Iskorak iz paralize?

Baš je bilo pompezno i patriotski: penzionisani general Vladimir Lazarević, okružen najvećom mogućom pažnjom, vladinim kamerama na gotovs i premijerovim srdačnim i umirujućim rečima i pohvalama, odlučio je da ode u Hag i tamo odbrani otadžbinu. Boriće se, kaže, da „država sačuva Kosovo i Metohiju”, zbog koga je Karla del Ponte, u paketu sa još trojicom vojnih i policijskih generala, optužila za počinjene ratne zločine.

Obasut komplimentima o „besprimernoj časnosti i poštenju”, obećanjima da ga se država koju je branio neće odreći i njegov „lični čin” postati sastavni deo „duge tradicije srpske vojske da se oficir uvek i do kraja bori za interese naroda i zemlje” (V. Koštunica), general naprosto nije imao ni vremena ni priliku da objasni otkud taj nagli preokret u njegovom oficirskom stavu. Šta ga je motivisalo da do pre nekoliko nedelja tvrdi da će njegovo izručenje Hagu biti „akt izdaje” i „amnestija zločina nad Srbima”, a šta ga danas navodi da svoj potez smatra „herojskim delom”. Šta ga je, u stvari, pokolebalo: oficirski osećaj da Srbiji i na ovaj način može da pomogne, ili, pak, prozaična pretnja iz vlade da joj nema druge, da su joj ruke vezane, pa će morati da ga uhapsi i sa lisicama na rukama pošalje u Hag.

Dometi predaje

Ispalo je, tako, na kraju, i svečano i dostojanstveno. A i produktivno. Em su svi, osim radikala, zadovoljni što se general umilostivio, em je vlada ostala verna svom modelu „dobrovoljne predaje”. Uz to, ovim je suzila manevarski prostor ostalim optuženim generalima (Sretenu Lukiću i Nebojši Pavkoviću) da i dalje teraju mak na konac, a sebi kratak predah i priliku da – ukoliko se ubeđivanje i moljakanje generala uspešno nastavi – spase od neminovnog raspada. Iako će mnogima zasmetati enormna količina izrečenih pohvala i herojskih osobina na račun optuženog za ratne zločine, vlast se rukovodila jednostavnom računicom: manji će joj problem biti snažan osećaj običnih smrtnika da se, bogme, isplati biti haški optuženik, nego, recimo, suočiti se sa nekim drugim iskušenjima – ostavkom, odnosno gubitkom vlasti, njenom eventualnom podelom sa radikalima i socijalistima ili, pak, raspisivanjem vanrednih izbora.

Kad se već danas, sutra ili narednih dana bude stišala prenaglašena patriotska euforija (što, umnogome, zavisi od sledećih poteza Lukića i Pavkovića) generalovom odlukom da, ipak, ode u Hag, moći će se sa više racionalnosti i objektivnosti analizirati dometi ovog čina. Reč je, zapravo, o nepodnošljivoj, iznuđenoj situaciji, koju je vlada sama stvorila robujući svojim ideološkim i političkim stereotipima o pravdi i nepravdi, zlu i dobru. Ubedila je Lazarevića, ali je to tek prvi korak. Mora da ubedi generala Lukića, što se smatra, uslovno rečeno, lakšim poslom nego suočavanje sa tvrdoglavom i prkosnom porukom generala Pavkovića da se ni po koju cenu neće predati. Vladi više nije dozvoljena nijedna nova greška. Ne ubedi li generale da pođu Lazarevićevim stopama, sve što je postigla u promovisanju „filozofije” „dobrovoljne predaje” i „dvosmerne saradnje” pada u vodu. Možda i nepovratno, ako se u međuvremenu, naravno, ne seti da postoji Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, čije odredbe, u skladu sa izrazitom legalističkom orijentacijom, valja poštovati. U suprotnom, od države nema ništa.

Do kraja

Ako se, kojim slučajem, „general sunce” (Pavković) ipak odluči da, poput svog saborca Lazarevića, bitku za Srbiju nastavi u Hagu drugim sredstvima (kakvih najava je bilo u toku jučerašnjeg dana), vladi neće biti mnogo lakše. Sledi joj „potraga” za odbeglim Goranom Hadžićem, Milanom Lukićem i ostalim optuženicima iz RS (ako su, kako mnogi kažu, u Srbiji), a zatim odlučujući test – general Ratko Mladić. Dakle, sve teže od težeg, a, opet, neminovnog ako je vladajuća koalicija zaista odlučila da prekine sa dosadašnjom formulom izbegavanja međunarodnih obaveza i pruži Srbiji priliku da već krajem marta uspešno preskoči tek prvu prepreku (studiju o izvodljivosti) na putu ka EU.

Već prve reakcije na Lazarevićevu predaju ukazuju koliko je vladina pozicija delikatna i teška. Direktor Direkcije za Zapadni Balkan Rajnhard Pribe poručuje da EU „mora da vidi značajnu, a ne minimalnu ili nekakvu saradnju”, a iz okruženja Havijera Solane – „da je to povoljan, ali ne i dovoljan razvoj događaja, jer se očekuje potpuna i bezuslovna saradnja”. Posao se, prema tome, mora odraditi do kraja, ma koliko bio mučan, neprijatan i riskantan, što znači da se svi optuženi moraju naći u Hagu i to, ma koliko se u Beogradu priželjkivalo, bez ikakvih daljih odlaganja. Optimalno, do polovine februara. Problem je, reklo bi se, tek načet, ali nije rešen i, kako reče jedan beogradski analitičar, biće jako loše ako vlast u Srbiji predajom jednog ili dvojice od četvorice generala misli da može da zamaže oči međunarodnoj zajednici.

Ministar pravde Stojković najavio je prošle sedmice da će premijer Koštunica za koji dan detaljno objasniti naciji poziciju i namere vlade. Ako je to „obraćanje” javnosti bilo pojavljivanje TV snimka srdačnog razgovora premijera i njegovih saradnika sa odobrovoljenim generalom Lazarevićem, onda taj potez neće biti ni dovoljan ni dovoljno ubedljiv da bi se konačno, jednom za svagda, skinula dilema oko toga – šta, zapravo, vlada hoće. A ako, pak, najavljeni Koštuničin nastup ipak usledi, valjda ćemo saznati da li je epizoda sa generalom Lazarevićem uvod u odlučnost vlade da radikalno promeni svoj odnos prema Haškom tribunalu i međunarodnim obavezama ili samo još jedan marketinški pokušaj da se testiraju strpljenje međunarodne zajednice i njena spremnost da ovog puta ide do kraja, pa i po cenu da definitivno ili na duži rok digne ruke od Srbije.

Odgovornost ili kockanje

Prva varijanta, nema sumnje, Srbiji pruža kakvu takvu priliku da iskorači iz trenutne paralize, odnosno krajnje neugodne pat pozicije. Druga, opet, dokazuje kako se ovde ništa bitno nije promenilo, da je kontinuitet sa Miloševićevom politikom privlačniji od „skrivenih zamki” odlaska u svet. Rizikuje, u krajnjem ishodu, apsolutni gubitak Kosova, spontani raspad državne zajednice sa Crnom Gorom, ispadanje iz evropskih i svetskih integrativnih, ekonomskih i finansijskih tokova, prepuštanje Srbije njenim unutrašnjim konfliktima.

Šta će zaista prevagnuti? Državnička odgovornost političke elite da konačno shvati da se oko nje nešto dešava, da više nije vreme za ideološko, političko i stranačko nadgornjavanje sa svetom. Ili, pak, nastavak jedne neozbiljne, iskonstruisane, ideološki i civilizacijski anahrone i zadrte priče, u kojoj sudbina države i naroda postaje predmet olakog i krajnje neodgovornog kockanja.

Uostalom, saradnja sa Haškim tribunalom nije samo nekakav tehnički odnos države prema ispunjavanju sopstvenih međunarodnih obaveza. Ona je pre i iznad svega – odnos prema ratnoj i nacionalističkoj prošlosti i počinjenim ratnim zločinima. Ako se to zaboravi, a u Srbiji se sve čini da se Miloševićevo vreme zločina i nesreća relativizira, onda je potpuno irelevantno jesu li se optuženi sa haških poternica dobrovoljno predali ili ih je država uhapsila. Istorija će se, nažalost, na ovaj ili onaj način, ovde uvek ponavljati.