Pisanje istorije pripada i manjinama

Činjenicu da sam po drugi put izabran za pokrajinskog sekretara za obrazovanje i kulturu shvatam kao izraz potvrde mog rada u prošlom mandatu. U prošlom mandatu smo se borili za nadležnosti pokrajine. Kada smo ostvarili određeni broj nadležnosti, trebalo je formirati organe, ustanove, razraditi sistem budžeta i finansiranja. Tako da smo u prošlom mandatu imali tek godinu dana za funkcionisanje uspostavljenog sistema. Razaranje institucija je dugo trajalo. Saniranje posledica tog unutrašnjeg urušavanja je bio težak posao, kaže za Danas Zoltan Bunjik, pokrajinski sekretar za obrazovanje i kulturu u Izvršnom veću AP Vojvodine.

U kulturi smo akcenat stavili na zaštitu nepokretnih kulturnih dobara, posebno onih od izuzetnog značaja. U Vojvodini postoji šezdesetak takvih objekata. Formalno Izvršno veće Vojvodine nema nadležnost da zaštiti ova dobra. Međutim, kada smo obišli ove objekte, videli smo da republika nije uradila svoj deo posla, da su uglavnom ovi objekti dragoceni za Vojvodinu u jadnom stanju. Moglo bi se slobodno reći da se o njima ne vodi računa. Jedan od prvih koraka je izrada monografije u kojoj ćemo predstaviti sva nepokretna kulturna dobra Vojvodine i pokazati u kakvom su stanju, u čijem su vlasništvu, za šta se trenutno koriste i kakvi projekti mogu u doglednoj perspektivi biti vezani za njih. Uložićemo vojvođanska sredstva u obnovu jednog broja tih dobara bez obzira što sistemski nemamo tu nadležnost. 

Nadam se da je među tim objektima i Kapela mira iz Sremskih Karlovaca?
Svakako, čitav sremskokarlovački kompleks kulturnih spomenika je od izuzetnog značaja za Vojvodinu. Nekoliko spomenika kulture, među njima i sremskokarlovačke, ćemo predložiti našoj vladi da ih prijavi za spomenike koji pripadaju svetskoj kulturnoj baštini i pod zaštitom su organizacije UNESCO.
Pored nepokretnih kulturnih dobara naša sredina ima i lepu tradiciju u negovanju određenih kulturnih i umetničkih formi. Želimo da napravimo jedan tamburaški visoko profesionalni orkestar kakve je Vojvodina imala. Ono što danas ima treba podupreti.
Mimo redovnih nadležnosti i obaveza vezanih za funkcionisanje škola pokrenuli smo akciju priključivanja svih škola na internet.

Specifičnost obrazovnog sistema u Vojvodini je vezana za postojanje većih grupa nacionalnih manjina. Koliko ste u prilici da te specifične potrebe nacionalnih manjina zadovoljite?
Nažalost, tu ideju ne deli republičko ministarstvo prosvete. Na nivou prava nacionalnih manjina na obrazovanje na vlastitom jeziku i uz respektovanje kulturnih osobenosti uglavnom smo saglasni. Ali, u pogledu potrebe da i učenici iz većinskog naroda stiču znanja o onima sa kojima dele isti prostor stvari stoje drugačije. Šta bi falilo da u mestima u kojima žive izmešani pripadnici različitih nacionalnih manjina i većinskog naroda đaci uče u školi i jezik svojih suseda. U Vojvodini je bilo uobičajeno i pre Drugog svetskog rata da ljudi govore srpski, mađarski, nemački i još poneki jezik. Mi smo živeli u društvenoj klimi koju kao vrednost prihvata ujedinjena Evropa. Bilo bi dobro da tu dobru vojvođansku tradiciju i kroz obrazovni sistem budemo u situaciji da podstičemo, da ne nailazimo na prepreke na nivou Republike Srbije i republičkog ministarstva za obrazovanje.

Na nerazumevanje republičkog ministarstva prosvete nailazi i naša inicijativa da se osnuju učiteljski fakulteti u Subotici i Vršcu. Nije reč o hiperprodukciji učitelja, nego o stvaranju učitelja koji će moći kvalitetno da obrazuju decu iz nacionalnih manjina uvažavajući jezik i specifičnosti kultura i istorije tih manjinskih grupa. Deo naših problema proističe i iz obrazovnih programa srpskog jezika i istorije. Obrazovanje koje propisuju programi namenjeni učenicima iz većinskog naroda mora, na izvestan način, biti prilagođeno i ostalim grupama koje žive na istom području. Nije dobro kada sadržaji plasirani u udžbenicima vređaju osećanja pojedinaca i grupa. To se odnosi i na diskriminišuće sardžaje po žene. Ali, isto tako smatramo da Vojvodina treba da ima određeni uticaj na sadržaje istorije.
Sa jedne strane imamo zakone koji garantuju ljudska prava ženama, ljudima sa posebnim potrebama, gejlezbijskoj populaciji i sa druge strane škole u kojima se kako na nivou udžbenika tako i u praksi ne prepoznaju ta prava, a u nekim slučajevima i drastično krše. Uzmimo kao jedan od najsvežijih primer udžbenika filozofije dr Ivana Kolarića o kome je u javnosti u poslednje vreme dosta pisano.
Rodna ravnopravnost, nažalost, nije u vrhu tema sa kojima bi društvo trebalo da se bavi. A, trebalo bi da bude. To je problem društva, ne samo žena. Društvo se odriče ogromnih potencijala zapostavljajući žene. A bez drugačijeg odnosa prema ženama u pitanju su odnosi solidarnosti u društvu. Kod nas su, nažalost, neke druge teme u prvom planu. Naš sekretarijat je uradio jedno istraživanje o rodnoj ravnopravnosti u kulturi. Došli smo do frapantnih podataka - 80 odsto članova likovnih umetničkih profesionalnih udruženja su muškarci. Tokom školovanja taj broj je bio izbalansiran, čak i na akademiji. Posle akademije žene "nestaju". Zapravo žene nastavljaju da se bave svojim poslom, ali u svojim kućama, bez odgovarajućeg društvenog vrednovanja i socijalne zaštite njihovog rada.

Postoji li oficijelna rodna statistika o uspehu u toku školovanja?
Ne, nemamo podatke o tome. Možda u pedagoškim zavodima postoje podaci, ali niko nije na te podatke obraćao pažnju i analizirao ih.
Hteo bih da skrenem pažnju na još jedan paradoks koji bi se mogao analizirati kroz optiku rodne ravnopravnosti. Autori udžbenika, članovi komisija koje odobravaju udžbenike su uglavnom muškarci, a te udžbenike u nastavi primenjuju pretežno žene, jer žene čine gro nastavnog kadra. A, javnost postaje sve osetljivija na diskriminišuće sadržaje iz udžbenika.
Udžbenici su zasad monopolski producirani. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva je imao monopolsku poziciju, a škole obavezu da rade po tim udžbenicima. Rešenje vidim u pluralizmu udžbenika, u slobodi škola da biraju udžbenike po kojima će raditi.

Idete li često u škole?
Da.Ko Vas posmatra sa zidova?
Umetnici i naučnici. Ne verujem da nas posmatraju političari. Ta uvrežena praksa je napuštena. Ponekad i Mileva Marić Ajnštajn. Slažem se, malo je žena. U školi se može još ponešto učiniti.