Jedinstvo građanskog i nacionalnog

Nalaženje prave mere jeste osobina društava koja su zrela, integrisana i uređena i koja ne treba da brinu za sopstvenu budućnost

Aristotel je, još u davna vremena, govorio da je hrabrost srednji put između kukavičluka, na jednom ekstremnom polu i lude odvažnosti, na drugom polu. Pri tome „srednji put” po Aristotelu ne treba da znači pad u mediokritetstvo osrednjosti, već istinsku snagu delatnog čoveka koji podjednako dobro koristi i glavu i srce.

Ovu etiku će preuzeti mnogi mislioci i političari, te će ona ostati uzor sve do današnjih dana, pokazujući koji su istorijski delatnici bili hrabri u suočavanju sa zahtevima političkog trenutka, a koji su se izgubili u hodnicima istorije, ne nalazeći meru kako da za istorijom ne kaskaju, ni da je ne pretiču bez preke potrebe.

Kao narod koji je tradicionalno više sklon „srcu” nego „glavi” mnogo puta smo bili u poziciji da se kajemo zbog lude odvažnosti za koju smo mislili da je hrabrost, a koja nas je koštala izgubljenog istorijskog vremena. No, to ne znači da je poželjno biti kukavica i na sve istoriske izazove odgovarati spuštanjem glave.

Nalaženje prave mere jeste osobina društava koja su zrela, integrisana i uređena i koja ne treba da brinu za sopstvenu budućnost. Da bismo jednog dana dostigli ovaj nivo, ili da bi smo mu bili bliže, valjalo bi da prevaziđemo podvojenosti u društvenim vrednostima koje se kod nas lako uočavaju, a koje svakako ometaju proces tranzicije u moderno evropsko društvo.

Kod nas postoji čitav niz protivrečnosti koje su naizgled nepremostive i koje troše snagu države i društva. Te protivrečnosti se vide u naizgled nepomirljivim parovima; nacionalno nasuprot građanskom, ruralno nasuprot urbanom, konzervativno nasuprot modernom, populističko nasuprot elitističkom. Konačno, Srbija nasuprot Evropi.

Od naše sposobnosti da prevaziđemo ove rđave ekstreme zavisiće naša mogućnost da se izmirimo sa samima sobom, kao i sa globalnim okruženjem i da tako dostignemo političku stabilnost, o kojoj se ovih dana mnogo govori.

Sve prethodne vrednosti nisu tako udaljene jedne od drugih kako se to na prvi pogled čini i među njima postoji preplitanje i nadopunjavanje, a ne odnos međusobnog isključivanja i potiranja.

Pošto je više nego očigledno da nikakvom revolucijom, u kojoj bi „modernisti” porazili „konzervativce” i obrnuto, ne možemo razrešiti našu društvenu situaciju, valja nam da razmislimo kako da te polove približimo i stvorimo široki prostor u političkom centru, kako bi ekstremna nacionalistička desnica i čista građanska levica ostale na političkim marginama i bile onemogućene da svoj ekstremizam prenose na čitavo društvo.

Nacionalna ideja uopšte nije suprotna građanskoj, i o tome najbolje govori činjenica da tek sa velikom „građanskom” Francuskom revolucijom počinje formiranje nacija. Proces izgradnje modernih država zasnovanih na vladavini zakona i vrednostima ljudskih prava ide naporedo sa procesom sazrevanja nacija.

Evropa je do svoje snage došla kombinujući upravo nacionalne specifičnosti različitih naroda, sa univerzalnim liberalno-demokratskim modelom koji je, kako se pokazalo, najoptimalniji za savremene potrebe upravljanja.

Stoga niko od nas na našem evropskom putu ne traži da budemo „manje Srbi” postajući „više Evropljani”, već nam se nudi jedan model po kojem svako može da bude ono što jeste ili ono što želi da bude, ukoliko u tim svojim željama ne ugrožava bilo koga, što treba da reguliše institucija pravne države.

Građanski zakoni ne poznaju razliku između Srba, Mađara i Muslimana i jednaki su za sve, ali zakoni istovremeno ne brane da se neko identifikuje sa onom zajednicom kojoj ga srce vuče. Jer je jedna od osnovnih pravnih izreka – da sve što nije zabranjeno, jeste dozvoljeno. Nikome ne bi terebalo da pada na pamet da zabrani ispoljavanje nacionalnih osećanja i ispoljavanje elementarnog patriotizma.

Taj patriotizam bi trebao biti prosvećen, odnosno uhvaćen u ustavno-zakonske okvire u tom smislu da se zbog njega ne mogu kršiti bilo čija prava. Ukoliko nas srce vuče poštovanju i očuvavanju sopstvene tradicije, glava treba da nas stalno upozorava da poštujući zakone ustavne države poštujemo i pripadnike drugih tradicija, kao i one koji u ime kosmopolitizma odbacuju i samu ideju nacionalnih tradicija.

Tako u ravnoteži srca i glave može da se postigne istinska društvena hrabrost koja neće kao luda odvažnost polaziti u anahrona nacionalna osvajanja, ali se neće ni kao kukavičluk povlačiti pred pokušajima da neko ugrozi našu nacionalnu autentičnost. Ovo je moguće ako umesto onog – nacionalno ili građansko – kažemo – i nacionalno i građansko – prepuštajući ovu lažnu dilemu nekim prohujalim vremenima kada je postojao samo jedan izbor.

Stoga budućnost pripada onim političarima i društvenim pregaocima koji mogu u svom programu da spoje boje naše nacionalne zastave sa bojama EU, a da to ne deluje kao jeftina foto-montaža, već kao istinsko osećanje prožimanja tih vrednosti.

Političari koji uspeju da budu izmiritelji i ujedinitelji, umesto da budu rušioci i delitelji, ostaviće iza sebe rezultat koji će pamtiti istorija. No, pred njima je nimalo lak zadatak da idu putem razboritosti i da im podjednako dobro stoje modernistička organizovanost i narodska saosećajnost, elitističko rezonovanje i populističko besedenje, urbano gospodstvo i ruralna energija.

Sve ove zahteve posve sigurno ne može ispuniti političar koji će u potpunosti pripadati čistoj građanskoj opciji na jednoj strani, odnosno čistoj nacionalnoj opciji na drugoj, već onaj koji uspe da svoja uverenja stacionira u politički centar, prihvatajući sve postulate građanskog društva i upotpunjujući ih onim elementima nacionalne tradicije koji mogu poslužiti modernizaciji Srbije.

Znači, odbaciti mišljenje kako reformisti moraju nužno da budu neshvaćena manjina nerazumljiva sopstvenom narodu i usvojiti strategiju kako da se zadobije poštovanje većine naroda koji bi svoju budućnost vezao za reforme videći u tome svoj konkretan nacionalni interes.

Svi veliki reformisti u modernoj istoriji imali su ljubav sopstvenog naroda, od Kemal-paše Ataturka u Turskoj, do Klementa Atlija u Velikoj Britaniji. U protivnom, bez većinske podrške, reforme će uvek izgledati kao sedlanje teretnog konja, kako bi se njime pobedilo u galopiranju. To je težak, gotovo nemoguć zadatak, koji znači unapred izgubljenu trku.

*magistar filozofije