Hoće li Džon Bolton biti ambasador u UN?

Kada je Bušova administracija došla na vlast u januaru 2001, mnogi od njenih najmoćnijih članova gajili su izrazitu i razumljivu antipatiju prema diktatorskim režimima širom sveta, kao što su Severna Koreja, Kuba, Irak, Avganistan, Iran, Libija i Sirija. Ovi su ljudi takođe nasledili legitimnu zabrinutost zbog terorizma i širenja oružja za masovno uništenje. Trauma terorističkih napada na Sjedinjene Države 11. septembra te godine u jednom trenu spojila je ova dva pitanja i dala im hitnost i intenzitet koji ranije nisu postojali. Prvi put su visoki zvaničnici američke vlade smatrali da su sigurnost i bezbednost Sjedinjenih Država ugrožene direktnom pretnjom ovih režima i njihovih potencijala da neposredno ili preko terorističkih surogata upotrebe oružje za masovno uništenje protiv nas.

Predsednik Buš svesno je izabrao da svoje predsedništvo u tom trenutku definiše odgovorom na ono što je smatrao ekstremno opasnom i nepredvidljivom pretnjom bez presedana nacionalnoj bezbednosti Sjedinjenih Država. Nikada se nije kolebao oko te odluke.

Ma koliko da je režim Sadama Huseina bio odvratan, to po sebi nije bilo dovoljno da opravda vojnu akciju protiv njega. Invazija je bila omogućena jedino povezivanjem dva pitanja - agresivne diktature i dugotrajnih i ozbiljnih napora da se izgradi oružje za masovno uništenje. Krunski trenutak ovih nastojanja, i onaj zbog kojeg će bivši državni sekretar Kolin Pauel žaliti do kraja svog života, bila je njegova silovita, artikulisana i ubedljiva prezentacija "dokaza" pred Savetom bezbednosti UN da je Irak posedovao i razvijao izvesnu količinu oružja za masovno uništenje, uključujući nuklearno, biološko i hemijsko.

Jedini problem sa svim što je gore pomenuto, kao što je potom postalo bolno jasno, jeste činjenica da je američka obaveštajna služba potpuno omanula u svojim procenama iračkog programa. Uprkos naporima koji su trajali duže od godinu dana nakon uspešne invazije i okupacije Iraka, ništa od takvog naoružanja nije pronađeno i američka adminsitracija bila je prinuđena da prizna da su njeni obaveštajni izvori napravili ogromnu grešku.

Kako se to moglo dogoditi? Biće onih koji će verovati da su visoki zvaničnici sve vreme znali da to nije bilo tačno i da su isfabrikovali "dokaze" kao opravdanje za akciju. Ne verujte u to. Ako želite da razumete šta se dogodilo, sve što je potrebno da učinite jeste da pratite sadašnji proces potvrđivanja u Senatu predsedničkog kandidata za sledećeg ambasadora u Ujedinjenim nacijama, Džona Boltona.

Džon Bolton, državni podsekretar za pitanja bezbednosti, bio je - s potpredsednikom Čejnijem, ministrom odbrane Ramsfeldom i zamenikom ministra odbrane Volfovicem - jedan od četiri zvaničnika Bušove administracije koji su stajali iza invazija u Avganistanu i Iraku i zagovarali unilateralizam u američkom prilazu prema svetu. Posebne Boltonove zasluge bile su otvorena antipatija prema UN; potpuna opozicija prema Međunarodnom sudu za ratne zločine (ICC) i u skladu s tim prema Međunarodnom sudu za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji; kažnjavanje zemalja koje nisu bile spremne da s nama potpišu sporazume "Član 98" po kojima neće izručivati naše građane ICC; i strastveno uverenje da su svi "odmetnički" režimi pomenuti u prvom pasusu na početku ovog teksta bili aktivno uključeni u različite sheme za razvijanje i potencijalno korišćenje oružja za masovno uništenje.

Ono što svaka vlada na svetu logično želi da ima jesu jasne, nepristrasne i tačne obaveštajne informacije. Što su one bolje, vladama je lakše da donose na informacijama zasnovane odluke o kritičnim pitanjima. Univerzalni je izazov, međutim, u tome da je neverovatno teško (možda i nemoguće) da se obaveštajne službe bilo koje zemlje izoluju od političkog sveta u kome žive i od kojeg zavise kada je reč o finansiranju, zapošljavanju, a ponekad i direktnom opstanku. Tokom karijere čitao sam obaveštajne izveštaje što su ih skupljale bezbrojne obaveštajne službe širom sveta koji su bili toliko daleko od realnosti da su izazivali smeh. Sve dok se ne shvati da su te izveštaje čitale vlade i na osnovu njih povremeno delovale ili da su ti izveštaji oblikovali mišljenja ljudi i vlada (ili, preciznije, da su oni potvrđivali njihova gledišta).

Američki obaveštajni propusti u Iraku jesu klasičan primer. Predsednik Sjedinjenih Država i njegovi najviši savetnici mesecima su naglašavali opasnosti koje predstavlja iračko oružje za masovno uništenje. U to vreme bilo je to bez ikakve sumnje najvažnije spoljnopolitičko pitanje za Bušovu administraciju. Već samo to bi navelo CIA i druge agencije da ulože više truda i izvora da dobiju bilo kakva obaveštenja koja bi mogli da potvrde ove programe. To je zatim neizbežno dovelo do prave poplave tvrdnji, izveštaja, glasila i spekulacija koji se nisu mogli proveriti, a kojima bi se u normalnim prilikama davalo malo ili nimalo kredibiliteta. Odjednom, ovi su izveštaji postali ubedljiviji. Brojni šarlatani i obmanjivači brzo su shvatili da će dobiti više novca ako prikupe više tvrdnji o iračkim programima naoružanja.

Džon Bolton bio je centralna ličnost koja je konsolidovala ove napore zastrašivanjem, siledžijskom taktikom i odlučnošću da "dokaže" slučaj protiv Iraka i drugih država u njegovoj Osovini zla. Kao što je veoma jasno pokazalo svedočenje njegovih kolega i potčinjenih, on bi pobesneo ako bi bilo ko doveo u pitanje njegova ekstremna gledišta o programima naoružavanja različitih zemalja. Pokušavao je, ponekad uspešno, da iz svojih zona odgovornosti ukloni analitičare kad oni nisu bili voljni da podrže njegova gledišta ili kad su pokušavali da modifikuju njegove procene. Konzistentno je pokušavao da naduva tvrdnje protiv onih država koje su obaveštajni analitičari bili voljni da podrže. Ova svesno stvorena klima straha i zastrašivanja, kombinovana s intenzivnim političkim interesom da se stvar dokaže, dovela je do američkog obaveštajnog neuspeha u Iraku.

Ako ništa drugo, Bušova administracija bila je vrlo konzistentna. Osim neposrednih mlađih potčinjenih koji su bili umešani u skandal u zatvoru Abu Graib, niko od visokih zvaničnika - osim jedne žene - neće biti kažnjen (i taj izuzetak znači samo da će u njen dosije biti upisan dokument o kažnjavanju). Nijedan visoki zvaničnik odgovoran za pokretanje rata u Iraku na osnovu netačnih tvrdnji (ili za dramatično potcenjivanje troškova i opasnosti njegovog nastavljanja) nije otpušten. Stoga, Boltonova nominacija za ambasadora u organizaciji koju je redovno osuđivao najoštrijim rečima, a u kojoj je suštinski neophodna sposobnost da se slušaju drugi i postigne kompromis, u stvari ne treba da bude neko iznenađenje.

Ono što je zanimljivo je da Džon Bolton, kao što to zahteva naš Ustav, mora da dobije mišljenje i saglasnost Senata SAD za svoju nominaciju ambasadora u UN, a ishod je vrlo neizvestan. Kao neko ko je kroz ovaj proces prošao tri puta, mogu vas uveriti da je to uvek procedura koja lomi nerve. Bilo čija nominacija može biti odložena ili izbačena zbog najrazličitijih razloga koji nemaju nikakve veze s osobom koja je u pitanju, već jednostavno zbog neke veće političke borbe između partija. Neki od mojih najbližih kolega nisu mogli da budu potvrđeni zato što su bili karijerni službenici koji su tokom karijere morali da rade u politički kontroverznim situacijama.

Ali Boltonov slučaj je onaj jedan od stotinu u kojem se jedna partija snažno zalaže u korist nominacije, a druga podjednako snažno protiv toga i obe su spremne da učine sve kako bi prevagnule. Time što se lično založio za Boltonovu nominaciju i što je učinio da to isto urade i potpredsednik i drugi, predsednik je i sebe učinio ranjivim. Poraz će ga oslabiti do kraja njegovog predsedništva. Pogotovo što su on i njegova partija postojano gubili bitku za javno mnjenje zbog njihovih pogleda na neka domaća pitanja, kao što su reforma socijalnog osiguranja, slučaj Peri Šajvo i uloga religije u vladi i sudstvu. Ulozi su zato izuzetno veliki.

Za demokrate je dobro što su u ovoj bici potpuno ujedinjeni u opoziciji i što mogu da iskoriste tajna senatska pravila da odlože ili blokiraju nominaciju. Oni takođe imaju vremena da iskopaju nove razloge protiv Boltona i već ima nekoliko kredibilnih svedoka koje mogu pozvati da podupru njihov stav. Na drugoj strani, republikanci imaju tesnu većinu i u senatskom Komitetu za spoljne odnose, koji na početku razmatra nominaciju, i u Senatu kao celini. Izazov za njih je da spreče odmetanje pojedinih republikanskih senatora i da usput poprave oštećenu Boltonovu reputaciju.

Mi smo već videli jedan od "Profila u hrabrosti". Očekivalo se da će Boltonova nominacija u Komitetu za spoljne odnose dobiti pozitivnu preporuku; to očekivanje zasnivalo se na uverenju da će svi senatori glasati striktno prema partijskoj liniji. Međutim, u poslednjem trenutku, republikanski senator Džordž Vojnovič saopštio je da su ga optužbe protiv Boltona dovoljno zabrinule da bi tražio više vremena da razmotri kako da glasa. To je dovelo do tronedeljnog odlaganja, tokom kojeg će obe strane teško raditi da bi ojačale svoje pozicije. Garantujem da je akcija senatora Vojnoviča na njegova pleća svalila svu težinu gneva Bele kuće i da je on pod ogromnim pritiskom da se ponovo svrsta uz svoju Republikansku partiju. Kao iskusni političar, on je veoma dobro znao posledice svoje akcije, ali je to ipak učinio. To se ne događa suviše često.

Ova nominacija izuzetno je važna. Pre svega, ako ne bude prihvaćena, to će oslabiti predsednika i, takođe, poslati važan signal o opasnostima i kaznama zbog tako aktivnih pokušaja da se utiče na proces prikupljanja informacija. Ali, ona je važna i zato što su Boltonova ličnost i uverenja takvi da je garantovano da će njegovo prisustvo u UN biti kontraproduktivno i za Sjedinjene Države i za UN.

Nisu u pitanju reformame UN. Reč je o tome kako bi Bolton delovao i uticao na akcije američke vlade u ovom važnom svetskom forumu. Moja pretpostavka je da nominacija neće uspeti, ali priznajem da nisam siguran da li je to mišljenje nekog ko je obavešten ili jednostavno nada nekog ko želi da Sjedinjene Države povrate svoju poziciju poštovanja u svetskoj zajednici.