Moramo pustiti i vremenu da učini svoje

Na svečanost inauguracije novog-starog predsednika Hrvatske Stjepana Mesića sutra u Zagreb stižu delegacije iz više od 50 zemalja. Srbiju i Crnu Goru predstavljaće predsednik državne zajednice Svetozar Marović, te predsednici Srbije i Crne Gore Boris Tadić i Filip Vujanović. U ekskluzivnom intervjuu za “Dnevnik” predsednik Mesić je najavio da će se, kao i do sada, zalagati za dalju normalizaciju i unapređenje odnosa sa susedima, bez obzira na strateški cilj Hrvatske - ulazak u NATO i EU. U tom kontekstu on je pozdravio i odluku Ministarstva spoljnih poslova SCG da podrži kandidaturu Hrvatske za mesto nestalnog člana Saveta bezbednosti.

- Hrvatska se odlučila kandidovati za mesto nestalnog člana Saveta bezbednosti i cenimo podršku koju nam druge države daju, pa tako i podršku Srbije i Crne Gore - rekao je predsednik Mesić.

Da li je realno razrešenje pitanja granice na Dunavu do prijema Hrvatske u EU? Hoće li se posezati za međunarodnom arbitražom, ili to dve države ipak mogu da se o tome dogovore u bilaterali?

- Smatram da je odlazak vojske s granice jedan korak prema rešavanju tog pitanja. Evropski je standard da se o sigurnosti granica između dve države brinu pripadnici ministarstva unutrašnjih poslova, a osim toga, ta će promena olakšati i život stanovništva u pograničnom području s obe strane granice. Inače, svakako da bi najbolje bilo do rešenja spora oko granice na Dunavu doći bilateralnim razgovorima, mada je i arbitraža takođe legitiman način rešavanja problema.

Jedno od najčešćih političkih pitanja, koje se pominje kada se govori o odnosima Hrvatske i Srbije, jeste tužba za agresiju i genocid. Postoji li ikakva šansa da se taj spor okonča sporazumom?

- Hrvatska za sada ne razmišlja o toj opciji.

Koliko ste Vi lično zadovoljni položajem hrvatske manjine u Srbiji kao i srpske u Hrvatskoj?

- Znate kako se kaže, ništa nije toliko dobro da ne bi moglo biti bolje. Međutim, moram naglasiti kako je Hrvatska donela ustavni zakon o zaštiti nacionalnih manjina koji je u skladu s evropskim standardima. Hrvatska je odlučna i u nameri da osigura povratak u miru i sigurnosti svim svojim izbeglim građanima, bez obzira na njihovu nacionalnost. Za nas su manjine most saradnje, a ne sredstvo za osvajanje tuđe teritorije, i takav stav očekujemo i od drugih država u regiji, pa tako i od Srbije i Crne Gore.

Samostalna demokratska srpska stranka još uvek kao otvorena pitanja navodi nedovoljan povratak izbeglica, vraćanje sporne imovine, sporost rešavanja zahteva za obnovu, stanarska prava, kao i presude za ratne zločine, odnosno tzv. crvene poternice zbog kojih se, kažu, veliki broj Srba ne usuđuje vratiti u Hrvatsku?

- Kao što sam već rekao, Hrvatska preduzima sve što je u njenoj moći kako bi omogućila povratak svim svojim izbeglim građanima. No, nije dovoljno ljudima samo izgraditi kuću, potrebno je osigurati im radna mesta, ali i omogućiti školovanje njihovoj deci. I tu nam je potrebna i pomoć međunarodne zajednice, ne u vidu humanitarne pomoći, nego u privlačenju stranog kapitala i pokretanju proizvodnje. Kada je reč o vraćanju imovine, tačno je da taj proces ne ide onako brzo kako bismo želeli, međutim moramo imati u vidu objektivne okolnosti. Takođe, što se tiče popisa osoba koje su počinile ratne zločine, oni moraju biti konačni i jasni, ali pojedinci koji su zločine počinili moraju biti kažnjeni - i tu nema iznimke. Moramo individualizovati krivicu, jer za zločine ne mogu biti krivi celi narodi.

Puno se prašine diglo i u Srbiji i u Hrvatskoj kada ste se svojevremeno Vi i predsednik Marović izvinili za nedela koja su počinjena u ime jednog odnosno drugog naroda. Koliko, po Vama, još vremena treba da prođe pa da rane nastale tokom devedesetih zacele?

- Ključ rešenja je u individualizaciji krivice, jer kada za zločine budu odgovarali konkretni ljudi, prestaće kolektivno optuživanje. Jednako tako, moramo pustiti vremenu da učini svoje, ne može se ništa postići prisilom. Prošli su ratovi ostavili ogromnu mržnju na ovim prostorima, a na nama je da se suočimo s vlastitom prošlošću i vlastitim greškama, bez guranja problema pod tepih. Međutim, mlade generacije moramo učiti toleranciji i dijalogu, nikako ih ne smemo terati u situaciju da vode tuđe i neke davno prošle ratove.