Evropska unija i nacistički simboli

Princ Čarls, naslednik britanskog trona, provodi mnogo vremena u pokušaju da utiče na politiku. Međutim, on nikada nije imao veliki uticaj na svog mlađeg sina Princa Harryja, čija bi odluka da obuče Naci uniformu na jednoj žurci u Britaniji mogla ubrzo da rezultira donošenjem novog zakona na nivou Evropske unije. Franco Frattini, komesar Evropske unije za pravdu i unutrašnje poslove, izjavio je ove nedelje za italijanske novine da "EU mora što hitnije da vrlo jasno zabrani Naci simbole u Evropskoj uniji."

Odista, Frattini planira da na sledećem sastanku evropskih ministara pravde 27. januara predloži donošenje takve zabrane. Kako je to istovremeno i dan kada će se 40 svetskih lidera okupiti u Aušvicu zbog komemoracije oslobađanja ovog nacističkog koncentracionog logora 1945, velike su šanse da EU iskoristi priliku i preduzme taj grandiozan korak. Međutim, zakoni koji se donose u trenucima jakih emocija retko kad su promišljeni, a zabrana nacističkih simbola u čitavoj EU ne bi bio izuzetak od tog pravila.

Očigledan problem sa svim takvim zakonima je gde povući granicu. Da li treba samo zabraniti simbole, ili treba zabraniti i takve prestupe kao "poricanje Holokausta"? I mada bi se gotovo svi mogli složiti da je Nacizam bio jedinstveno zlo, zabrana nacističkih simbola nesumnjivo bi dovela do poziva da se uvedu slične zabrane. Zbog čega ne zabraniti sovjetski srp i čekić? Ili neka španska i italijanska fašistička obeležja?

To pitanje je posebno komplikovano u Frattinijevoj rodnoj Italiji. Briselski novinari koji su posetili tu zemlji dok je Italija 2003. predsedavala EU bili su zaprepašćeni kada su videli kako Musolinijeva fotografija i dalje visi na zidu Palazzo Chigi, zvanične rezidencije italijanskog premijera, pored fotografija ostalih bezbrojnih premijera Italije. Ničim se nije isticala od drugih slika, kao da je to nešto sasvim normalno. Kada je jedan zvaničnik upitan zbog čega se fašističkom diktatoru i dalje odaje ova počast, on je slegao ramenima i rekao da "je on deo naše istorije".

On je deo i italijanske sadašnjosti. Potpredsednik vlade (a sada ministar spoljnih poslova) od kojeg su novinari zatražili objašnjenje bio je niko drugi do Gianfranco Fini, koji je 1994. Musolinija opisao kao "najvećeg državnika 20. veka". Fini više ne stoji iza te tvrdnje. Ali u Italiji se često diže galama vezana za vladavinu fašista. Poslednji put to se desilo ovog meseca tokom fudbalske utakmice u Rimu. Nakon što je dao spektakularan gol, igrač Lacija, Paolo di Canio, otrčao je do notorno desničarskih navijača svog tima i podigao ruku u fašistički pozdrav. U teoriji, to je u Italiji ilegalno. Ali razumljiv je i određeni stepen konfuzije. Ispred samog stadiona na kojem se igrala utakmica stoji ogroman obelisk u kojem su urezane reči "Mussolini, Duce".

Slične kontroverze divljaju i drugde u zapadnoj Evropi. U Španiji, u Dolini palih, fašistički mauzolej koji su zidali politički zatvorenici i dalje je jedna od najvećih turističkih atrakcija te zemlje. Građani lojalni Franku i dalje se tamo okupljaju na svaku godišnjicu caudillove smrti. Socijalistička vlada na čijem čelu je Jose Luis Rodrigues Zapatero (čijeg su dedu ubili fašisti) kaže da namerava da javne zgrade očisti od frankističkih simbola. Trenutno se vodi kampanja za izgradnju memorijalnog centra žrtvama fašizma u Dolini palih, ili muzej kao što je to učinjeno sa nacističkim koncentracionim logorima. Ali vlada to čini vrlo oprezno. Rane španske prošlosti još uvek bole.

Pitanje slobode govora i prošlosti prisutno je i u Francuskoj. Ovog meseca Jean-Marie Le Pen, lider ekstremno desnog Nacionalnog fronta i jedan od dva kandidata koji su ušli u drugi krug francuskih predsedničkih izbora 2002, izazvao je ozlojeđenost kada je rekao da nacistička okupacija Francuske "nije bila naročito nehumana". Le Penovi kritičari požurili su da ga podsete na deportaciju i ubistva francuskih Jevreja, kao i na masakre kao što je bio onaj kod Oradur-sir-Glan (Oradour-sur-Glane). Francuski tužioci trenutno razmatraju da li bi se Le Penu moglo suditi za delo (po francuskom zakonu) "poricanja zločina protiv čovečnosti".

A sada čak i Britanija, koja je sebe dugo smatrala srećno imunom na takve kontroverze, biva uvučena u istu debatu, i to zbog ponašanja Princa Harryja. Nemački članovi Evropskog parlamenta prednjače u pozivima da EU usvoji zakon sličan onome koji je na snazi u Nemačkoj, a kojim se zabranjuju nacistički simboli. Pojedini Nemci izgleda uživaju u neobičnoj prilici da morališu oko Nacizma. Matthias Matussek, dopisnik dnevnika Der Spiegel iz Londona (i brat nemačkog ambasadora u Britaniji), obavestio je svoje čitaoce da se Britanci, nezdravo opsednuti drugim svetskim ratom, "previše fokusiraju na sopstveni trijumf a premalo na istoriju žrtava. Sada izgleda da Britanci imaju veći problem sa prošlošću nego Nemci," tvrdi Matussek. 

Argument onih Nemaca koji traže da se na nivou čitave EU stavi zabrana na nacističke simbole je, kao što je to rekla Silvana KochMerin, potpredsednik Liberalne grupe u Evropskom parlamentu, da je "čitava Evropa propatila zbog zločina koji su izvršili Nacisti, pa bi stoga bilo logično da se Naci simboli zabrane na nivou cele Evrope." Ali takva "logika" rizikuje da se Nacizam redefiniše kao evropska tragedija, pre nego tragedija koja je u Evropu stigla zahvaljujući Nemcima. To čak i danas ne bi bilo sasvim istinito. Dok je s jedne strane bilo vrlo neumesno od Princa Harryja da obuče Naci uniformu, sličan potez od strane nekog istaknutog mladog Nemca bio bi mnogo ozbiljniji i izazvao bi mnogo više uznemirenja.

I to je razlog zbog kojeg zabrana korišćenja Naci simbola ima smisla u Nemačkoj, ali bi s druge strane predstavljala ograničenje slobode govora u Britaniji i većini drugih zemalja. Čak i u današnjoj "ujedinjenoj Evropi", Naci simboli i sećanja na fašizam i komunizam različito odjekuju u različitim zemljama. Svaka zemlja se sa time nosi onako kako njoj odgovara, a tako i treba da bude.