta 2002, ponudio (a ovi na jedvite jade prihvatili) formulu državne tvorevine „dva ovna na brvnu”, ovih ledenih februarskih dana se faktički nije imalo šta slaviti. Ako se, naravno, ne misli da i činjenica da je jedan državno-pravni provizorijum ili politički eksperiment doživeo manje-više fijasko, zaslužuje da makar bude potvrđena i u nekom obliku obeležena.

Jedna zabluda, dakle, bezmalo traje pune tri godine, a njeno toliko dugo opstajanje može se (a i ne mora) opravdati jedino izgovorom da je, uprkos svemu, valjalo pokušati političkim kompromisom legalizovati dostignuti nivo – nesaglasnosti. Sada kada je i Beogradu i Podgorici, a, bogme, i Briselu, savršeno jasno da su ambicije i želje jedno, a realnosti nešto drugo, prvorazredna dilema više nije da li i kojim sredstvima tu tvorevinu održavati, već šta učiniti da se krajnji epilog predugog i iscrpljujućeg srpsko-crnogorskog državnog spora ne izrodi u novo regionalno žarište i eskalaciju nasilja u bilo kom obliku. Kako stvari idu, nažalost, izgleda da te opasnosti nije dovoljna svesna nijedna od tri involvirane strane, pa ovom već sluđenom narodu i u Srbiji, i u Crnoj Gori, preostaje samo da se nada da im ostrašćeni i samodovoljni političari neće prirediti još poneko neprijatno iznenađenje.

Nepremostiva prepreka

Koliko god u nečijim (pre svega, evropskim) računicama još provejava diskretna i oprezna nada da priča sa zajednicom Srbije i Crne Gore nije apsolutno propala, činjenice su, ipak, neumoljive. To što je i prilikom dugog i mukotrpnog usaglašavanja Ustavne povelje pre dve godine bio problem – neposredni izbori ili referendum – sada je, reklo bi se, nepremostiva prepreka. Ovaj spor je ponajmanje deklarativne i normativne prirode. On suštinski, iako naizgled pojednostavljeno, daje odgovore na dva pitanja: gde si stigao – nigde, šta si uradio – ništa! Drugim rečima, ista meta – još veće odstojanje! Ako je nakon 5. oktobra 2000. godine pobednička euforija zbog Miloševićevog pada stvorila nešto povoljniju klimu za srpsko-crnogorski dijalog, ako se s pravom verovalo da nova vlast neće dozvoliti ponavljanje Miloševićevog modela disciplinovanja (i zastrašivanja) male, ali prkosne Crne Gore, ispostavilo se da su očekivanja bila ili preuranjena ili su ih političari podsticali kao politički manevar za kupovanje vremena pre nego što se sve karte konačno otvore i bace na sto.

Državna zajednica se od Beogradskog sporazuma, naročito Ustavne povelje, nije pomerila od zamišljenog početka. Programirani jedinstveni (politički i ekonomski) kolosek Srbije i Crne Gore u približavanju Evropi postao je dvostruki, što je za Solanu, Đukanovića i Koštunicu možda bio kakav-takav napredak u dokazivanju ispravnosti njihovih koncepcija i ambicija, a za svakog nepristrasnog analitičara glavni dokaz da je DZ SCG puka građevina od papira. U njoj praktično ništa važno za jednu državu ne funkcioniše, osim hronične atmosfere dubokog nepoverenja, povremeno i netrpeljivosti, uzajamnog optuživanja i sukobljavanja, ideološkog i svakog drugog sporenja, ali i simptomatičnog instinkta i srpskih i crnogorskih političara da, uprkos svemu, zadrže funkcije i fotelje, ambasadorske položaje, a i privilegije koje s tim idu.

Završni sudar

Višegodišnje mrcvarenje, preganjanje i nadgornjavanje danas – pre svega, kroz oštru polemiku izbori pa referendum ili obratno – dobija karakteristike završnog obračuna, u kome svaka strana ima svoju računicu. Zvanični Beograd, prvenstveno premijer Koštunica, njegova stranka i okruženje, da naizgled legalističkom tvrdoglavošću („Ustavna povelja je svetinja koja se bespogovorno mora poštovati”) u insistiranju na neposrednim izborima za Skupštinu SCG Đukanoviću iskomplikuje situaciju, podstičući nove podele na crnogorskoj političkoj i društvenoj sceni, i relativizira potrebu za referendumom (Koštuničin savetnik Samardžić: „Izbori su obavezni, referendum fakultativni.”) Zanimljivo je, međutim, što se, pri tom, svesno prenebregava da je ovaj legalistički pristup izgubio na snazi, značaju i uverljivosti pred činjenicom da je (i voljom samog Koštunice) Ustavna povelja već sedam puta ozbiljno prekršena.

S druge strane, premijerov „misteriozni” alternativni predlog, koji je, kako se nezvanično može naslutiti, samo kozmetička prepravka formule izbori pa eventualno referendum i koji Podgorici treba da bude distribuisan preko Brisela i Solane, pokazuje stepen nepoverenja političkih elita Srbije i Crne Gore, koji, tako, postaje više argument za definitivan razlaz nego potez koji Beograd i Podgoricu može makar za milimetar približiti. Kako Crnogorcima insistiranje na izborima pre nego što se plebiscitom utvrdi šta je njihova većinska volja, samostalnost i nezavisnost ili država ili nekakav savez sa Srbijom, liči na taktičko, ali i politikantsko nadmudrivanje Beograda, sva je prilika da bi se sporenje moglo završiti jedinim epilogom – spontanim razdruživanjem. Možda i bez referenduma.

Najalarmantnije u svemu tome je što jalovo preganjanje vladajućih garnitura prate potezi koji sa sobom nose veliki rizik od (ne)kontrolisanog podizanja temperature i raspirivanja političkih i nacionalističkih strasti. Pošto i jedni i drugi smatraju da se srpsko-crnogorskoj priči, uporedo sa Hagom i Kosovom, bliži kakav takav rasplet, valja se pripremiti za svojevrstan politički i propagandni rat. Pokušava se da se stvaranjem pokreta „za” i „protiv” Državne zajednice Srbija i Crna Gora utiče na javno mnjenje, pre svega u Crnoj Gori, jer sve ukazuje da se problem mora razrešiti referendumom. U Crnoj Gori, svakako, u Srbiji možda, s obzirom da najnovija istraživanja raspoloženja javnosti pokazuju da je budućnost države Srbije i Crne Gore pri samom dnu egzistencijalnih prioriteta građana u Srbiji.

Prepoznatljiv arsenal

Crna Gora je već poodavno podeljena između suverenista i federalista, a nedavno pompezno osnivanje beogradskog Pokreta za zajedničku evropsku državu Srbije i Crne Gore, porukama o „organskom srpstvu”, „srpskoj Sparti”, osporavanjem crnogorske nacije i težnje jednog njenog dela za samostalnošću, pretnjama proterivanjem separatista, zahtevom da svi Srbi crnogorskog porekla, ma kad otišli iz Crne Gore i ma gde i koliko dugo živeli, učestvuju ravnopravno na referendumu, vodi pre svega oštroj unutarcrnogorskoj konfrontaciji po svim osnovama: političkoj, nacionalnoj, plemenskoj, istorijskoj i ideološkoj.

Pošto beogradski zvaničnici kubure sa asortimanom sredstava kako da crnogorske građane ubedili da im je Srbija jedina prihvatljiva alternativa, logistička podrška srpske nacionalističke intelektualne elite, u sadejstvu sa najeksponiranijim delovima Crkve i SANU, trebalo bi da posluži za stvaranje nepodnošljive atmosfere u samoj Crnoj Gori, koja bi, ne bude li obuzdana, priču o referendumu obesmislila, a tok dešavanja preusmerila ka izazivanju raznih oblika nasilja. A zna se koliko je Crna Gora osetljiv prostor za tu vrstu manipulacija. Sve smo to, uostalom, jednom već iskusili u vreme Miloševićevog treniranja strogoće i poslušnosti. Na dalju istoriju i da se ne pozivamo.