Štednja pod prinudom

Građani se odriču nove obuće, odeće, zabave, jer čak 20 odsto njih nema dovoljno ni za osnovne potrepštine

Jednom građaninu iz Pirota miš je nedavno izeo 12.000 evra, skrivenih u kartonskoj kutiji od cipela. Za neke je ova istinita vest bila dokaz škrtosti, slika mentaliteta. Za pojedine eksperte to je bio dokaz boljeg standarda, ali i nepoverenja u banke. Jedino je za pomenutog Piroćanca to bila samo velika nesreća. Za „Politiku” to je bio povod da, u saradnji sa agencijom „Faktor plus” napravi istraživanje koliko smo uopšte, kao narod štedljivi i kakve mogućnosti imamo da „sklonimo bele pare za crne dane”. Istraživanje je sprovedeno na uzorku od 1500 punoletnih građana Republike Srbije, oba pola, metodom ankete.

Ako se pođe od toga da građani u proseku mesečno u najvećem broju zarađuju od 200 do 500 evra mesečno, postavlja se pitanje da li je i u kojoj meri moguće išta uštedeti, s obzirom na standard i uslove života? Negativan odgovor na postavljeno pitanje daje oko 60 odsto građana koji su delimično ili u potpunosti nezadovoljni finansijskom situacijom u njihovom domaćinstvu. Još jedna potvrda izuzetno lošeg položaja građana, jeste i činjenica da oko 60 odsto ispitanih tvrdi da u protekloj godini nije ništa uštedela, a čak 20 odsto tvrdi da su potrošili i više nego što su uspeli da zarade. Time potvrđujemo fenomen da veliki broj nas i dalje troši više nego što zarađuje, a to je naročito bilo izraženo zloglasne 1993. godine kad je gotovo polovina populacije u Srbiji statistički bila mrtva – zarađivalo se mnogo manje nego što je bilo potrebno da se prehrani, obuče, održi goli život.

Takva situacija je upravo odraz nezadovoljstva koje vlada među građanima, kada je u pitanju standard i baš zbog toga čak preko 60 odsto ispitanih bi sebe svrstalo u srednju srednju ili srednju nižu klasu, prema socijalnom statusu.

Analiza na temu štednje obuhvatila je još jedan aspekt koji odražava mogućnosti koje građani imaju kad je štednja u pitanju. Ono što građani sebi mogu da priušte u skladu sa njihovim primanjima, takođe oslikava loše stanje. Jer, više od 40 odsto ispitanika smatra da može svojoj porodici da obezbedi samo najosnovnije stvari, dok takođe 20 odsto smatra da nema dovoljno čak ni za te osnovne potrepštine.

Ono na čemu građani najviše štede jesu odevni predmeti, obuća, struja, zabava i putovanja, pri čemu su argumenti za takav izbor to što je na tim predmetima moguće štedeti bez velikog ustručavanja. Građanima, kako se pokazalo, najteže pada štednja na hrani i nemogućnost da se reši stambeno pitanje.

Loš položaj i očigledno neizvesna situacija teraju građane da ponekad pozajmljuju novac. Trećina ispitanih tvrdi da to ne radi, ali sa obrazloženjem da je to zato što nije sigurna da će i kad će uspeti pozajmicu da vrati. Oni koji ipak moraju da pozajme novac ponekad ili ređe čine oko 50 odsto ukupno ispitanih.

Kad je reč o odnosu mogućnosti štednje i mesečno ostvarenog dohotka, ponovo se dolazi do potvrde prethodnih podataka, jer se više od 60 odsto građana izjasnilo da mesečno od ostvarenog dohotka ne uspeju da uštede ništa. Ako je za utehu 11,9 odsto ispitanih građana je navelo da ipak uspeju da odvoje nešto od svog mesečnog budžeta i to manje od 10 odsto.

Ako se napravi paralela sa prethodnim godinama u pogledu mogućnosti štednje, građani smatraju da je stanje uglavnom ostalo isto. Zbog takve neizvesnosti, glavni motivi štednje su štednja radi sigurnosti i mogućnost obezbeđenja „boljeg” života.

Od građana koji su u izvesnoj meri i uspeli nešto da uštede, većina smatra da je najbolje čuvati novac u banci. A namera štednje, kako je navedeno u najvećoj meri, odnosi se na „štednju za crne dane”. Mada i pored sveukupno lošeg stanja, ipak postoji izvestan procenat onih koji ipak svoju ušteđevinu čuva da bi kupili odeću/obuću ili kućne aparate.