Neuspeh UNMIK na Kosovu

UNMIK nije uspeo da izgradi osnovu multietničkog Kosova. Strah, mržnja, nepoverenje među etničkim grupama veliki su i danas isto toliko kao što su bili pre pet godina. Napori UNMIK u privatizaciji mogli su da budu tema novele Lorensa Darela, da ekonomske, a prema tome i političke posledice nisu bile tako velike. Uveren sam da je UNMIK potrošio oko milijardu dolara na situaciju sa električnom strujom na Kosovu, pokušavajući da popravi stare centrale, a mogao je jeftinije da izgradi nove. UNMIK trenutno ubira prihode od električne struje samo od 30 odsto potrošača, a tu su uključene i međunarodne agencije. UNMIK nije uspeo da generiše nikakav značajni povratak manjine, a nakon više od pet godina od obustavljanja neprijateljstava, na Kosovu i dalje nema slobode kretanja. Uprkos brojnim razgovorima, na vitalnoj temi decentralizacije moći i vlasti i dalje se ne radi odlučno. Možda jedino o čemu se slažu svi ljudi na Kosovu jeste odsustvo poverenja u UNMIK i njegov rad. Rudnici Trepča i dalje su ekološka katastrofa, čiju proizvodnju nije vredno ni pominjati. Privreda je prava rupa bez dna. Ne postoji apsolutno nikakva ideja kako se baviti kosovskim Srbima ili samom Srbijom, krećući se od jednog ekstrema do drugog. Istorijska antisrpska osnova nije nikad oslabila, dobrim delom zato što je UNMIK pao kao žrtva diplomatskog oboljenja da se razmišlja i deluje kao i domaćin zemlje - u ovom slučaju kosovski Albanci.

Shvatam da je ovo gruba ocena. Neka mi bude dozvoljeno da dodam da ne nameravam da oklevetam napore mnoštva služebenika UNMIK, koje lično poznajem i koji su uložili godine svog života pokušavajući da donesu pozitivne promene. Ali nedaće su bile protiv njih.

Problemi UNMIK počinju sa samim Ujedinjenim nacijama. Prema definiciji, UNIMK je sastavljen od pojedinaca iz svih država članica i suviše često kompozicije organizacija poput UNMIK oslikavaju daleko više sistem nacionalnog ključa, nego bilo kakvu procenu kompetencija, ili kako se individualne sposobnosti uklapaju u organizacioni plan. Štaviše, misija UNMIK postala je frustrirana u svojim nastojanjima (privatizacija je ključni primer) kontradiktornim odlukama u sedištu UN u Njujorku, ili insistiranjem funkcionera UNPK (mirovnjaka UN), da imaju sveukupnu kontrolu nad politikom prema Kosovu. UNMIK je bio a i sad je popunjen zbunjujućim konglomeratom: ima talentovanih i dobronamernih ljudi, ali i nekompetentnosti i neskusnih ljudi koji nameću nemoguće administrativne predloge ili rešenja kosovskoj vladi. Ima mnogo pojedinaca koji grade karijeru idući od jedne misije UN do druge - ljudi koji redovno menjaju svoje mišljenje u skladu s višim instancama.

UNMIK se, takođe, suočio sa operacijom KFOR gde su ključne zemlje izdvojile određene oblasti uticaja i kontrole i tamo sprovodile sopstvenu politiku, uprkos željama UNMIK. Klasičan primer toga je Mitrovica gde je UNCIVPOL (civilna policija) želela da se suprotstavi ekstremistima na obema stranama i da ponovo otvori most. Ali francuska armija nije podržala takve napore i bukvalno je posmatrala sa strane kako se pripadnici UNCIVPOL tuku sa gomilom koja je protestovala protiv njihovih akcija u blizini mosta. KFOR je, takođe, odbio da agresivnije podrži povratak izbeglica zbog straha od nasilja kosovskih Albanaca. KFOR bi onda navodio opadanje nasilnih incidenata kako "dokaz" da je situacija poboljšana.

Treći glavni problem koji i danas postoji jeste da UNMIK nikad nije dobio jasnu, specifičnu i detaljnu direktivu kako da postupa sa Srbijom. Njegova je politika, najblaže rečeno, šizofrena. Jedan od specijalnih predstavnika generalnog sekretara (Hakerup) potpisao bi "Zajednički dokument" sa Srbima u novembru 2001, koji daje okvire posebnih oblasti saradnje. Njegov naslednik tri meseca docnije (Štajner) odbaciće sporazum u potpunosti. Bezbrojni dokumenti UN i UMNIK osudiće postojanje "paralelnih institucija" koje podržava Beograd, dok bi na radnim nivoima operativci UNMIK prećutno potvrdili da bi bez njih uslovi za Srbe bili daleko gori i mnogi bi bez sumnje otišli. Suštinski dijalog o brojnim praktičnim problemima kao što su vozovi, komunikacije ili električna struja nikad nije detaljno ni vođen.

Ova dvosmislenost počinje sa osnovom u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti kao zakonodavnim temeljom UNIMK i svega onoga što je usledilo. Rezolucija posebno navodi u preambuli da će suverentitet i teritorijalni integritet Jugoslavije biti u potpunosti poštovan. Činjenica je da su samo Kina i Rusija stvarno operisale u skladu sa ovim principom. Nikad u proteklih pet godina Srbija nije bila tretirana kao entitet koji ima pravo da kaže nešto na Kosovu. Problem je u tome što je formulisanje Rezolucije 1244 dalo celoj generaciji Srba lažnu nadu da će možda na kraju ponovo dobiti kontrolu nad Kosovom.

Primer je proces privatizacije preduzeća, koja su bila u vlasništvu preduzeća u Srbiji ili srpske vlade. Na drugoj strani, UNMIK je stalno odbijao da raspravi sa Srbijom dug od 500 miliona dolara, koji Srbija duguje za ova preduzeća međunarodnim kreditorima, ili da joj da pravo da nešto kažu u tom procesu. Umesto toga, UNMIK je izbegavao pitanje zakonskog vlasništva tako što je izjavljivao da je reč samo o "iznamljivanju vlasništva na dugoročnoj osnovi". To je tip hipokrizije koja je uništila svaku priliku UNMIK da konstruktivno sarađuje sa Srbijom. Logičan korak bi bio da se postigne sporazum sa Srbijom da se dugovi otpišu u zamenu za odustajanje od bilo kakvih pretenzija na imovinu.

Kontrast između političkih ciljeva u Bosni i na Kosovu jeste upadljiv. U Bosni smo jasno stavili do znanja da su apsolutni priotiteti sloboda kretanja i povratak izbeglica. Iako je to bilo veoma teško u prve dve godine, ipak je na kraju ostvaren značajan napredak. Teške odluke, poput insistiranja na zajedničkim registarskim tablicama i njihivo nametanje, kao što je urađeno u Bosni, nije sprovedeno na Kosovu. U Bosni su sredstva davana zajednicama koje su prihvatile povratak manjina, a uskraćena su onim koje to nisu uradile. Činjenica je da međunarodna zajednica nije bila spremna ili se plašila da se sukobi sa kosovskim Albancima kad je reč o ovim pitanjima. Kakva ironija, kad međunarodna zajednica navodi razloge bezbednosti kao objašnjenje što ne daje dozvole za povratak u mnogim oblastima.

U stvari, strah utiče na mnoge političke odluke međunarodne zajednice. Na primer, bivša OVK se reorganizovala u Kosovski zaštitni korpus pod rukovodstvom generala Čekua i ostalih viših komandanata OVK. Članovi ove organizacije, kako je utvrđeno, krivi su za nasilje na Kosovu i u Makedoniji. Ne može biti jasnije da je krajnji cilj generala Čekua da to postane armija nezavisnog Kosova. On to često javno kaže. Isto tako je sasvim jasno da se ni jedan Srbin neće osećati bezbedno ili ugodno na Kosovu sa takvom vojskom. Svako zaista zna to, ali niko nije spreman da uhvati bika za rogove i raspusti ovu organizaciju, u strahu da bi nezaposleni, bivši članovi OVK bili još veći problem. Ipak, produživanje života KZP osuđuje na propast ideju o multietničkom Kosovu.

Mogu lično da potvrdim da postoji antisrpski stav, koji je preovlađivao u međunarodnoj zajednici u Prištini, za vreme mog mandata kao ambasadora u Srbiji i Crnoj Gori, uključujući i Misiju SAD u Prištini i sam UNMIK. Tradicionalno, američke ambasade širom sveta obraćaju posebnu pažnju na manjine u društvu i brinu se za njihova ljudska prava sa velikom energijom. Moje iskustvo sa Kosova jeste da su mnogi u međunarodnoj zajednici gledali na manjine kao problem. Iako je obaranje Miloševića promenilo stav Zapadne zajednice prema Srbiji i Crnoj Gori, praktično nije izazvalo nikakve razlike u stavu kosovskih Albanaca ili UNMIK. Oni su nastavili da gledaju na Srbiju kao neprijateljski entitet do dana današnjeg.

Za sve ove nesreće ne treba kriviti samo UNMIK. Nedostatak jasne direktive Kontakt grupe mnogo je doprineo lutanjima UNMIK. Štaviše, mada verujem da bi predusretljiv stav UNMIK prema srpskoj vladi u kritičnim trenucima bio uzvraćen istom merom i doneo bi velike dividende, takođe je tačno da su izjave i akcije srpske vlade i njenih funkcionera protekle četiri godine podgrevale stereotip negativnog ponašanja i dovele do toga da UNMIK i Vlada Srbije beskonačno govore jedni pored drugih. Činjenica je da su kosovski Srbi preplašeni, besni i ogorčeni, jer su izgubili svoj način življenja i nemaju nikakvu izvesnost o tome šta će im doneti budućnost. Suviše često, oni su mnogo doprinosili problemima UNMIK, koji je preterano mnogo vremena trošio na bavljenje sukobima sa kosovskim Srbima, umesto da prilježnije prione na mnogo važnija pitanja povratka i slobode kretanja.

Problem je u tome što UNMIK i međunarodna zajednica shvataju sa zakašnjenjem dubinu problema s kojima se suočava Kosovo i da je neophodno više vremena da se kosovsko društvo pripremi za neko konačno rešenje, a istovremeno rastu strasti i kosovskih Albanaca i kosovskih Srba (i Srba uopšte). Postaje, u stvari, sve teže, a ne lakše zamisliti bilo koju vrstu rešenja koja bi bila prihvatljiva za obe strane. Vidimo izjave umerenih političara sa obeju strana, koje oslikavaju pritisak kojem su izloženi da bi podržali uzajamno isključive politike svojih etničkih grupa.

Ne smatram da je UNMIK deo rešenja i najbolji pravac bi bio da preda svoj rad drugoj, usredsređenijoj i kredibilnijoj organizaciji.