Nisam menjao srpske vlade (1)

Mi smo se zabrinuli kada su počele da se dešavaju stvari koje su zapretile da ugroze ceo demokratski proces

Cavtat – Vrata gosparske vile na obali otvara lično vidno „oslabljeni” Monti. Otkako je nedavno napustio Ministarstvo spoljnih poslova SAD, Vilijam Montgomeri je smršao 20 kilograma. Svestan je da je bio žrtva „srpske kulinarske zavere”. Ali, holesterol ga ipak nije uništio tokom ambasadorske karijere u Beogradu.

U izlizanim farmericama, teksas košulji i teget džemperu, on prosto leti strmim stepenicama ka terasi sa koje se pruža pogled na uvalu Cavtata, na usidreni jedrenjak „Roditelj” i na šahovnicu koja vijori na jutarnjem vetru.

Čovek koji je disciplinovao Bugarsku, razveo Hrvate od Tuđmana, a Srbe od Slobe, „diplomatski specijalac” najvišeg ranga, za koga su se čuvale najudobnije vašingtonske fotelje, sada čeka samo jedno: da konačno brodom u Cavtat stigne motocikl, specijalno naručen za njega: Hondin „noćni soko”.

– Odrekao sam se „harli dejvidsona”, iako sam ih promenio četiri ili pet. Suviše su moćni za ove puteve – kaže Montgomeri. Za balkanske prijatelje, i one druge, on je, jednostavno, Monti. Ovi prvi predviđaju da će se, kao u nekom od romana Le Karea, reinkarnirati u jednog od novih upravnika zapadnog Balkana. Ovoga puta, u kostimu biznismena, konsultanta ili lobiste. Ovi drugi veruju da je njegova karijera završena i da će na novom motociklu jezditi Jadranskom ili Ibarskom magistralom, umesto pustim autoputevima Srednje Amerike.

U njegovoj radnoj sobi, na zidu, dominiraju uramljena priznanja, potvrde o herojskih godinu dana u paklu vijetnamske džungle. Montgomeri je odlikovan Bronzanom zvezdom, drugim najvećim američkim odlikovanjem za hrabrost u borbi, Vojnom medaljom s kopčom, pa Padobranskom značkom. I Vijetnamskom, za borbu prsa u prsa. Bivša „zelena beretka” je opet u staroj formi.

Odmahuje glavom dok tvrdi da nije bio „guverner Srbije”. Sit je priča o moći. Ipak, „usamljeni rendžer” pokazuje staru fotografiju iz Bugarske, iz doba kada se lomilo jedno od najopasnijih utvrđenja iza „gvozdene zavese”. U Sofiji, demonstranti komunisti, dobro su znali ko im je došao glave. Ambiciozni „ambasador koji menja režime”.

Na jednom transparentu je pisalo: „Staljin-Tito-Montgomeri”.

Njegov brod, dugačak 8,3 metara, preko zime je na suvom, zbog vetrova. Supruga Lin, uglavnom predveče, džogira obalom Cavtata.

Pijemo „koka-kolu” bez šećera, iz čaša sa pečatom „Stejt department”.

Nije želeo da odgovori na jedno pitanje: „Kako u vašingtonskim krugovima opisujete Vojislava Koštunicu, a kako Borisa Tadića”.

Da li ste bili ključni čovek za „pad” vlade Zorana Živkovića? Da li ste zaista „ubedili” Živkovića da raspiše parlamentarne izbore? Rekli ste da je glupost da Vas je Vašington povukao, jer ste procenili da će narednu vladu formirati DS, G17 i „Otpor”?

– Cilj američke administracije je bio da Srbija i Crna Gora napreduju potpuno i što je brže moguće u demokratskoj tranziciji. To je bio naš zajednički cilj. Mi nismo imali tu vrstu konflikta s bilo kim u vašoj vladi, nismo imali nikakvu ulogu u raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, niti smo vršili bilo kakav pritisak. To je bio izbor političkih partija u Srbiji i rezultati tih izbora na srpskoj političkoj sceni nisu za nas predstavljali nikakvo iznenađenje.

Čedomir Jovanović i Beba Popović Vas nisu preterano simpatisali. Jovanović je rekao da ste tokom vanrednog stanja „komplikovali situaciju”. Da li Vas je iznenadilo kada se Beba Popović na velika vrata vratio u srpsku politiku posle atentata na Zorana Đinđića i uvođenja vanrednog stanja?

– Mi smo postali zabrinuti kada su počele da se dešavaju stvari koje su pretile da ugroze ceo demokratski proces. Na primer, nastojanja da se kontrolišu i kazne mediji koji su objavljivali nepovoljne stvari o vladi su sprovođena na način koji nije prihvatljiv u demokratskoj praksi. Ostali događaji koji su, kako smo mi verovali, diskreditovali ceo demokratski proces – kao incidenti u vezi glasanja preko leta u srpskom parlamentu – zatim, pitanja da li je bilo kvoruma ili ne... Konstantni bojkot izborne volje ljudi koji su izlazili da glasaju, a da to nije davalo rezultate, diskreditovao je takođe demokratski proces. I ja sam ljudima u vladi izrazio zabrinutost u vezi štete koja je time načinjena. Ali, uloga Bebe Popovića i Čedomira Jovanovića u tim procesima je nešto što je ostavljeno srpskom narodu, medijima, i drugim ljudima da sami odluče, kao i Demokratskoj stranci...

Iznenađuje Vas Bebina insajderska uloga?

– Mislim da mediji uvek vole kontroverzu. Bilo gde i bilo ko da iznosi takve kontroverze, mediji će postati zainteresovani. Za nas je veoma važno da se napravi veoma jak zid, odnosno barijera, između uloge vlade i uloge medija. To je za nas apsolutno bitno, jer je to jedna od osnovnih provera u balansima koje morate osigurati da bi se trasirali demokratski procesi.

Da li bi u SAD neko slično televizijsko svedočenje izazvalo ovakvu lavinu reakcija?

– U mojoj zemlji, incidenti kao Votergejt ili protivljenje ratu u Vijetnamu, ili još aktuelnije – opozicija ratu u Iraku – većinom su generisani od medija. To je zato što postoji jasna segmentacija između vlade i medija. To je važno i za Srbiju danas.

Jeste li Vi, kako se spekulisalo, sprečili hapšenje Koštunice? Da li ste uopšte imali informacije o tome?

– Ne mislim da sam igrao neku „ulogu” u bilo kakvom procesu odlučivanja ko će biti uhapšen, a ko ne.

Ako se složimo s činjenicom da niste bili običan ambasador, već aktivni učesnik u kreiranju srpske političke scene, kako Vam ona izgleda danas?

– Otkako sam došao u Srbiju, moj je cilj, po mom shvatanju važan kako za interes moje zemlje tako i za interese Srbije, uvek bio da se Srbija kreće napred što je moguće brže i da zauzme svoje mesto u Evropi – pravično mesto u Evropi i evro-atlantskim institucijama – EU, NATO, kao aktivan član OEBS-a i sličnih organizacija, da razvija jaku ekonomiju. I to su, po mom uverenju, stvari od interesa za Srbiju, ali i za moju zemlju, jer će doprineti stvarnoj stabilnosti u ovom delu sveta. I, što je bitno, uvek sam smatrao da su uloga SAD i moja uloga u najboljem interesu i SAD i Srbije. Žao mi je što Srbija proteklih godina nije postigla napredak koji sam priželjkivao, zbog čega ljudi pate, posebno mlađe generacije. Jer, imate toliko potencijala, toliko možete da doprinesete svetu. Kad pogledam ljude, pogotovo mlade ljude u Srbiji koji nemaju posao ili taksiste, koji rade po dva posla da bi skrpili kraj sa krajem, to me čini veoma tužnim, a smatram da morate načiniti napredak u oblasti politike da biste omogućili da se razvija vaša ekonomija. I to čini stvari lošim.

Izgubio bitku za Kosovo (2)

U salonu ukrašenom Berberovim slikama, Vilijam Montgomeri bivši američki ambasador u Sofiji, Zagrebu i Beogradu, priča o kompleksnoj ulozi koju je imao u regionu. Nekoliko puta naš razgovor prekidaju majstori koji rade prepravke na vili.

U svojim novinskim kolumnama tvrdite da je Haški tribunal postao značajan faktor nestabilnosti, da javni prenosi suđenja Miloševiću nisu diskreditovali bivšeg predsednika SRJ, da su neke haške optužbe kontroverzne. Kako onda da Koštunica hapsi preostale optuženike?

– Sve što ste rekli o mom odnosu prema Hagu je tačno. Osećam da je Haški tribunal u nekim svojim akcijama postao faktor nestabilnosti u regionu. Ne slažem se s nekim odlukama i akcijama koje su preduzete. Osnovni princip je da svaka zemlja u regionu mora poštovati odluke Tribunala i sarađivati s njim. Ako Srbija ne ispunjava svoje obaveze, to može imati dramatične posledice na sliku o njoj u svetu i na usporavanje napretka koji Srbija mora da napravi. Sva ova pitanja su vrlo povezana. Pitanje da li će Srbija i Crna Gora ostati zajedno u stvari je pitanje koliko je Srbija progresivna. Što više Srbija napreduje i otvara se prema Zapadu, više ljudi u Crnoj Gori će hteti da ostanu u zajednici sa Srbijom. Što više stagnira i manje se otvara, manji broj Crnogoraca je zainteresovan da ostane s njom. Slično je i s Kosovom. Ako međunarodna zajednica primeti da se Srbija u potpunosti uključuje u zapadne institucije, odluke međunarodne zajednice u vezi konačnog statusa Kosova biće drugačije nego što je slučaj, a kosovski Albanci će promeniti stav – ako primete da je Srbija progresivna, napredna. Sva ova pitanja su u vezi sa Haškim tribunalom. Ako Srbija ne prihvata naloge Tribunala i dozvoljava da izvesne ličnosti po 15 meseci slobodno šetaju okolo, to dramatično ugrožava imidž Srbije u svetu. Ispravan odgovor bi bio: ako te ličnosti vole Srbiju i prepoznaju štetu koju trpi Srbija zbog nesaradnje s Hagom, treba da se predaju. Trebalo bi da sebe brane iz Haga. U svakom slučaju, čak i ako nisu voljni, iz bilo kog razloga, obaveza je vlade da sarađuje sa Hagom.

Ali, zar izručenja ne bi dodatno destablizovala zemlju? Ne pravi li SAD novu grešku nastavljanjem politike uslovljavanja, ovoga puta prema Koštunici, naročito posle Vaše nedavne konstatacije: „Moja vlada i ja lično, mnogo smo pritiskali Đinđića i u velikoj meri smo odgovorni za njegovu smrt”?

– Mislim da je to prejaka konstatacija. Postojalo je mnogo pritisaka na vladu Zorana Đinđića da pokrene stvari što je brže moguće. Đinđić je prepoznao opasnosti u suviše brzom napretku Srbije. On je pravio kalkulacije – šta može, a šta ne može da učini – a morao je da kalkuliše da bi ga prihvatile zapadne institucije. Morao je da izvrši te ekstradicije Hagu. To je jedan od faktora koji je sigurno doprineo njegovom ubistvu. A stvarnost je da Srbija shvati svoje potencijale i mogućnosti i ako hoće da razvija svoju ekonomiju i ako hoće da se integriše na Zapad, ove stvari moraju da se dogode.

Citiram još jednu Vašu rečenicu: „Stvarnost je da su strasti oko Kosova u Srbiji sada jače i gorče nego što su bile pre četiri godine, kada je svrgnut Milošević”. Dakle, ko je kriv za to što nije došlo do progresa? Srpski političari ili Vašington?

– Očigledno je da odgovor nije tako jednostavan. U odnosu na period u kome sam živeo u Srbiji, kada sam je skoro posetio, postoji razlika. Ljudi sad više pričaju o Srbiji, to je tema koja je više na umu običnim ljudima, nego pre tri godine, kad su neke druge teme bile aktuelne. Različiti su razlozi za to. Bilo je dosta predrasuda o Srbiji za vreme Miloševićevog režima, predrasuda koje su uticale na mnoge odluke... Kako sam shvatio, uloga SAD i moja lična, bila je da pomognem da Srbija napreduje tako da bi bila prihvaćena kao partner za ceo Zapad, u svim odlukama: bilo da je reč o Kosovu, ili južnoj Srbiji. Ako pogledate kako su se stvari razvijale u južnoj Srbiji – NATO, Kfor, čak i Unmik – međunarodna zajednica je od savetodavca postala kooperativni partner za Srbiju kako bi se situacija rešila u južnoj Srbiji na zadovoljavajući način. Radili smo vrlo tesno s vašom vladom, da bi se to učinilo mogućim i to je nešto što treba da se prenese i na Kosovo. Voleo bih da svet više ceni legitimnu zainteresovanost Srbije i kosovskih Srba. Obojica znamo da postoji 500 do 600 hiljada izbeglica, ljudi koji su izgubili skoro sve. To je strašna tragedija. Postoje veoma loše okolnosti za kosovske Srbe na Kosovu danas. Moj je cilj bio da nateram međunarodnu zajednicu da posmatra ove stvari objektivnije. To je bio izuzetno naporan posao koji nisam uspeo da završim iz više razloga.

Prvo, postojale su predrasude o Srbiji od dela kosovskih Albanaca i dela međunarodne zajednice na Kosovu, koji su izuzetno ekstremni. I teški za saradnju. Taj deo međunarodne zajednice na Kosovu je došao tamo u situaciji kada je bilo milion albanskih izbeglica i posmatrali su ljude pod Miloševićevim režimom kao neprijatelje. Mi smo to morali da promenimo, ali akcije koje su preduzimane od vaše vlade otežavale su da se to ostvari.

Da se ponovo vratimo na primer Haškog tribunala, gde vaša vlada nije voljna da izvrši transfer izvesnih osoba. I to dovodi u pitanje kredibilitet vaše vlade. Jedna od velikih frustracija u mojoj diplomatskoj karijeri je incident koji izdvajam: desio se novembra i decembra 2003. godine. Reč je o Standardima za Kosovo. Moja pozicija je bila da naglasim antagonizam između etničkih grupa koji je još bio izuzetno jak. Međunarodna zajednica je pokušala da situaciju na Kosovu predstavi boljom nego što je bila. I stalno je slala izveštaje iz sedišta Unmika Ujedinjenim nacijama kako se stanje popravlja i da se stvari dobro razvijaju. Moj stav je bio: ako zaista želite da razvijete multietničko društvo, to je proces za koji je najmanje potrebno 10 do 20 godina i u tom periodu ne treba donositi nikakva rešenja. Ako posmatramo krajnji status, Standardi moraju biti veoma, veoma jasni i ne smeju imati višestruko značenje. Kad običan čovek pogleda Standarde, on mora da kaže: ovo je ispunjeno, a ovo ne. Kritična odluka, kada se govori o konačnom statusu, jeste nešto što svako može da prihvati. Ja sam se borio za to da Standardi budu jasni i specifični. Tu bitku sam u potpunosti izgubio! Kompletno, na svim stranama. Kao prvo, nisam uspeo da ubedim Unmik da sarađuje sa Srbijom u razvoju Standarda, da uzme u obzir i sugestije srpske vlade u razmatranju i izradi konačnog dokumenta, ili da Standarde učini specifičnim. Kao drugo, nisam uspeo da izdejstvujem od moje vlade (SAD), da – kao član Kontakt grupe koja je imala ovlašćenje da odobri ili preporuči promene u dokumentu – insistira na tome da srpski predlozi budu uzeti u razmatranje ili da Standardi budu specifični. I, konačno, nisam uspeo da nagovorim srpsku vladu da deluje na načine koji bi bili prihvatljiviji, da bi Unmik bio otvoreniji. Kada sam razmatrao sve ovo i video konačne rezultate Standarda, shvatio sam da svi moji napori za četiri godine nisu uspeli – i da će konačni rezultat biti – upravo ovakvo stanje koje se može videti danas. To u velikoj meri uvećava rizike da „konačna rezolucija” neće biti prihvatljiva za Srbiju i kosovske Srbe.

I ovo će povećati nestabilnost u regionu kao celini i doprineti jačanju nacionalističkih snaga u Srbiji. To se događalo tačno u času kada sam izgubio radost i entuzijazam da više budem ambasador SAD u Srbiji i Crnoj Gori.

Hoćete li nam konačno otkriti, čija Vam je imena Đinđić naveo kao osoba od kojih mu preti opasnost, neposredno pred atentat? Da li je tada tražio Vašu pomoć, pomoć SAD i njenih službi?

– Pomagali smo Đinđiću u nekim merama obezbeđenja od 5. oktobra pa do njegovog ubistva. Obezbeđivali smo neku opremu, kao i u drugim zemljama. Ovo u osnovi nije tako interesantno pitanje kakvim hoćete da ga predstavite. Zoran i ja smo pričali o izazovima s kojima se susreće njegova vlada sa svih strana, o frustracijama, o teškoćama da pokrene ekonomiju, o odnosu sa SAD i drugim zemljama, problemima s kriminalnim gangovima (bandama), izazovima s kojima se suočava on lično u vođenju vlade i snagama koje su pokušavale da blokiraju te napore. Pričali smo o neuspelom pokušaju ubistva na autoputu. Ne bih pričao više o tome.

Vaša uloga u događajima 5. oktobra je uglavnom poznata. Šta kažete na spekulaciju zagrebačke štampe da ste iz Budimpešte poslali Legiji sedam miliona maraka, kako ne bi intervenisao?

– Nikada nisam čuo za Legiju do 5. oktobra, verovali ili ne!

Da li ste se nekada sreli s Legijom?

– Nikada! Možda sam bio sa njime, ali nisam znao ko je.

Nemam Legijino pismo (3)

Nekada uticajni američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri u intervjuu „Politici” iznosi detalje o događajima iz neposredne prošlosti u kojima je aktivno učestvovao.

Pokušava da pronađe stare fotografije iz Vijetnama, slike sa „beretkama” sa kojima se zajedno borio u džungli. Pretura po starim albumima, ali, ne uspeva da ih pronađe. „Doneli smo hrpu stvari iz Beograda. I posle nekoliko meseci, ne uspevamo da se raspakujemo”, kaže Montgomeri.”

Kako ste, kao bivša „zelena beretka” reagovali kada Vam je bivša „crvena beretka” – Legija, poslao pismo kojim se Vama i Americi „stavlja na raspolaganje”?

– Morate razumeti jednu stvar. Legija mi nije poslao nikakvo pismo. Već, kada je policija pretraživala njegov kompjuter, ili neka dokumenta, izvukla je to pismo, ali, ono nikada meni nije poslato. Možda je planirao da mi pošalje, ali, ponavljam, nikada nije to učinio. Kopija pisma koju sam ja video, uručila mi je policija, kao dokument izvučen iz kompjutera. To pismo nisam video sve do dve do tri nedelje posle ubistva Zorana Đinđića.

Otkrijte detalje Vaše vijetnamske prošlosti koja je ocenjena herojskom? Idete li često na arlingtonski spomenik, gde su urezana imena poginulih američkih vojnika u Vijetnamu?

– Da. Poštujem svakog ko je išao u Vijetnam. Proveo sam godinu dana službe u džungli na granici Kambodže, u kampu specijalnih snaga. Bili smo predstraža od upada Severnovijetnamaca iz Kambodže koji su vršili diverzije. Nekada je bilo mirno, nekada žestoko.

Smeta li kada Vas nazivaju političkim ili diplomatskim obaveštajcem?

– Šta znači – obaveštajac?

Špijun. Neki Vas zovu i „princ špijuna”?

– Ako ste dobar diplomata, morate da u potpunosti razumete zemlju u kojoj boravite. Imao sam dobre odnose sa nekoliko političkih lidera, da bih znao kako se razmišlja u zemlji, da bih predvideo kako bi reagovali... Ako samo sedite kod kuće, posećujete spomenike i viđate se samo sa drugim diplomatama, ne radite valjano posao.

Mislite li da su strane obaveštajne službe, pa i CIA, znale da se priprema atentat na Zorana Đinđića – da ne pominjemo ostale teorije zavere?

– Ne. Nismo apsolutno imali nikakvog direktnog saznanja o planiranju ubistva. Da smo imali neku informaciju, sigurno bismo je odmah prosledili Zoranu. Konkretno, od njega sam dobio informaciju šta se dogodilo na auto-putu (kod hale Limes).

Rekli ste da ste i Vi imali „svog Cimpla”? Šta ste pomislili kada ste čuli za saobraćajni incident, s obzirom na to da ste rekli da poznajete Cimpla?

– To je bio incident u Japanu, kojem sam prisustvovao. Američki državni sekretar je bio u poseti. Bili smo u pratnji japanske policije, koja je u jednom času presekla put jednom Japancu koji se vraćao kući s posla. To ga je veoma razljutilo. I, on je odlučio da nam pokaže da ne možemo tako da se odnosimo prema njemu. Pokušao je da pretekne celu kolonu, a mi nismo znali ko je on i kakve su mu namere. Sve se završilo loše za tog Japanca, koji nije imao loše namere prema SAD. Kad sam čuo za incident sa Cimplom, podsetio me na događaj u Japanu. Smatram da se Cimpl samo vraćao s posla, i bio umešan u nešto što je preuveličano u odnosu na stvarno značenje. Sto odsto sam siguran da Cimpl nije imao nikakve loše namere prema Borisu Tadiću ili nekom drugom, već da je upao u nezgodnu situaciju.

Jeste li zaista čestitali generalu Aci Tomiću kada je uhapsio Džona Nejbora?

– Ne, to nije uopšte istina. Koliko mi je poznato, uopšte ga nisam sreo. Posle hapšenja, oni su se ponašali nekorektno prema Nejboru. On je imao diplomatski status, što je odmah trebalo da bude uvaženo, a ne da provede celu noć u zatvoru. Nijedan dokumenat nije nađen kod Nejbora prilikom hapšenja. Džon Nejbor mi je to jasno potvrdio. Šta više, bilo je dokaza o nameri da mu se podmetnu kompromitujući dokazi. Nejbor mi je rekao da nijedan dokumenat nije bio u restoranu u trenutku hapšenja. Meni se čini da je bilo namere da se dosta toga falsifikuje. Zbog mog protesta zbog ovog događaja, prikazana mi je video traka načinjena ne na dan kada se dogodilo hapšenje, nego ranije. Video traka je bila profesionalno urađena i ja sam priznao da je tako bilo. Ovo ni na koji način ne menja činjenicu da je postojao napor da se pripišu kompromitujuća dokumenta Nejboru u vreme njegovog hapšenja. U stvari, kako je video snimanje učinjeno nekog drugog dana, zašto mi nije nikad prikazan video snimak samog hapšenja? Ubeđen sam da se to dogodilo zato što bi se nesumnjivo videlo da nijedan dokumenat nije bio razmenjen.

Otkrijte nam, zašto ste se povukli iz diplomatije? Zašto se niste vratili u SAD?

– Uopšte mi se ne sviđa da živim u Vašingtonu. Kad živite u inostranstvu kao Amerikanac, imate različite odgovornosti; srećete strane lidere, putujete po zemlji. Život je zanimljiv. Kad živite u Vašingtonu, život vam se svodi na jednu zgradu – to je Stejt department, gde provodite 12 do 14 sati dnevno, šest do sedam dana u nedelji i imate veoma malo vremena za porodicu i prijatelje. Taj način života ne volim. U Hrvatskoj sam, sa suprugom Lin, odlučio da se ne vraćam u SAD. To smo jasno saopštili u Vašingtonu. Još 2000. godine sam nagovestio da ću se povući u penziju.

Da li ste se možda previše zbližili sa mestom svoje službe i prešli „zabranjenu liniju”? Da li Vam je na ličnom primeru jasniji mit o „prokletstvu Balkana”?

– Rekao sam da moram, kao dobar diplomata, da odlično poznajem i razumem zemlju u kojoj boravim.

Ako su Vam Hrvati „dali vilu čuvenog slikara Vlaha Bukovca, jesu li vam Srbi dali bar jedno platno Save Šumanovića?

– Hrvati mi nisu dali ništa. Ovu kuću smo kupili od nekih Amerikanaca 2000. godine. Pre njih su ovde živeli rođaci Bukovca, koji nas posećuju s vremena na vreme.

Beogradska čaršija – koja nije bila blagonaklona prema Vama – tvrdi dve stvari: da se Vaš naslednik Polt susreo tajno sa Tomislavom Nikolićem i da je napravljen radikalni zaokret Vašingtona u politici prema Srbiji; i drugo, da je Polt, za razliku od Vas, oduševljen Čedomirom Jovanovićem?

–.Naša politika prema Srbiji nije se promenila. Tu politiku ne kreira jedna ličnost, već je kreira administracija predsednika Buša. To što ambasador Polt misli ili ne misli o Čedomiru Jovanoviću, morate njega da pitate.

Da li i dalje mislite da su radikali nepopravljivi? Da li biste se sada sreli sa Tomom Nikolićem?

– Srbija ima budućnost samo kao demokratska zemlja, potpuno uključena u evroatlantske organizacije. Lično smatram da stavovi SRS-a ne vode u tom pravcu.

Da li ste se uselili u Vaš nov dom na Dedinju i šta planirate da radite u Srbiji?

– Moja supruga Lin predaje i u Dubrovniku i na BK Univerzitetu i zato je u Beogradu svake nedelje. Razmatramo da kupimo ili iznajmimo kuću ili stan u Beogradu, zbog nje, a takođe, i zbog mene. Ako započnem neki biznis. Još nismo doneli konačnu odluku. Još nisam odlučio čime ću se baviti. Ne žurim. Uživam u pisanju kolumni.

Može li da se zaradi za život od pisanja kolumni?

– Zavisi kako posmatrate. Finansijski ili mentalno.

Da li ste u zajedničkim poslovima sa Bogoljubom Karićem?

– Imao sam brojne ponude ili sugestije od mnogih poslovnih ljudi o mogućem zaposlenju ili saradnji. Nisam još ništa odlučio o bilo kojoj od njih. Vreme će reći svoje.

Da li se Miodrag Kostić Kole zaista krio kod Vas u Cavtatu od potere srpske policije?

– Poznajem Miodraga Kostića veoma dobro, već pet godina, i mislim da je veoma dobar biznismen.

Otkrijte nam još nešto: da je Tuđman poživeo, da li bi išao u Hag?

– Po mom uverenju, pre nego što je Tuđman umro, Hag je sigurno vršio veoma ozbiljne istrage i pokušao da odluči da li da ga pozovu ili ne.

Ambasador Polt tvrdi da je srpsko tajno oružje – naša hrana, kojim gojimo američke ambasadore. Vi ste, zar ne, takođe bili žrtva našeg „tajnog oružja”?

– Potpuno tačno. Svake godine, deset godina u nazad, dobijao sam nekoliko kilograma. Bio je to stabilan rast. Shvatio sam da ne mogu da igram tenis. Ovakvu liniju danas imao sam kao „zelena beretka”, 20 kilograma manje.

Da li biste lobirali za Srbe u Vašingtonu?

– Sve vreme dok sam bio u Srbiji, shvatio sam da su srpski i američki interesi u osnovi identični. Želeli smo da Srbija napreduje. Srbija je vitalan faktor za stabilnost u regionu. Što je manja stabilnost u Srbiji, bezbednost u regionu je više ugrožena. Zato je u interesu za SAD da pomognu da Srbija bude stabilna. A neće biti stabilna dok se ne reše pitanja u vezi sa Kosovom i Crnom Gorom i dok se ne reše odnosi sa Haškim tribunalom. Odgovor je: da, bio sam lobista za podršku jakoj i demokratskoj Srbiji.

Dajte Srbima političku prognozu za 2005. godinu. Kiša ili sunce?

– Sve dok Vaša vlada ne nađe zadovoljavajući način u saradnji s Haškim tribunalom i dok ne reši na zadovoljavajući način isporuku ljudi koji se slobodno šetaju vašim ulicama, a nalaze se na optužnicama, stagniraćete. Ova godina neće biti laka za vas.