Čir mora da pukne!

U Srbiji se gaji iluzija da će se naše oružane snage vratiti na Kosovo, na čelu s nekim slavnim generalom. Dok se uzajamno grizu i napadaju tzv. demokratske snage, oni koji su nas doveli do dna seire u kafanicama i televizijskim pričaonicama. Hrvatska je uljudila svoje ekstreme, mi nismo

Nedavni odlazak na Kosovo predsednika Srbije Borisa Tadića različito je tumačen: za jedne je to bila misija ohrabrenja, za druge početak predizborne kampanje, a za treće provokacija. O realnim političkim dometima ove posete razgovarali smo sa profesorom dr Vojinom Dimitrijevićem, direktorom beogradskog Centra za ljudska prava. - Na srpskom političkom trkalištu Kosovo je jedna od najopasnijih prepreka, slična onoj na hipodromu iza koje je veliki jaz napunjen vodom. Nema takoreći ni jednog političara koji se u ovom jazu nije okupao - ocenjuje profesor Dimitrijević.

- S obzirom na iracionalnu prirodu kosovskog kompleksa, bolje prolaze oni koji su iracionalni. Krupna i bombasta obećanja koja nikad nisu ispunjena manje se kažnjavaju nego trezveno upozoravanje na realnu situaciju. Boris Tadić je razapet između ovih mogućnosti. Da bi snažnije nastupio prema stranim pregovaračima i odlučiocima on mora da ima jaku političku podršku u zemlji. A da bi, pak, dobio nacionalnu podršku, on mora da izgovara i rečenice za koje verovatno zna da su prvenstveno patriotske fraze sračunate na otklanjanje opasnosti od demagogije političkih protivnika. U svakom slučaju, ako je suditi po reakcijama koje stižu iz svetskih centara, najmoćniji faktori u međunarodnoj zajednici imaju razumevanja za njegov položaj i vrednuju političku hrabrost koju je pokazao.

Pripremljen je predlog nacrta ustava Kosova koji pokrajinu definiše kao nezavisnu i suverenu državu. Može li taj dokument, koji je po nalogu bivšeg kosovskog premijera Bajrama Reyepija izradila jedna američka nevladina organizacija, da igra bilo kakvu ulogu u daljoj priči oko Kosova?

- Nacrte ustava Kosova može da piše ko hoće, kao što se to dešava i u Srbiji. Ovi nacrti ostavljaju izvesnog traga, pa je tako i pomenuti tekst američkih stručnjaka jedan kamen u građevini nezavisnog Kosova. Zapravo, kao što u Srbiji niko ne sme da kaže da se miri s nezavisnim Kosovom, tako ni jedan kosovski albanski političar ne sme ni da pomisli na to da kaže da bi prihvatio Kosovo kao autonomnu pokrajinu u okviru Srbije.

Ima li Srbija - ako na stranu ostavimo unutrašnje političke netrpeljivosti - realan prostor za utvrđivanje pravne platforme s koje bi branila svoje interese na Kosovu? I kako tu platformu suprotstaviti neumitnoj “sili velikih brojeva”?

- Da bi se neki problem rešio, treba ga definisati. U srbijanskoj politici se niko ne usuđuje da navede osnovne parametre kosovskog problema. Pored toga što niko ne zna koliko ima Albanaca na Kosovu, jer se još uvek tvrdi da mnogi od njih tamo ilegalno borave, teško je suočiti se i s nekim nemerljivim činiocima. Navešću samo neke. Koliki je, recimo, procenat Albanaca na Kosovu koji ni pod kojim uslovima ne bi hteli da žive u Srbiji? Ili, može li se u 21. veku vladati sa oko dva miliona ljudi samo pomoću policije i vojske? Koliki je broj nezaposlenih na Kosovu i Metohiji i koliko je uopšte teško ekonomsko stanje tamo? Može li Srbija da na sebe primi breme rešavanja tih problema? Jesmo li svesni da ulazak u Evropsku uniju znači pad granica između evropskih država i da su prve granice koje moraju da padnu one sa susednim zemljama? Umesto da se na to odgovori, gaji se iluzija da će se naše oružane snage vratiti na Kosovo, na čelu s nekim slavnim generalom.

Srbija je poslednjih nedelja naprosto zatrpana “insajderskim” pričama, krivičnim prijavama i ministarskim pretnjama. Očekuje li nas u mesecima koji dolaze novi obračuni na “demokratskom frontu”?

- Naša nedavna prošlost je vrlo ružna, što podrazumeva i niz mračnih afera i „podviga“ tajnih službi, koje su kontrolisale našu sudbinu šezdesetak godina. Ovaj čir mora da pukne, kada već niko ne ume da ga iscedi. Žalosno je što i ovde vlada Frojdovo pravilo o fetišizmu malih razlika te se uzajamno grizu i napadaju tzv. demokratske snage, a oni koji su nas doveli do dna seire u kafanicama i televizijskim pričaonicama.

Prošlo je još jedno Sretenje bez novog ustava. Gotovo sve stranke se slažu da postojeće predloge “dele nijanse”, ali konsenzusa ne samo da nema, nego šamari i dalje lete na sve strane. Kada se tome doda i apatija biračkog tela, koja raste gotovo geometrijskom progresijom, razumljivo je što se postavlja pitanje - hoćemo li i u 22. vek po Miloševićevim pravilima igre?
- Krajem 2000. godine propustili smo istorijsku priliku da sazovemo ustavotvornu skupštinu i napravimo diskontinuitet s nacionalno-komunističkom prošlošću. I tu su se uzajamno koškale „demokratske“ snage. Treba činiti sve da se te snage uozbilje i da makar malo po malo menjaju postojeće ustave. To su, na primer, učinili u Poljskoj i Mađarskoj.

Naša međunarodna pozicija kreće se, u zavisnosti od toga ko je i iz kojih razloga tumači, od sjaja do bede. Koliko je, po vašoj proceni, država potrošila postmiloševićevske kredite i da li nam preti “puštanje niz vodu”?

- Naša međunarodna pozicija je gora nego što je bila, između ostalog i zato što smo izneverili velike nade koje su postojale posle 5. oktobra. Takvo razočarenje teško se prima u međuljudskim, a kamoli u međunarodnim odnosima. Hrvatska, koja je krajem 2000. godine gore stajala nego mi i zbog toga je njena javnost bila ljubomorna na Srbiju, sada je u relativno boljoj poziciji. Ona je uljudila svoje ekstremne nacionaliste, mi svoje nismo.