Kako CIA zamišlja svet 2020. godine

Teško je svakom od nas - iz bilo koje zemlje - da posveti vreme razmišljanju o budućnosti i njenim implikacijama na sadašnjost. To je naročito tačno u ovom regionu zbog traume i nasilja povezanih sa raspadom bivše Jugoslavije i iz toga proistekle borbe svake zemlje da pronađe svoje mesto i definiše samu sebe. Ali to je, ipak, vredno truda, jer razmišljanje o verovatnoj budućnost može veoma mnogo da utiče na odluke koje donosimo, ili naglaske koje stavljamo na različite prioritete.
Nacionalni obaveštajni savet CIA upravo je objavio izveštaj pod nazivom "Planiranje globalne budućnosti", koji pukušava da predvidi kako će izgledati svet u 2020. godini. Valjalo bi insistirati da se to razmatra na univerzitetima, u medijima ili među svim političarima. Neki od zaključaka su sledeći: l Nikada od formiranja sistema zapadnog savezništva 1949, oblik i priroda međunarodnog svrstavanja nisu bili u takvom stanju promena.

- Kina i Indija, posebno, pojaviće se kao glavni globalni igrači, iako nije izvesno kako će koristiti svoju novootkrivenu moć i kakva će biti njihova interakcija sa svetskom zajednicom. Uspon Kine, naročito, zavisiće od toga koliko uspešno rukuje širokim spektrom izazova koji proističu iz trasformacije kineske autoritarne vlade do postupaka prema svojoj sve starijoj populaciji.
- Biće uspostavljen azijski usredsređen kulturni identitet koji će dovesti u pitanje zapadni model. Kako Azija bude sticala svoju ekonomsku snagu ona će početi da dovodi u pitanje postojeći model svetskih industrijskih standarda, ili skup novih.

- Radikalno će se promeniti način na koji mentalno planiramo svet i stare kategorije, Istok i Zapad, Sever i Jug, svrstanost ili nesvrstanost postaće zastarele. Tradicionalna regionalna grupisanja biće sve manje relevantna.

- Nacionalna država će nastaviti da bude dominantna jedinica, ali ekonomska globalizacija i širenje tehnologije staviće enorman pritisak na vlade. Isti uticaj imaće i sve izraženiji identitet baziran na religiji i etnicitetu pre nego na lojalnosti državi.

- Globalizacija će biti sve uticajni mega trend koji će uobličiti sve ostale faktore. Globalne korporacije biće glavni činioci promena i sve više van kontrole bilo koje države.

- Uspeh ili neuspeh nacija zavisiće od toga koliko brzo, efikasno i uspešno održavaju korak, ili predvode tehološku promenu. Nacije koje zaostaju u primeni tehnologija biće verovatno one koje su propustile da sprovedu politiku što podržava primenu novih tehnologija - kao što su dobro upravljanje, univerzalno obrazovanje i tržišne reforme. Proširivaće se jaz između onih koji imaju koristi i onih koji zaostaju.

- U 2020, na svakih 100 stanovnika planete četiri će biti iz SAD, pet iz Zapadne Evrope, a 56 iz Azije.

- Ujedinjene nacije i međunarodne finansijske institucije rizikuju da postanu zastarele, ukoliko se ne prilagode promenama u svetskom sistemu, uključujući i novonastale sile. I pristalice i protivnici multilaterazlizma slažu se da su Ruanda, Bosna i Somalija demonstrirale neefikasnost, nedostatak pripremljenosti i slabosti globalnih i regionalnih institucija da se pozabave onim što će verovatno postati uobičajeni tip sukoba u budućnosti.

- Kako većina oružanih sukoba bude dobijala nekonvencionalne i neregularne oblike, principi pribegavanja vojnim snagama i njihovog korišćenja sve će više biti dovedeni u pitanje. Tako nešto već smo videli u odgovoru Amerike na 11. septembar.

- Radikalni islam imaće značajan globalni uticaj... oslanjajući se na različite etničke i nacionalne grupe, a možda čak i kreira vlast koja će prevazilaziti nacionalne granice. Postoji i realan potencijal za širenje džihad ideologije.

- Svet će (sa izuzetkom Evrope) postati religiozniji i brojni sledbenici - hindu nacionalisti, hrišćanski evangelisti, jevrejski fundamentalisti ili muslimanski radikali postaju aktivisti s pogledom na svet koji podržava socijalnu promenu i veze između lokalnih sukoba i šire religiozne borbe.

- Slabe vlade, privrede koje zaostaju, religiozni ekstremizam i naraslo mlado stanovništvo stvaraju potencijal za unutrašnje sukobe. Najvećim delom, zemlje koje su najprijemčivije za nasilje leže u luku nestabilnosti koji se proteže od podsaharske Afrike, preko severne Afrike, Bliskog istoka, Balkana, do Kavkaza, južne i centralne Azije i širom jugositočne Azije. Zemlje u ovim regionima zaostaju na skali ocenjivanja globalizacije.

- Terorizam neće ni u kom slučaju biti smanjen, već će evoluirati sa novostvorenim grupama (najčešće povezanim na određen način s radikalnim islamom). Najveća zabrinutost potiče od toga da bi jedna ili više tih grupa mogle da dođe u posed bioloških agensa ili nuklearnih uređaja što bi izazvalo masovne gubitke.

- Autori predviđaju prožimajuće osećanje nesigurnosti zbog pretnje terorizma, ali i zbog uticaja globalizacije. Ona će iz osnove potresti status kvo i generisati ogromne ekonomske, kulturne i posledične političke konvulzije.

- Iako ni jedna jedina zemlja neće biti rival Sjedinjenim Državama u vojnoj moći, sve više država biće sposobno da natera SAD da plati visoku cenu za svoje vojne akcije. To se odnosi na Iran i Severnu Koreju koje će posedovati nuklearno oružje i sisteme za njihovu upotrebu.
Praktično svi pomenuti zaključci su vredni opširnog razmatranja. Ali, po meni je glavna stvar potreba da se pažljivo razmotri projektovani uticaj globalizacije. Ne bi trebalo da bude važnijeg prioriteta bilo gde nego da se razvije, jaka i energična privreda koja je u potpunosti sposobna za konkurenciju na svetskoj pozornici. To nije slučaj nigde u ovom regionu.

Postoje brojni primeri zemalja koje su učinile upravo to - naročito u Aziji. Tako nešto zahteva spremnost da se iz temelja promene sudski sistem, zakonodavni sistem i sveukupni mentalitet, koji su ostavljeni kao nasleđe Titovih godina i pre toga. Neuspeh da se to uradi predstavlja u stvari značajnu pretnju bezbednosti i opstanka bilo koje nacionalne države.

Nažalost, međunarodna donatorska zajednica nikad zaista nije razvila ili se zalagala za obuhvatan model odakle bi rad bio započet. Sjedinjene Države, na primer, u svojim programima pomoći zemljama u regionu uvek su imale jako izraženu ekonomsku komponentu. Mi obezbeđujemo savetnike za poreski sistem, finansije, budžet, poljoprivredu i tako redom. Sva ova pitanja imaju pozitivan uticaj na privredni rast. Ali, ni u jednoj zemlji u regionu nismo uspeli da povežemo ove pojedinačne probleme u obuhvatan paket i da na taj paket usredsredimo glavnu pažnju naših saveta i naglasaka. Ako već treba da uslovljavamo našu pomoć, onda bi to trebalo da bude spremnost vlade da u potpunosti primeni taj paket ekonomskih reformi.

Da mi to prostor dozvoljava, mogao bih da nabrojim verovatno bar 200 različitih načina, velikih i malih, na koje je privatni biznis u Sjedinjenim Državama podržan i podstaknut. Oni se protežu od juniorskih programa postignuća u privim godinama školovanja preko jednostavnih propisa za osnivanje i vođenje poslova do sudske procedure za bankrotstvo i otplatu dugova. Podjednako sam uveren da je svuda u ovom regionu preduzeto manje od jedne trećine ovih koraka. Činjenica je da većina ljudi i dalje verovatno gleda sumnjičavo na privatni biznis, a ta sumnjičavost utiče na to kako različite agencije vlade tretiraju biznis. Štaviše, koristi koje pojedinci u vladi imaju od očuvanja državnog vlasništva ili kontrole stanova, vila, preduzeća, medija i zemlje - takve su da nijedna vlada tokom perioda tranzicije u bilo kojoj zemlji nije napravila značajan prodor u promeni takve prakse.

Ne kažem da je američki model idealan, ali smatram da je privredni rast od presudne važnosti i njegova veza sa nacionalnim opstankom nikad nije bila u potpunosti shvaćena i cenjena. On je uvek po važnosti iza različitih političkih pitanja ili ličnih koristi onih koji su na vlasti. Vreme je da se promeni kurs i koncentriše na privredni rast uspostavljanjem snažne tržišno-orijentisane privrede. Ako već postoji takozvani luk nestabilnosti, pokušajmo da zaobiđe ovaj region.