Stasava nova klasa

Da li se kriza lakše podnosi u selu ili gradu?Srpsko društvo je toliko dugo u krizi da je to uticalo na promene životne strategije većine ovdašnjih stanovnika. Kako su ove strategije menjane? Koje socijalne grupe su najviše osetile teret krize? Da li se ona lakše podnosi na selu ili u gradu? Koliko su izmenjeni odnosi između mladih i starih? U kom pravcu se menjaju radne orijentacije stanovništva, kakva je mogućnost napredovanja iz nižih u više društvene slojeve...

U knjizi „Svakodnevica Srbije na početku trećeg milenijuma”, na ova pitanja odgovara četrnaest sociloga sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Zbornik je prepun zanimljivih saznanja o svakodnevnim snalaženjima porodica i različitih generacija u uslovima krize i oskudice.

Jedan od najfrapantnijih nalaza, dobijenih na osnovu ankete iz 2003. godine, jeste onaj o velikoj želji mladih da napuste zemlju. Ustanovljeno je, naime, a „Politika” je taj podatak nedavno objavila, da više od polovine omladinaca iz gradskih i seoskih sredina u Srbiji razmišlja o odlasku u inostranstvo.

Upoređujući društveni položaj seoske i gradske omladine kod nas danas, istraživač Dušan Mojić je došao do zaključka da mladi na selu, u proseku, žive u domaćinstvima nižeg materijalnog položaja. Omladina u gradovima je, nasuprot tome, spremnija na aktivnije i rizičnije radne strategije, što je rezultat njenog većeg ekonomskog, socijalnog i kulturnog kapitala. Kod seoske omladine naglasak je na potrazi za bilo kakvim poslom, dok gradska teži napredovanju i nalaženju boljeg radnog mesta.

Urbana dinamika

Razlike između seoske i gradske omladine samo su deo ukupnih razlika između veoma pasivnih sela i nešto aktivnijih gradova. Govoreći o njima, Milovan Mitrović navodi podatak da tri četvrtine domaćinstava u ruralnim sredinama u poslednjih godinu dana nije ulagalo u obrazovanje, potrošnju ili nekretnine u vrednosti većoj od hiljadu evra. Oni koji su takva ulaganja imali, većinom su iz gradova (50 odsto).

Iz urbanih sredina je, međutim, i skoro polovina onih koji su u poslednjih godinu dana bili prinuđeni da prodaju ili zamene za jeftiniji neki deo svoje imovine, dok u selima čak devedeset odsto domaćinstava nije od trajnije imovine prodavalo ništa. To, s jedne strane, govori o teškoćama života u gradu u uslovima neuspešne tranzicije ali i o tradicionalnoj seljačkoj vezanosti za sopstvenu imovinu, primećuje Mitrović.

– Gledano u celini, srpsko selo stalno i u svemu zaostaje za gradom i prosečnim pokazateljima kvaliteta života globalnog društva, kako u periodima brzog razvoja, tako i u vreme krize i padova. Jedina povoljnost je u tome što selo lakše podnosi opšte društveno zaostajanje. Međutim, u uslovima ponovnog podizanja, ono se teže i sporije pokreće.

Značajan je i nalaz o veoma suženim mogućnostima socijalne pokretljivosti iz nižih u više društvene slojeve. Mladen Lazić i Slobodan Cvejić podsećaju da je u vreme socijalističke modernizacije socijalna pokretljivost bila masovna. Žitelji sela su prelazili u gradove, a milioni ljudi su u tadašnjoj Jugoslaviji dospevali u boljestojeće slojeve. Kasnije, u vreme krize socijalizma i blokirane transformacije tokom devedesetih, uočen je pad društvene pokretljivosti, a potom i naglašena samoreprodukcija klasa: političari i preduzetnici su bili sve zatvoreniji za ulazak novih grupacija u njihove redove, a zabeležena je i pojava generacijskog obnavljanja društvenih slojeva: deca političara i preduzetnika su i sama postajala preduzetnici i političari, dok deca iz nižih slojeva sada veoma retko dospevaju do vrhova socijalne piramide.

Rođaci ili prijatelji

Nekoliko sociologa govori i o takozvanim socijalnim mrežama (društvenim kontaktima), kao jednom od instrumenata strategije snalaženja stanovništva u Srbiji danas. Profesor Anđelka Milić s tim u vezi konstatuje da se kroz kontakte porodice i svakog pojedinca s drugima omogućava lakše snalaženje u društvu, ali i potvrđuje socijalni ugled onih koji u tim kontaktima učestvuju. Na osnovu toga razlikuju se glavni partneri socijalnih mreža i gustina same mreže.

Istraživanje je, pri tom, pokazalo da se mreža kontakata kod starijih sužava: oni se druže s ukućanima, rodbinom, eventualno komšijama, dok su kontakti s prijateljima i kolegama veoma redukovani. Nasuprot tome, kod mlađih ispitanika, prijatelji i kolege dobijaju na značaju.

Slična pravilnost odnosi se na školsku spremu: oni s najnižim obrazovanjem održavaju odnose s rodbinom i komšijama, a oni s najvišim s prijateljima i kumovima. Što se sela tiče, njegovi žitelji sada pokazuju nisku gustinu socijalne mreže, što je velika promena u odnosu na nekadašnje veoma česte kontakte ovog stanovništva, kaže Anđelka Milić.

Prijatelji, kumovi, komšije i rođaci se, inače, međusobno pomažu, ali ne svi podjednako i u svim prilikama. Kad je u pitanju traženje posla – prijatelji su, u proseku, ispred rođaka. Ali za brigu oko zdravlja – rođaci su potrebniji. Isto tako, za pozajmice novca najviše se koristi uskosrodnički krug, dok komšije učestvuju u nalaženju majstora za kućne kvarove.

U vezi s vrednošću neformalne socijalne mreže, Milićeva iznosi i jedno pravilo. Što je, naime, profesionalna, socijalna i materijalna pozicija domaćinstva niža, to je značaj mreže manji, jer je sama mreža veoma redukovana, ukoliko uopšte i deluje. I obrnuto, što je društvena pozicija porodice viša, ona će se više obraćati prijateljima, kumovima i kolegama.

Srodničko-prijateljske i druge neformalne socijalne veze su kod nas, inače, u proseku veoma intenzivne. U uslovima društvene dezintegracije, siromaštva javnog sektora i usluga, one podmiruju veoma širok spisak porodičnih odgovornosti i aktivnosti, s tim što usluge ovog „sektora” predstavljaju privilegiju za porodice koje već i same poseduju veće i izdašnije materijalne, socijalne i lične resurse.