PREGLED STAMPE

"Dani", Sarajevo 7.juli

Razgovarao: Omer Karabeg

KOPNI LI MRZNJA NA KOSOVU?

Radmila Trajkovic, predstavnik Srpskog nacionalnog vijeca Kosova i Metohije u Privremenom administrativnom vijecu Kosova, i Naim Maljoku, predsjednik Partije liberalnog centra i bivsi visoki oficir Oslobodilacke vojske Kosova, pristali su, uz moderatorstvo agilnog i neumornog novinara "Slobodne Evrope", na ono sto se cini nemogucim kada su u pitanju kosovski Srbi i Albanci. Pristali su na dijalog. O nasilju na Kosovu

Gospodjo Trajkovic, mislite li da se ovo sadasnje nasilje na Kosovu moze zaustaviti ili ce ono i dalje eskalirati?

TRAJKOVIC: Sve ustvari zavisi od resenosti medjunarodne zajednice da ovo zaista tesko nasilje na Kosovu efikasno spreci. Od dana potpisivanja mirovnog sporazuma srpska zajednica na Kosovu i Metohiji dozivljava strahoviti egzodus. Preko 240.000 Srba je bukvalno proterano, 80 manastira i crkava je sruseno, preko 120.000 Srba je u jednom danu ostalo bez radnih mesta, gotovo svi gradovi su etnicki ocisceni osim sestine Kosovske Mitrovice. Srbi su proterani sa univerziteta, liseni su svih osnovnih prava - prava na zivot, prava na slobodu kretanja, prava na koriscenje svog, srpskog jezika. Srbi trenutno zive u cetiri vece enklave, okruzeni vrlo neprijateljski raspolozenim albanskim ekstremistima i teroristima. Kazem teroristima, jer svako ubijanje u ovom, kako ga nazivamo, mirnom vremenu mora se nazvati terorizmom. Ubijanje, palenje, podmetanje mina zaista jesu teroristicki akti ciji je cilj da se Kosovo i Metohija etnicki ociste i stvori nezavisna drzava bez Srba.

MALJOKU: Ja precizno ne znam brojke koje iznosi gospodja Trajkovic o tome koliko je Srba zivelo na Kosovu i koliko ih proterano. Mislim da bismo svi mi trebali da se ukljucimo u proces stabilizacije na Kosovu. Na Kosovu su sada prisutni UNMIK i KFOR. Oni su dosli ovde da bi nam pomogli u procesu stabilizacije. Ali oni ne mogu sami da stabilizuju ovaj region ukoliko se svi mi ne ukljucimo u taj proces. Odnekud treba poceti. Ovde je vec pocela registracija biraca. Zavrsena je registracija politickih partija koje ce ucestvovati na lokalnim izborima na Kosovu. Ja mislim da bi i Srbi trebalo da se ukljuce, da se registruju kao biraci, da se registruju njihove politicke partije i da izadju na izbore kako bismo stvorili vlast na Kosovu. Situaciju na Kosovu ne mogu smirivati samo Albanci ili samo Srbi. Ako hocemo da Kosovo bude demokratska drzava svih gradjana, potrebno je da se u proces stvaranja vlasti ukljuce svi gradjani Kosova, znaci i Srbi.

- Gospodine Maljoku, da li su sadasnji napadi na Srbe dio plana da se oni protjeraju sa Kosova, kao sto tvrde predstavnici Srba, ili je rijec o pojedinacnim incidentima?

MALJOKU: Ja sam siguran da je rec o pojedinacnim incidentima. Pojedinci su iskoristili ovaj vakuum, ovo bezvlasce i bezakonje na Kosovu. Oni napadaju ne samo Srbe nego i pojedine Albance. Tu se ne radi ni o kakvom planu proterivanja Srba. Naprotiv, mi smatramo da svi zajedno treba da stvaramo normalno stanje na Kosovu kako bismo svi ziveli slobodno.

TRAJKOVIC: Gospodin Maljoku, kao bivsi pripadnik OVK, zna da je Vojsku Jugoslavije i institucije drzave Jugoslavije proterao sa Kosova pre svega NATO, a ne nikakva Oslobodilacka vojska Kosova. Zbog toga Srbi traze, kao sto su to prije trazili i Albanci, da im medjunarodna zajednica obezbedi miran zivot na Kosovu. Medjunarodna zajednica moze nam pomoci da ostvarimo elementarna ljudska prava tako sto ce ekstremne grupacije kaznjavati ekonomski, socijalno, pa, ako hocete, i nekim vidom vojnog pritiska. Govoriti danas o izborima na Kosovu, to je za srpsku zajednicu zaista iluzorno. Moj put do kancelarija UNMIK-a u Pristini je nesto sto treba snimiti - ispred mene ide ogromna pratnja, a ja se vozim u blindiranim kolima. KFOR me prati i unutar prostorija UNMIK-a, s obzirom da ni radnici UNMIK-a koji su srpske nacionalnosti, nisu, nazalost, postedjeni teroristickih akata i ubijanja. Cak i kad idem u toalet, prate me snage KFOR-a. Mi jednostavno ne mozemo da se slobodno krecemo. Kako bih mogla da propagiram svoju partiju, svoja politicka ubedjenja, kako bih mogla da lobiram za svoje partijsko opredelenje ako ne smem da se krecem? Kako moj narod moze da glasa za mene ako ne sme da se krece? Kako ja koja sam u jednom danu izgubila svoje radno mesto u Klinicko-bolnickom centru u Pristini, gde sam radila preko 17 godina, svoje studente koji su otisli sa Kosova i Metohije i svoju kucu u Pristini, mogu u svom gradu slobodno glasati? Da li nama treba farsa od izbora? Mislim da ne moze biti pravih demokratskih izbora sve dok Srbi zive, sto se kaze, s nozem pod grlom.

MALJOKU: Ko je koga na Kosovu proterivao, na koji nacin je otisla srpska vojska, to u ovom trenutku nije toliko bitno. Vazno je da su tu medjunarodne snage. Ja mislim da stvaranje vlasti na Kosovu treba odnekud poceti, a taj pocetak je registrovanje partija ovde na Kosovu i izlazak na izbore. Smatram da su izbori prvi korak ka stabilizaciji Kosova i stvaranju vlasti na Kosovu. Sto se tice gubitaka o kojima govori gospodja Trajkovic, svi mi smo dosta izgubili u ovom ratu. Mi smo bili prinudjeni da se branimo, ali ja smatram da sve to sto se desilo treba da ostavimo iza sebe. U ovom trenutku treba da zajednicki stvaramo vlast na Kosovu i na lokalnom i na centralnom nivou, a kada to ucinimo, onda cemo analizirati ko je sta izgubio i kako. Naravno da svi Srbi koji ovde imaju kuce i imanja, treba da se vrate. U tome ce pomoci upravo ucestvovanje Srba i srpskih partija u lokalnoj vlasti na Kosovu. Svi zajednicki treba da radimo na stvaranju uslova za povratak svih na svoje. Nijedna albanska partija na Kosovu nema u svom programu sprecavanje povratka bilo kome.

TRAJKOVIC: Zaista mi uliva optimizam kada jedan bivsi borac OVK, kao sto je gospodin Maljoku, razmislja o Srbima na ovaj nacin i meni je drago sto to cujem. Ja mislim da se bezbednosna situacija na Kosovu moze popraviti ako se Albanci budu ponasali tolerantno prema Srbima, sto je uostalom i njihova obaveza prema medjunarodnoj zajednici. Mi vrlo dobro znamo da je Severnoatlantska alijansa bombardovala Srbiju i rusila nase gradove, u kojima je ginulo civilno srpsko stanovnistvo da bi albanska zajednica danas mogla ovde da zivi i da bi se mogli vratiti svi oni koji su bili proterani sa Kosova i Metohije, i nije red da dobijenu slobodu albanski ekstremisti sada koriste da bi ubijali i proterivali Srbe. Za pocetak bi bilo dovoljno samo to da se albanska i srpska zajednica medjusobno ne ubijaju, a vreme ce uciniti da se smanje sadasnja mrznja i jaz izmedju nas, da zacele mnoge rane i jedne i druge zajednice i da ponovo dodje do nekih zdravijih odnosa.

MALJOKU: Ja ne bih voleo da govorim o ratu na Kosovu. Za napade NATO snaga na Srbiju sigurno nisu krivi Albanci, nego srpska vlast i srpska politika, od koje treba da se distanciraju i Srbi sa Kosova. Ja bih zeleo da ovaj rat sto pre zaboravim. On je bio jako tezak za Srbe, ali jos tezi za Albance. Normalno je da stvaranje medjusobnog poverenja iziskuje veliki napor i zalaganje svih strana, svih politickih partija. Mi moramo zajednicki resavati probleme i moramo se okrenuti buducnosti. Sto se tice ekscesa na Kosovu, zeleo bih reci da je isto tako moguce da su ti ekscesi inscenirani od strane vladajuceg rezima u Beogradu i da ih on koristi u svojoj propagandi koja mu pomaze da se odrzi na vlasti. Jos jednom ponavljam, Albanci nisu krivi za to sto je NATO pakt napao Srbiju, mislim da je najvaznije da se Srbi u Srbiji suoce sa istinom, da shvate da nisu u srednjem veku, da svi mi na Balkanu moramo da budemo dobri susedi i da svi zajedno treba da se okrenemo buducnosti.

- Gospodjo Trajkovic, gospodin Maljoku kaze da se treba okrenuti buducnosti i da je to sada glavni zadatak. Slazete li se s tim?

TRAJKOVIC: Da, svakako. Medjutim, na Kosovu se desilo mnogo zlocina. Gospodin Maljoku kaze da nece da govori o ratu, ali moramo da govorimo o zlocincima. Nas patrijarh je kazao: "Bolje da budem mrtav covek nego ziv zlocinac." Moram da vam kazem da je na Kosovu previse civilnih zrtava i sa jedne i sa druge strane. Ljudi koji su cinili zlocine moraju da odgovaraju. Moraju da odgovaraju bez obzira na nacionalnu pripadnost. I jedna i druga zajednica mora da pomogne da se zlocinci razotkriju, sve materijale koje poseduju o pociniocima zlocina moraju prikazati javnosti. Zlocinci moraju da odgovaraju ne zbog proslosti, nego radi nase zajednicke buducnosti. Srpsko nacionalno vece poseduje ogroman materijal koji dokazuje da je preko 200 pripadnika OVK, koje smo identifikovali, cinilo zlocine nad Srbima i prije pocetka bombardovanja i u toku bombardovanja i u ovom posleratnom, mirnodopskom periodu, kada je ubijeno 936 Srba, a 1.200 kidnapovano i odvedeno u nepoznatom pravcu. Ne znamo da li su ti ljudi ubijeni ili se nalaze u privatnim zatvorima i logorima. Mi smo tu dokumentaciju predali ljudima i institucijama koje se bave krsenjem ljudskih prava. Trenutno smo u razgovorima sa gospodjom Del Ponte.

- Gospodjo Trajkovic, Vi ste rekli da svi oni koji su pocinili zlocine na Kosovu treba da odgovaraju. Haski sud je za sada optuzio Slobodana Milosevica i nekoliko najvisih jugoslavenskih i srpskih funkcionera. Smatrate li da oni treba da idu u Haag?

TRAJKOVIC: Apsolutno. Ako se dokaze krivica, zasto da ne? Ako imaju argumente da nisu ubijali, ja racunam da ce ih sud osloboditi. Od kazne za zlocin ili za podsticanje na zlocin ne bi trebalo da bude zasticen niko, pa cak ni oni ljudi koji sede pored mene u UNMIK-ovoj administraciji. Niko ko je ucestvovao u zlocinu ne treba da bude postedjen.

MALJOKU: Svi koji su pocinili zlocine na Kosovu treba da idu u Haag. Stvarno mi je drago sto gospodja Trajkovic ima takvo misljenje o Haskom tribunalu. Trebalo bi da Haski tribunal bude priznat i u Srbiji i da svi koji su ucestvovali u ratnim zlocinima odgovaraju pred tim sudom.

- Kad je rijec o zlocinima, sada imamo situaciju da Albanci prikupljaju evidenciju o srpskim zlocinima, a da Srbi prikupljaju evidenciju o zlocinima Albanaca. Cini mi se da ce situacija na Kosovu postati normalna onda kada Srbi budu prikupljali evidenciju o srpskim zlocinima, a Albanci o albanskim. Sada, medjutim, svako osudjuje zlocine one druge strane.

MALJOKU: Sada je to tako, medjutim, mislim da cemo nakon izgradnje zajednicke vlasti, u kojoj ce biti i predstavnici Srba i predstavnici Albanaca, zajednicki poceti prikupljati podatke o svim zlocinima. Prvo treba izgraditi zajednicku vlast, a onda cemo vremenom doci i u takvu situaciju da Srbi prikupljaju podatke o srpskim zlocinima, a Albanci o albanskim.

TRAJKOVIC: Slusam gospodina Maljokua i ne mogu da se otmem zelji a da ga ne priupitam cime je ratovao kao komandant OVK. Da li je pucao bombonama ili mecima? Ili, pak, uopste nije pucao, nego ga je NATO doveo na Kosovo i proglasio ga komandantom OVK.

MALJOKU: Gospodja Trajkovic pita na koji nacin sam ja kao komandant OVK ratovao. Ja sam onaj Maljoku koga je srpska propaganda proglasila mrtvim, ako se secate, saopsteno je da sam ja ubijen 23. aprila 1998. godine. Inace, ja sam u redovima Oslobodilacke vojske Kosova od pocetka rata na Kosovu, nisam pucao bombonama nego mecima, ali pridrzavajuci se svih konvencija kojima su me ucili u vojnim akademijama. Ja sam bio i ranjen u Juniku 25. jula 1998. godine. Kao sto vidite, na svu srecu, nisam mrtav, kakvim su me proglasili, ziv sam i predsednik sam Partije liberalnog centra. Cilj moje partije je da dogovorom, podvlacim, dogovorom zajednicki gradimo Kosovo kao samostalnu drzavu, koja ce biti integrisana u demokratski svet i Evropu, i ja se nadam da cu to i doziveti, kao sto sam doziveo i slobodu Kosova.

TRAJKOVIC: Ja ne znam da je gospodin Maljoku bio proglasen mrtvim. Drago mi je, gospodine Maljoku, da ste zivi, bez obzira da li ste ili niste ubijali Srbe, da li cete ili necete odgovarati za te zlocine. Gospodin Maljoku je rekao da je zavrsio vojnu akademiju. Kada bih mu sada ponudila da zajedno sa generalom Pavkovicem pravi zajednicku vojsku, zanimalo bi me kakav bi bio njegov odgovor. Najverovatnije bi kazao: "General Pavkovic je ubijao moj narod", na sta bih ja rekla: "Zasto bih ja onda sa gospodinom Maljokuom gradila buducnost Kosova s obzirom da kaze da nije pucao bombonama?"

MALJOKU: Koliko ja znam, Haski tribunal ima nekog posla sa generalom Pavkovicem. Ja sam spreman da gradim i vojsku i drzavu sa svakim Srbinom koji nije pod istragom zbog ratnih zlocina - a zna se sta se smatra ratnim zlocinom - znaci sa svim Srbima sa Kosova koji zele da grade zajednicku policiju i vojsku buduceg Kosova, vojsku drzave Kosovo.

- Ako se slazete, da zavrsimo ovaj razgovor.

TRAJKOVIC: Zahvaljujem gospodinu Maljokuu sto je govorio na srpskom jeziku da bih mogla da ga razumem.

MALJOKU: Hvala i Vama. Ja znam za onu izreku u Srbiji - govori srpski da te ceo svet razume. Znaci, govorio sam jezikom koji razume ceo svet. Razgovarao:

"Dani", Sarajevo, 30. jun

Pise: Senad Pecanin

INTERVJU DANA

Lider Srpskog pokreta obnove i srbijanske opozicije Vuk Draskovic, miljenik fortune, govori o neuspjelim atentatima na njega, politickim prilikama u Srbiji, mogucnostima opozicije, privatnom ratu americke administracije, Slobodanu Milosevicu, Crnoj Gori, Kosovu, Drazi Mihailovicu…

OPOZICIJA JE CIO NAROD

Lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draskovica upoznao sam sredinom 1990. godine. Bio sam mlad i neiskusan novinar Treceg programa Televizije Sarajevo Dobre vibracije i u Beograd sam otputovao da napravim intervju sa simbolom "aveti povampirene proslosti", kako je stajalo u zakljuccima svih ondasnjih centralnih komiteta. Iako je vec tada na svojim skupovima okupljao brojne pristalice, Vuku nije bio omogucen pristup i mnogo liberalnijim medijima nego sto je u to vrijeme bila Televizija Sarajevo. Meni je najvise zbog toga intervju sa njim predstavljao pravi profesionalni izazov, ciju je realizaciju podrzao moj urednik Slobodan Svrzo, mada smo obojica bili skepticni prema mogucnosti da tadasnji urednik Televizije Nenad Pejic i dozvoli njegovo emitiranje. Sreli smo se u Televiziji "Studio B", gdje je sniman intervju. Dok smo cekali da se pripremi studio, Vuka sam htio pitati o dogadjajima od prije dva dana, kada ga je milicija sprijecila u pokusajima da postavi spomen--plocu Drazi Mihailovicu na Ravnoj Gori. No, nikako nisam mogao da se sjetim Ravne Gore, pa sam ga pitao: "Bili ste sada na ovoj… ovoj planini… sad zaboravih ime… kako se zove… pomozite mi…" Pretpostavljam da je Vuk pomislio da provociram i da namjerno necu da izgovorim ime planine. Gledao me je iskosa, ironicno se smjeskao i ponavaljao: "Ne znas, je li? Ne znas, ha?" Dzaba je bilo moje pucketanje prstima koje mu je trebalo pokazati da mi je Ravna Gora upravo "pobjegla sa vrha jezika". "Ne znas, je li? Ha? Znat ces, znat ces", ironicno se smjeskao kao da je stvarno znao da cu biti jedan od miliona koji ce dobro zapamtiti ne samo ravnogorski toponim vec i ikonografiju.

Danima sam prije tog intervjua razmisljao kako da ga napravim a da Vuk svojom rjecitoscu, interpretacijom historije, jamama, ustasama i drugim omiljenim temama, od mene ne napravi Crvenkapu. Imao sam tremu i pripremljen plan kada je snimatelj dao znak za pocetak intervjua. Dobro vece, postovani gledaoci. Uvjeren sam da mog vecerasnjeg gosta i ne trebam posebno predstavljati, jer sam siguran da prepoznajete Vuka Draskovica, poznatog srpskog nacionalistu, a, neki kazu, i sovinistu. I stvarno, upalilo je. Vuk, koji je dosao da rutinski odradi svoj nastup i ponovi svoje tada vrlo ekstremne politicke stavove, odjednom se zacrvenio, iskolacio na mene svoje, meni se ucinilo, ogromne oci, prekinuvsi moju najavu: Sta govorite? Ostavite vi te svoje sarajevske stoseve! Ja nisam nikakav nacionalista i sovinista, ja sam srpski pisac! No, ja sam znao da je moja strategija izbacivanja Vuka iz njegove rutine dala odlican rezultat, hladno sam jos jednom ponovio najavu, vodeci 25 minuta dugi razgovor na nacin koji Vuku nikako nije dozvoljavao da se koncentrise i predje na sigurni teren svojih mnogo puta ponovljenih stavova. Intervju je ocijenjen toliko dobrim da mi je Vuk po njegovom zavrsetku stisnuo ruku priznajuci da sam ga "odradio muski", Nenad Pejic je odobrio njegovo emitiranje, a "Studio B" je pocetak uzeo za spicu za svoju emisiju politickih intervjua. Nakon zavrsetka snimanja Vuk me je pozvao kuci na rucak, sto zbog obaveza nisam mogao prihvatiti. Rekao mi je da ide upravo tog dana da registruje Izdavacku kucu "Cica". Kada je vidio moje kiselo lice, pitao me je da li znam da je u Cicinom stabu bilo i Muslimana. "Jesu li i oni prakticirali ovaj rad?", pitao sam prelazeci bridom dlana preko svog vrata.

Drugi put smo se sreli u Sarajevu, gdje je Vuk bio moj gost na tribini u "Domu mladih" na Skenderiji, u predvecerje rata, krajem januara '92. godine. Organizirao sam mu i susret sa Alijom Izetbegovicem, koji zbog prehlade nije mogao ucestvovati na tribini. Vidio sam da je veoma zabrinut zbog onoga sto predosjeca da ce se dogoditi u Bosni. Njegovi politicki stavovi bili su potpuno drugaciji od onih iz vremena kad smo se upoznali, i razumniji od ogromne vecine ostalih politickih lidera u Srbiji. Penjuci se na podijum "Doma mladih", zamolio me je da ga ne pitam o njegovoj cuvenoj izjavi datoj na mitingu u Novom Pazaru dvije godine ranije, o "odsijecanju svake ruke koja ponese zeleni barjak", sto mu, naravno, nisam mogao udovoljiti.

Tokom rata u Bosni Vuk je za mnoge neocekivano, ali za mene vise ne, bio jedna od rijetkih javnih licnosti u Beogradu koja je javno govorila o srpskim zlocinima, osudjujuci ih. Zbog toga je bio stalna meta fasizirane beogradske javnosti. U jednoj televizijskoj kontakt-emisiji njegova supruga Danica Draskovic je upitana sta Vuk radi u Beogradu, zasto ne ide u svoje Gacko da se bori. Danica je odgovorila da Vuk nije zelio i ne zeli rat, a i kada bi otisao, jedina strana na kojoj bi se mogao boriti bila bi muslimanska. Uspjeli smo se tokom rata cuti telefonom, '94. godine, i pitao me je sta mislim da li bi bilo dobro da dodje i u Sarajevu klekne trazeci u ime srpskog naroda oprost za pocinjene zlocine. Nakon vise od osam godina, ponovo smo se sreli u Budvi, u njegovom stanu u kojem je sticajem nevjerovatnih okolnosti u kratkom roku prezivio vec drugi atentat. Intervju smo i zapoceli rekonstrukcijom posljednjeg.

DRASKOVIC: Naravno da sam ocekivao. Logicno je da jedna zlocinacka organizacija pod kontrolom drzave, koja je pokusala da me likvidira kamionom punim peska i eksploziva u oktobru prosle godine, pri cemu su ubijena cetvorica celnika Srpskog pokreta obnove, nece odustati od svoje namere i da ce pokusati da dovrse zlocin. Neposredno pre ovog budvanskog slucaja, oni su se pripremali i vrebali priliku: dva-tri dana prije nego su okupirali "Studio B", koji je do kraja razotkrio zlocin na Ibarskoj magistrali, dobio sam obavestenje od ljudi iz vrha Sluzbe drzavne bezbednosti da je dat nalog za moju hitnu likvidaciju. Po padu "Studija B" otisao sam u Moskvu, a kada sam se vratio, na aerodromu su uhapsili moje obezbedjenje, koje je jos uvek u zatvoru. Tako sam ostao bez zastite. Dosao sam ovde u Budvu da radim na jednom rukopisu, bio sam potpuno sam. Iz neshvatljivih razloga, crnogorska policija nije obezbedjivala kucu, i tako sam docekao taj 15. juni uvece. Sedeo sam bas ovde gde sada sedim, u malo pognutom polozaju, zavrsavao sam veceru i gledao televiziju. Mislim da sam upravo stavio zadnji zalogaj u usta, a oni su, ja ih nisam cuo, prosli na terasu. Ove spoljne skure na vratima su bile zatvorene, ali su ona bila otvorena i u jednom trenutku odjeknuo je pucanj. Mene je nesto opeklo, ali nisam imao vremena ni da razmisljam o tome. Odmah sam se, istog trenutka, bacio na pod i, kao sto vidite, taj prvi kursum mi je prosao kroz levo uvo i zabio se ovde u zidu. Sledeci, koji mi je bio namenjen u glavu, izbegao sam tako sto sam munjevito reagovao bacivsi se napred, izbegavsi metak ciji trag vidite ovde. A onda sam se, shvativsi odakle pucaju, brzo bacio na drugu stranu, koristeci fotelju kao zaklon. Tada su promasili i metak je probio fotelju sa druge strane. Nakon toga sam se, lezeci na stomaku, izbacio na gornju platformu sobe, zaklanjajuci se iza stuba. Ponovo su pucali, ali su promasili i pogodili su ormar i usisivac u njemu. Prilikom zaklanjanja iza stuba, u lezecem polozaju, ili sam se pomerio ili sam na trenutak zelio da pogledam u njihovom pravcu - ne znam, ali mi je, izgleda, glava malo izvirila iza stuba i tada je kursum okrznuo slepoocnicu i zabio se u ulazna vrata. Posle su jos pucali, ali me stub stitio. Odvaljene su i plocice na zidu, i nastala je tisina. Ja sam pomislio da oni zapravo menjaju sarzer, da ce prosto razvaliti skure i uci unutra. Puzeci unazad, a koristeci stub kao zaklon, dosao sam do vrata u lezecem polozaju. Digao sam ruku, otkljucao ih i bacio se kod komsije u stan, cija su vrata, srecom, bila otkljucana. Rekao sam da odmah jave policiji sta je bilo, i oni su dosli nakon dva-tri minuta. Ja sam uzeo telefon, i da bih predupredio glasine, javio sam se Dani i mislim da sam poceo ovako: "Dano, duso, pokusali su da me ubiju. Dva puta su me pogodili u glavu, ali, evo, vidis, pricam sa tobom, znaci da nije nista ozbiljno." Odveli su me nakon toga u Dom zdravlja, a onda u kotorsku bolnicu kod hirurga, gde su ovo sanirali.

DANI: Malo je reci da ste sretan covjek, s obzirom kakva ste dva atentata prezivjeli. Pretpostavljam da, kao religiozan covjek, objasnjenje trazite u Bozjoj volji.

DRASKOVIC: Pravo da vam kazem, meni je nezgodno o tome govoriti. Ja u Boga verujem zaista iskreno. Pogledajte stub koji me spasio: na njemu je sa ove strane Bogorodica sa Hristom, maznim Hristom, koji je dete i koji mazi majku. To je i inace jedna od mojih najdrazih ikona sa Hristom. A sa druge strane, videcete, nalazi se ikona svetog Nikole, a to je moja krsna slava. Ja verujem u Boga i mnogi ljudi zapravo ne znaju sta znace one Hristove reci: "Vi koji cinite dobro, cinite dobro i dalje. Vi koji cinite zlo, cinite zlo i dalje." To je verovatno potrebno da bi se to cinjenje dobra i to uporno cinjenje zla nasli na nekom vecnom kantaru, na nekoj vagi, da bi se svi mi smrtni na ovom svetu izmerili pred nekom vecnoscu, da svako bude nagradjen za ono sto je za vreme svog privremenog boravka ovde na zemlji bio. Naravno, neuki ljudi ne znaju da nema nikakve razlike izmedju Biblije i izmedju Kur'ana i izmedju Novog Zaveta. Bog je jedan, principi Bozji su jedni. Svi zlocinci, bez obzira da li pripadaju ovoj ili onoj veri, i svi ljudi koji cine dobro, posmatrani su od jednog Boga. To sto ga neko zove Eloi, neko Jahva, Allah, neko Savaotom, Svevisnjim, ustvari su razliciti nazivi za isto.

DANI: Koje su politicke posljedice ovog atentata po Srbiju?

DRASKOVIC: Mislim da ako je postojao neki neverni Toma, kada je rec o organizovanosti onog krematorijuma na Ibarskoj magistrali, takvih vise nema. Mislim da ono sto govorim zadnjih devet meseci - da nam je drzava pala u razbojnicke ruke i da je Srbija zemlja drzavnog terorizma - sada postaje ocigledno. Terorizma ima svuda, i u Americi, i u Rusiji, i u Francuskoj, i u Norveskoj cak, ali najveci terorizam jeste kada drzava postane teroristicka, kada drzava postane vlasnik eskadrona smrti kojima ona upravlja i daje naloge za teroristicke akte. To je drzavni terorizam po Povelji Ujedinjenih nacija, po medjunarodnom pravu. On je ravan zlocinu genocida. Ja cu se vratiti na zlocin na Ibarskoj magistrali: prosto je neverovatno u kojoj mi to drzavi zivimo! Devet meseci posle tog masakra Miloseviceva policija i sve njene sluzbe, a proporcionalno broju stanovnika ima verovatno najbrojniju policiju na svetu, toboze nisu uspeli da otkriju tri kljucne cinjenice: prvo, ko je vlasnik kamiona; drugo, ko je vlasnik registarskih tablica tog kamiona koje su nadjene na mestu nesrece; i trece, ko je vozio kamion. Toboze, oni ne mogu to da otkriju. A nas ekspertno-pravni tim, Srpskog pokreta obnove, javnosti je najmanje trideset puta u raznim emisijama pokazao pribavljene dokumente, iz kojih se vidi da je taj kamion 1996. godine oduzet na carini od jednog naseg gastarbajtera i dodeljen Sluzbi drzavne bezbednosti. Prema tome, Sluzba drzavne bezbednosti Srbije je u posedu tog kamiona. Drugo, registarskih tablica kamiona nema u zvanicnoj, javnoj, kompjuterskoj evidenciji vozila. Zasto? Zato sto se nalaze u jednoj drugoj evidenciji, tajnoj, koja je u posedu SDB-a Srbije. U svakoj drzavi na svetu koja bar malo lici na drzavu, ove prve dve cinjenice bi bile otkrivene za tri sata. U Milosevicevoj Srbiji toboze to ne mogu jos da otkriju, iako je sve otkriveno, iako smo mi sva ova dokumenta predali istraznim sudskim organima. Mislim da Srbija postaje balkanski Irak i da se i politicki sistem i pravosudje krecu ka politickom sistemu Iraka. Srbije nema, Srbija je bacena pod noge. Tamo nema ni univerziteta, ni stranke, tamo ne postoji sudstvo, tamo ne postoji ni sloboda zivota. U Srbiji je cak izvrsen zlocin nad jezikom: reci naseg jezika su izgubile svaki smisao. To sto govore ministri a prenosi drzavna televizija, o ljudima iz opozicije, o bilo kom, bez ikakvih dokaza, to je zapravo grdje, pogubnije, razornije, neshvatljivije od onoga sto smo mogli cuti u Sovjetskom savezu u doba Visinskog. Dakle, o cemu se radi? Zemlja nam je u rukama onih koji zapravo ne drze do odgovornosti ni pred narodom, ni pred medjunarodnim pravom, pred svetom, ne drze do bilo kakvih obzira ni prema logici, ni prema casti, ni prema moralu, ni prema Bogu.

DANI: Sta moze da uradi opozicija u Srbiji?

DRASKOVIC: Opozicija je zapravo ceo narod, koji je zrtva svega ovoga, koji je sada uzasno uplasen.

DANI: Je li to predominantno osjecanje?

DRASKOVIC: Da. Sta iz tog straha, koji je ogroman i koji u ovom trenutku u Srbiji nema granica, moze da grune, i da li ce nesto da grune, to cemo da vidimo. Obicno su iz straha sevale varnice koje su zapravo bile, bar u istoriji Srbije, isuvise zestoke i koje su donosile ogromnu nesrecu. Jer, pazite, kada vi na zlo odgovorite kontra zlom, bez obzira sto tako odgovarate u odbrani, na kraju krajeva cinit ce se jos jedno zlo ciji ce rezultat verovatno biti oslobadjanje od prvog zla, ali ce cena biti uzasno skupa.

DANI: Kako odgovarate na optuzbe dijela stranackih prvaka iz opozicije da ste razbili jedinstvenu opoziciju odbijanjem pravljenja zajednickih listi u pripremama za izbore?

DRASKOVIC: Vidite, mi smo 10. januara potpisali jedan dokument u Srpskom pokretu obnove u kojem smo se obavezali da cemo se boriti za demokratske izbore u Srbiji na svim nivoima, a to znaci lokalne, parlamentarne i predsednicke, i da nikakvih izbora ne moze biti koji se mogu nazvati demokratskim bez obustavljanja terora, represije i zlocina. Mislim da je to bio jedini put da vrsimo pritisak na rezim, "stop teroru". Cak smo i sve te mitinge imali pod istim motom, "stop teroru za demokratske izbore", jer njih pod terorom nema. Na taj nacin bismo zapravo prisilili rezim da zaustavi teror i represiju, u protivnom ce cijela opozicija da posmatra rezim kako izlazi na utakmicu sam sa sobom. Sta se desilo? Desilo se da su 2. juna svi drugi osim Srpskog pokreta obnove doneli odluku, iako su se po prethodnom dogovoru sve odluke morale donositi konsenzusom, da usvoje jedno nacelo koje je, po meni, katastrofalno. A ono glasi da idemo na izbore pod bilo kakvim uslovima! To ne samo da je rusenje onoga sto smo se dogovorili nekoliko meseci ranije nego je i duvanje Milosevicu u jedra da pojaca teror. Jer, ako vi nekome, i to u trenutku kad jos nije ni raspisao nikakve izbore, porucite: "Kad budes raspisao izbore, bilo koje, mi cemo na njima ucestvovati bez obzira kakvi bili izborni uslovi", to znaci: "Ubijaj jos vise, hapsi, terorisi, otimaj medije, gazi, radi sta hoces, ali mi cemo ti se suprotstaviti jedinstvenim listama." "Jedinstvena lista" kao neka magicna formula. To uopste nije tacno, ta jedinstvena lista je jedna obicna glupost. Milosevic je bilo koje od predstojecih izbora, sada idu verovatno lokalni, proglasio unapred pitanjem svog zivota i smrti. On je na Cetvrtom kongresu svoje partije 17. februara ove godine objavio rezultat, jer je rekao da opozicije u Srbiji nema. Prema tome, na tim izborima koje ce on organizovati, to treba i da se dokaze. Kako ce vodja da laze? Kako moze u februaru kazati da opozicije nema, a onda u nekom oktobru-novembru iste godine izgubiti izbore od necega sto ne postoji?!

DANI: The New York Times je nedavno pustio jedan, rekao bih, probni balon o mogucnosti da se za Milosevica pronadje neki egzil i tako spasi odlaska u Haag, za sta bi zauzvrat mirno prepustio vlast. Mislite li da bi ovo moglo biti rjesenje?

DRASKOVIC: Mislim da postoji jedno lakse, i ono je izneto upravo na tom sastanku 10. januara, koji sam spominjao u dokumentu koji je opozicija Srbije uputila ministrima inostranih poslova Evropske unije, Sjedinjenih Drzava, Rusije i Kine. Sad vam mogu otkriti jednu malu tajnu: autor tog dokumenta sam bio ja, ali su ga svi potpisali. Mi smo zapravo predlozili jednu strategiju koja bi Milosevica dovela u mat-poziciju, a rec je o sledecem: da Evropska unija donese odluku i javno je saopsti da ce istog trenutka kada izmedju Vlade Srbije i opozicije bude postignut dogovor o demokratskim izbornim uslovima na svim nivoima, sve evropske sankcije biti ukinute, da ce se Jugoslavija vratiti u punopravno clanstvo OEBS-a (OSCE-a, prim. S.P.) i da ce simbolican broj nasih policajaca i jugoslovenskih vojnika u skladu sa medjunarodnim sporazumom biti vracen na Kosovo. Takva jedna javna odluka dovela bi Milosevica u mat-poziciju. Da kaze "ne" - cemu? Skidanju sankcija, povratku u OEBS, povratku vojske i policije na Kosovo? Cak ni Milosevic ne bi mogao da kaze "ne" svemu ovome, sem da se do kraja ogoli. A ako se do kraja ogoli, tada ne bi mogao da racuna na zadrzavanje vlasti, jer bi dobra vecina njegovih pristalica upravo tada shvatila o cemu se radi, da njega ne interesuje ni drzava, ni narod, i nista sem te njegove proklete stolice.

DANI: Na kakve je reakcije u medjunarodnoj zajednici naisao Vas prijedlog?

DRASKOVIC: U Evropskoj uniji na izuzetan, i Rusija ga je snazno podrzala, ali Amerika vodi neki svoj privatni rat. Ustvari, ne Amerika, vec americka administracija vodi svoj privatni rat sa Milosevicem. U pitanju su zivoti i sudbina miliona ljudi, u pitanju je hoce li ovaj krhki mir koji je zaziveo u Bosni i Hercegovini biti poremecen. U svakom pravu postoji institucija koja se zove krajnja nuzda. Uvek je dozvoljeno zrtvovati dobro manje vrednosti da bi se spasilo nesto vece vrednosti. Sta je centralna vrednost, centralni cilj? Centralni cilj je da i Srbija uplovi u demokratske evropske vode i da se uspostavi nekakav trajni mir i trajna stabilnost u ovom regionu.

DANI: Ocjenjujete li zlonamjernim prijedloge da Vam Milosevic preda vlast, a da mu se garantira imunitet od haske optuznice? Neka varijanta "Putin - Jeljcin".

DRASKOVIC: Koja crna vlast? Ne cinim ja sve sto cinim radi moje vlasti. Sta ce meni vlast? Optuzivsi Milosevica, oni su stvorili jednog nekontrolisanog monstruma koji sahranjuje buducnost Srbije, a verujte mi, i cele regije. Neka sada oni vide sta ce sa njim. Cuo sam da su Clinton i Putin razgovarali o njemu, i drago mi je sto to moraju. Nasao se neki pametnjakovic da, na nacin na koji su oni to izveli, spasava Balkan. To je isto kao kada bih ja vidio muvu na vasem celu, a vi spavate; da bih vas spasio muve, uzmem malj i ubijem je na vasem celu.

DANI: Interesira me Vase vidjenje konacnog statusa Kosova u opciji Milosevicevog odrzanja na vlasti.

DRASKOVIC: Sto se tice njegovog ostanka na vlasti i statusa Kosova, tu nema sta da se prica. Desilo bi se ono sto u Bosni kazu: "Halali, Huso, materi!" Dakle, Kosovo bi bilo nezavisno, izgubljeno za Srbiju. Jer ako Milosevic ostane na vlasti, ni Crna Gora vise nece biti u Jugoslaviji. A ako nema Crne Gore, onda vise nema ni Jugoslavije. A po Rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, Kosovo je sastavni dio Jugoslavije. A ako nema Jugoslavije, kako moze biti sastavni dio onoga cega nema? Odlazak Milosevica bi ubrzo doveo i do normaliziranja stanja na Kosovu. Albanci bi dobili najsiru mogucu autonomiju, cak i takvu koja bi podrazumevala postojanje paralelnih sistema vlasti. U slucaju da Albanci odbiju ponudjeni evropski, demokratski sistem vlasti, mogli bi izgraditi sopstveni. Naravno, istovremeno bi postojala i puna zastita svih prava kosovskih manjina - Srba, Muslimana, Roma i ostalih - koji su kao sadasnje zrtve albanskog terorizma morali napustiti Kosovo. Ja sam o ovom predlogu govorio jos na konferenciji u Rambouilletu, ukazujuci na praksu one Jugoslavije u kojoj je postojao paralelni sistem serijatskih sudova za muslimane.

DANI: Usudjujete li se prognozirati Milosevicev kraj?

DRASKOVIC: Ja ovako vidim: usvajanjem tog irackog modela antiteroristickog zakona, drzavnim organima, vojnoj policiji, bit ce data ogromna ovlastenja u navodnoj borbi protiv terorizma. To ce ovde u Crnoj Gori biti izvor stalnih konflikata i koskanja. Kad pukne prva puska, kad padne prva glava, ovde u Crnoj Gori ce poceti nesreca. Mislim da se tada moze ocekivati, usudjujem se cak i prognozirati, da ce Milosevic reci da vojska nije u to umesana, reci ce da on sa tim nema nikakve veze, povuci ce vojsku i cak ce ponuditi svoje mirotvorne usluge. Njemu ce krajnji cilj biti da ode Crna Gora, koja mu je postala kamen oko vrata, da bi Srbiju mogao da podeli u nekakve kantone. Time bi je federalizovao i zadrzao ime Savezna Republika Jugoslavija, sa mogucnoscu da njegova partija, partija njegove supruge i Seseljeva partija promene Ustav i mozda ga izaberu za dozivotnog predsednika. Moguce su i druge varijante: da dve godine predsednik bude on, dve godine njegova zena, dve godine Seselj i tako ukrug, sve dok ne nestane tog naroda koji zivi u zemlji koja se sada zove Srbija.

DANI: Iskljucujete li Vi to mogucnost Milosevicevog odlaska po "scenariju Ceausescu"? Mnogi upravo u Vama nalaze potencijal jedinog lidera koji bi mogao kanalisati takvu vrstu revolta.

DRASKOVIC: Od 1990. godine Srpski pokret obnove je najveca opoziciona snaga i najveci protivnik Milosevica. Od tada smo mi najvece zrtve terora, koji kulminaciju dozivljava poslednjih meseci. Nasi istaknuti celnici i pripadnici su ubijeni, nasi clanovi su zrtve brutalne represije. No, mi protiv te sile pod komandom rezima koja je isla protiv nas nikada nismo isli nijednim oruzjem tezim od krsta. Naprosto, Srpski pokret obnove jeste silovit, jeste snazan, sastavljen je od najboljih i najhrabrijih, ali istovremeno i onih koji na zlo nece da odgovore zlom. I kada je '91. poceo rat u Hrvatskoj i '92. u Bosni, samo one koji nisu poznavali Srpski pokret obnove iznenadilo je nase reagovanje i odbijanje da idemo u rat. Zasto? Da ubijam svoju bracu, svoje komsije, svoje prijatelje, da krvlju zasipam svoje imanje? Srpski pokret obnove nikako nije hteo da udje u to kolo zato sto smo ovakvi, zato sto mislim da mi predstavljamo onu pravu izvornu Srbiju, koja previja rane i ciji ljudi negde u tisini tesko priznaju da su bili u zabludi, priznaju svoje greske. Taj model nekakvog krvoprolica unutar Srbije ja iskljucujem. Iskljucujem ga zato sto ga ne zelim, sto ga necu. Ali, ako teror i zlo bude nastavljeno… onda, sto kaze narod, "i macka sve oko sebe grebe". Niko nece dzelate da ceka na kolenima. A bojim se da je situacija u Srbiji sada takva da bi onog trenutka kada bi kresnula varnica i odjeknule puske, da bismo se suocili sa nesrecom uzasnih razmera.

DANI: Vise od osam godina je proslo od naseg posljednjeg susreta. Poznata mi je Vasa fascinacija Drazom Mihailovicem, pa me zanima sljedece: kako gledate na cinjenicu da su najstravicniji srpski zlocini tokom rata u Bosni pocinjeni pod cetnickom ikonografijom i uz pozivanje na Mihailovica?

DRASKOVIC: Uvek sam zestoko reagovao protiv zlocina nad svojim narodom, pa su me zbog toga mnogi proglasavali srpskim sovinistom i ratnim huskacem. Ali sam istovremeno uvek prvi reagovao protiv zlocina koji su cinjeni u ime mog naroda, pa su me zbog toga srpski ludaci proglasavali za nacionalnog izdajnika. Sto se tice Ravnogorskog pokreta, siguran sam da ne znate nista o njemu. Kad zavrsimo razgovor poklonit cu vam moj roman Noc djenerala, koji sam napisao tokom lecenja u Grckoj, nakon sto sam '93. nasmrt prebijen u Milosevicevom zatvoru. Ja znam devedeset procenata svega onog sto je domaca i svetska istoriografija napisala i otkrila o Mihailovicu. Znate, nema nijedne vojske i nijednog rata u kojem je na jednoj strani sve cisto. Ali, ja vam mogu reci da od strane djenerala Mihailovica nikada nije izdata nijedna naredba o kolektivnoj odmazdi ili ubijanju. To je bio covek duboko ukorenjen u tradiciju srpskog naroda i oficir visokih moralnih vrednosti. Drazi je na sudu trpano kao cetnistvo nesto sto sa njim blage veze nema. Naprimer, one slike sa njegovog sudjenja na kojem su pokazane fotografije nekih ljudi u subarama zajedno sa Nemcima - to nisu bili Drazini ljudi. To su bili ljudi Koste Pecanca, koji je zbog saradnje sa okupatorom osudjen od strane Suda Ravnogorskog pokreta i kasnije streljan. Cinjenica je, koju niko ne spori, da se '41, nakon oslobadjanja Foce od ravnogorskih jedinica, dogodio uzasan zlocin nad muslimanima. No, da li znate da je po Drazinom naredjenju nekoliko desetina tih ubica odmah pohvatano i po kratkom postupku streljano? Streljano je zbog toga, mozete potraziti obrazlozenje u dokumentima, zato sto je osramocena i vojska, i zastava, i moral. Ja sam i prije izbijanja rata u Bosni znao da ce se dogoditi uzasni zlocini i da ce ih ciniti, pozivajuci se na Drazu, oni koji su svo vreme cinili da istina o njemu nikada ne izidje na svetlo. Ja sam u tom romanu - pazi, '93. godine! - napisao i scenu koju danas mnogi ocenjuju kao prorocansku, kada se Drazi noc uoci streljanja pricinjava glas koji mu govori:"…A buducnost? Ja je vec jasno vidim, a videces je i ti pre nego svane. Zivot ce skrsiti njihove klasne i partijske bajke i oni ce tada iz nasih grobova otkopati nase zastave. Tek cemo tada, djenerale, biti porazeni i osramoceni. Mozes li da zamislis: Krcun peva one nase i zove u sveti boj za spas nacije?! Ja ga vidim i cujem. Iznad stotina novih jama, iznad hiljada novih zgarista, vuku se crvene magle i u maglama klicu tvoje ime, djenerale! Bices Penezic pod kokardom! On ce iza sebe, a tebi na dusu, ostavljati samo trag smrti, zadah raspada i cadj rusevine. Njihove pameti pokrivace nase kape, njihove krvave ruke stiskace nase mrtve zastave i za sve cemo mi, od njih satrveni i prokleti, biti krivi.

"BLIC", 12. jul 2000.

VUK OBRADOVIC, PREDSEDNIK SD, U RAZGOVORU ZA „BLIC"

Pise M.R.P.

Bojkotom se nista ne resava

Prica o izborima je, prema misljenju Vuka Obradovica, predsednika Socijaldemokratije, posle ustavnih promena pala u drugi plan. Za izbore se, ipak, treba pripremati kontiunirano kaze Obradovic za „Blic" i naglasava: Sada je najvaznije sacuvati mir u zemlji i obezbediti opstanak drzave.

Kako komentarisete ustavne promene?

Rec je o katasrofalno pogresnoj odluci rezima kojom se najdirektnije ugrozava opstanak i ove Jugoslavije. Uskoro mozemo biti suoceni sa vrlo opasnim konfrontacijama u zemlji. Demokratske snage Srbije i Crne Gore suocene su s istorijskim nalogom da sprece najgore.

Pojavila se i prica o bojkotu izbora?

Mislim da se bojkotom bilo kojih izbora nista ne resava. To je slozena politicka operacija koju je veoma tesko organizovati, a za rezultat bi mogla da ima samo to da opozicija i dalje ostane opozicija, tada bitno oslabljena, a da Milosevic i dalje ostane na vlasti. Sustinski bi nas to vodilo u produzavanje agonije, definitivni raspad zemlje, trajni gubitak Kosova, pa i gradjanski rat.

Sta mislite o Rezoluciji Skupstine Crne Gore?

Nadam se da je to samo prva reakcija. Ima vremena da se taj stav koriguje.

Da li Slobodan Milosevic ima protivkandidata na izborima za predsednika SRJ?

Ima ga i u Srbiji, ali je tesko verovati da bi se u ovoj fazi opozicija mogla o njemu dogovoriti. Sto se mene tice, podrzao bih i kandidaturu Mila Djukanovica. On bi time demantovao sve one koji tvrde da je za razbijanje Jugoslavije. S druge strane, otvorila bi se mogucnost za pokretanje istinskih reformi u drustvu.

Mislite li da bi Djukanovic to prihvatio?

Ne znam. To je moja ideja.

Zasto opozicioni dogovori idu sporo?

To je duga prica, ali su centralne razlike u interesima pojedinih ljudi i stranaka. Ekspertski tim radi vec vise od sto sati i, mada je pre nekoliko dana izgledalo da je napravljen odlucujuci proboj, cini mi se da smo vraceni na pocetak. Nas ne inetersuju procenti i kvote, vec da se na zajednickim listama nadju doista najbolji. Krajnje je vreme da se sve podredi pobedi nad rezimom.

Sta bi opozicija trebalo da uradi?

Cini mi se da bi bilo dobro da predsednici stranaka i koalicija demokratske opozicije sa predstavnicima civilnog drustva konstituisu operativni tim od desetak ljudi koji bi bio u dnevnom zasedanju, koordinirao zajednicke aktivnosti u zemlji i obezbedjivao organizovani nastup prema medjunarodnoj zajednici. Ne kazem da bi to trebalo da bude neka vrsta opozicione vlade, ali nesporno je da moramo dostici vecu operativnost u radu i vecu koordinaciju u nastupu.

Danas se navrsava tri godine od osnivanja SD. Kako biste u najkracem ocenili njen rad u tom periodu?

Za relativno malo vremena SD je prosla dug put. Njeni temelji su postavljeni i to je vec respektivna politicka snaga. Nadam se njenom jos brzem razvoju.

"DANAS", 12.jul 2000.

Komentar

Ustavna krpa

Crnogorski odgovor na instant promene saveznog Ustava - uz tacno dijagnosticiranje sta se zapravo desilo - bio je manje radikalan nego sto se ocekivalo.

Niti se Crna Gora otcepila, niti je raspisala referendum u tu svrhu, niti je icim pokazala da ce proterivati vojsku... sto su sve bili potencijalni scenariji reakcije na potez skupstinskih vlastodrzaca u Beogradu. Istini za volju, mozda je i namera za "kasapljenje Ustava" delom bila i sracunata na izazivanje nekog nervoznog koraka zvanicne Podgorice, cega je ona bila ocito svesna.

Ali, time osnovni problem niposto nije manji, njegovo odlaganje moze i da ga uveca i iskomplikuje, bez obzira sto izgleda da Crna Gora i ovoga puta samo potvrdjuje svoje udaljavanje korak po korak.

Moze se problem sagledavati iz raznih uglova - pravnog, politickog, nacionalnog, moralnog - ali se svodi na jedno: beogradski rezim je i ovim pretvaranjem Ustava u krpu kojom se toboz glanca on sam, pokazao da je spreman na svaki oblik oktroisanja vladarske samovolje. Bez obaziranja ni na drzavu, zemlju, ponajmanje podanike koji ni uverenje o drzavljanstvu ne mogu da dobiju brzinom kojom se menja Ustav. O drzavljanstvu izbeglica i da ne govorimo, jer njih verovatno ne bi ni bilo da nije takvih ustavotvoraca.

Zato je i moguce da u trenutku kada bi po svim politickim, ali i pravilima elementarne pristojnosti predsednik SRJ trebalo da se skloni, odnosno povuce, on preduzima korak za jacanje svoje funkcije i pozicije. Na jos presudnije pitanje kako je to moguce, ocito jos dugo moramo da cekamo pravi odgovor. Uz ugusenu i prigusenu opoziciju, osakacenu i gotovo nepostojecu javnost u Srbiji, jedina nada je da je nezadovoljnih gradjana daleko vise od onih koji aplaudiraju vlastodrscu i slave "novi Ustav".

Ali, u ovakvoj situaciji, u kojoj ce glasackoj kutiji to moci da se prebroji i ko bi ih doveo pred tu kutiju.