Stari prosvetari

Stvarna ili izmisljena - gotovo da vise nije ni vazno - afera u omladinskom letnjem kampu u Sremskoj Mitrovici je, ocigledno, vise nego dobrodosao povod raznim pretendentima na vlast nad ljudskim (pa i decjim) dusama, da se oglase svojim opominjuce-pretecim komentarima. Ucinio je to i Sinod Srpske pravoslavne crkve, sto se - u principu - moze smatrati primerenim mestu i ulozi koju ova institucija ima u drustvu. Briga o duhovnom zdravlju naroda jeste u opisu poslova crkvenih organizacija sirom sveta, pa, dakle, i SPC.

Razlog posebnog osvrta na saopstenje crkvene vlade o "bestidnim skandalima" u omladinskim kampovima jesu opstije ocene koje povodom ovih dogadjaja Sinod izrice o postkomunistickom sistemu obrazovanja. Pravoslavni kler je duboko zabrinut zbog "braka izmedju postkomunistickog ateizma i zapadnog kapitalistickog hedonizma" iz kog se "radjaju monstrumi i nakaze kakve covecanstvo ne pamti". Crkveni oci strahuju da "nasi novi prosvetari i prosvetitelji" zele da "takvim bespucem upute mlada pokolenja".

O razmerama nezadovoljstva vrha SPC aktuelnom prosvetnom politikom najrecitije govori deo saopstenja u kom se izrazava direktna sumnja da su zbog ovakvih destruktivnih ciljeva pruzani otpori uvodjenju veronauke u skole i nametano tzv. gradjansko vaspitanje!

- Dokle god bude bilo veronauke, majmunska bestidnost i satanisticka amoralnost ne mogu zagospodariti ljudskom samosvesti - strogo porucuju pravoslavni velikodostojnici posrnulim prosvetnim vlastima i javnosti.

Teske reci, sa pretecim prizvukom anateme, dominiraju u citavom saopstenju Sinoda SPC. Ironiziranje na racun "novih prosvetara i prosvetitelja" kazuje da ocekivanja crkve od postkomunisticke vlasti nisu ispunjena. "Stari prosvetari" su, verovatno, prizeljkivali da posle komunisticke indoktrinacije nastupi period verske indoktrinacije, pa su otuda razocarani sto prosvetne vlasti ne pristaju da javno skolstvo svedu na horizonte pravoslavne kulture i tradicije.

Dogadjaji u omladinskim letnjim kampovima svakako zasluzuju strucno-pedagosku analizu. Sasvim je moguce da rezultati te analize pokazu da svako nije najbolje odradio posao kojeg se prihvatio, ali to jos uvek ne znaci da eventualne buduce propuste takve vrste treba "saseci u korenu" tako sto ce se nametnuti obrazovni model crkvenih prosvetara. Osnovni zadatak ministra i vaspitaca, ipak, nije da u mladom pokolenju rasplamsavaju "svetlost bogopoznanja i vecnog covekovog prizvanja", kako porucuju strogi crkveni kriticari dogadjaja u letnjim kampovima.

Povremeni istupi predstavnika crkve, u kojima se iskazuju nacelna humanisticko-demokratska stanovista, padaju u vodu pred ovakvim konkretnim ocenama, u kojima organi crkve pokazuju da su jos uvek u teskom raskoraku sa savremenim svetom. Pravoslavni oci nikako da shvate da su njihovi svetonazori samo jedni medju mnostvom, a da uloga moderne demokratske drzave i njenih institucija nije da protezira bilo koji od tih svetonazora.

Ko god misli da ima monopol na vrlinu, moralnost, cednost i druge uzvisene vrednosti, u osnovi je totalitarista koji ce tesko naci mesta u demokratskom pluralistickom svetu.