Dan mrmota

Može li duplo golo biti najbolje za Srbiju? S jedne strane zaglušujuće bučni orkestar samo&proklamovanih lidera, politikologa, analitičara, izbornih stručnjaka, šefova štabova, istraživača javnog mnjenja, grupa građana, medijskih tajkuna i novinarskih gromada, etnifikatora i deetnifikatora. A sa druge predizborna, izborna i postizborna tišina koja para uši. Tišina o onome što je odavno trebalo da znamo o Srbiji, a nismo smeli/hteli nikoga da pitamo. Ni tokom propalih predsedničkih izbora održanih u “demokratskom duhu, tokom kojih nije bilo većih nepravilnosti”, a koje su pratili “najčešće nepristrasni mediji”. Koji su, pak, neuspeli zbog kiše, loših predsedničkih programa, košarke, biračkih spiskova, starih zakona, … Ponosni na Srbiju?

Boris Buden sa pravom kaže da je gro stravičnih činjenica o nedavnim dešavanjima na Balkanu već dokazan i plasiran u javnost. Suštinski izbori, koje Srbija još uvek nije održala, trebalo bi da daju odgovore na pitanja šta i kako dalje sa tim saznanjem. Iako predstavljaju neophodni početni uslov koji determiniše daljnji pravac i smer krive kretanja srpskog društva, tih odgovora još nema.

Sa druge strane, referentni sistem u odnosu na koji se proces reformi meri odavno je poznat. Dat je u setu uslova i obaveza koje Srbija mora ispuniti da bi ušla u Euro-atlantske integracije i nastavila da dobija neophodnu finasijsku pomoć. Na osnovu broja glasova koje su dobili predsednički kandidati čija su izborna obećanja išla u tom pravcu, Srbija zna gde bi da stigne.

Back-stage

Ali, kad bi se orijentisala samo na osnovu konfuznih i nepreciznih ponuđenih programa, Srbija ne bi ni imala pojma kako da to izvede. Orkestrirano izbegavanje da se kandidati izjasne oko nekih ključnih pitanja kao što su: saradnja sa Hagom, uvođenje demokratske kontrole nad oružanim snagama, privođenje pravdi kriminalne i ratno-zločinačke sive eminencije i Miloševićevog i ovog režima i nelegalna trgovina oružijem sugeriše, nažalost, nešto drugo. Srbija naslućuje kako izgleda jedini put do proklamovanog cilja, ali da nema unutrašnje snage da ga savlada. Zato se, i dalje, uljuljkuje u zabludama poput blakanskog liderstva i nepravednog izbacivanja iz zajednice evropskih naroda, kojima, odavno, samo geografski pripada.

Bez svesne namere, upravo su haška hipoteka većine predsedničkih kandidata, kamapanje pune govora mržnje i rezultati prvog kruga predsedničkih izbora, ali pre svega način njihovog tumačenja, precizno oslikali trenutak u kome se Srbija nalazi. Sliku koja neumitno određuje dalji tok kretanja reformi. Upravo će ti rezultati pasti u senku ad hok planova nervozne međunarodne zajednice i čerupača ratnog plena oko toga šta, ko i kako dalje. Oni govore i da se Srbija nije oslobodila svojih bolesti zavisti. Nacionalizma i ratno-kriminalnog nasleđa. Još gore, Srbija ne pokazuje ni ozbiljniju nameru da se sa njima suoči i razračuna. Apsurdno ili ne, u jalovom pokušaju da dobije predsednika Srbija je dobila preko potrebne odgovore na pitanja koja je histerično izbegavala da postavi. Njena budućnost uveliko zavisi od toga hoće li umeti da ih pravilno protumači i na njih reaguje.

No, prave stvari su se, kao što to često i biva, čule iza pozornice srpskih izbora, u back-stageu postavljenom, za ovu priliku, u Hagu, Bjelom Polju i Prokuplju. Biljana Plavšić je, između ostalog, priznala da je delujući kao pojedinac ili u dogovoru sa drugim učesnicima udruženog zločinačkog poduhvata, planirala, podsticala, naredila, počinila ili na drugi način pomagala i podržavala planiranje, pripremu ili izvršenje progona bosanskih Muslimana, bosanskih Hrvata i drugog nesrpskog stanovništva u nezamislivo velikom broju opština u Bosni. Priznala je da su se dešavala ubistva za vreme i posle napada na sela, ubistva u 400 logora.

Bez obzira na to što će ono imati neuporedivo dalekosežniji uticaj nego sve oko izbornih dešavanja, priznanje je u srpskoj javnosti prošlo skoro potpuno nezapaženo. Nije zavredelo kometar nikog od direktnih i indirektnih aktera izbora, niti mora spomenutih kvazistručnjaka i analitičara zauzetih vremenskim prognozama i niskom matematikom. Biljana Plavšić, naime, potvrđuje da su snage bosanskih Srba te politički i državni organi bosanskih Srba koji su počinili progone u spomenutim opštinama, počinili te radnje sa snagama JNA/VJ i paravojnim jedinicama iz Srbije.

Ko su Škorpioni?

Među njima su, verovatno i misteriozni Škorpioni, jedinica koje se spominje i na suđenju za ratne zločine u Prokuplju. I ovo suđenje se, naravno, odvija daleko od očiju ponosne Srbije na pravom putu. Prvobitna optužnici koja je okrivljene teretila za višestruka ubistva albanskih civila je, zahvaljujući velikom pritisku međunarodne zajednice, konačno, prekvalifikovana u optužnicu za ratne zločine. U tekstu objavljenom u listu "Danas", jednom od retkih „usual suspects“ koji se usuđuju da srpsku javnost zamajavaju ovakvim marginalnim događajima usred izborne trke, kaže se: “Od samog početka suđenja, nejasno je kakva je jedinica čiji su deo bili optuženi Saša Cvjetan i Dejan Demirovic, optuženici za ratne zločine, koja nosi ime Škorpion. Na osnovu svedočenja komandanta te jedinice i njenih pripadnika glavni zadatak bio je "borba za otadžbinu i svete srpske zemlje".

Jedinica Škorpioni bila je u toku svih ratnih dešavanja u rezervnom sastavu Specijalnih antiterorističkih jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova. Formirana je još 1991. godine u sastavu Vojske Jugoslavije i delovala je na području Bosne i Hrvatske, izjavio je pred sudom komandant Škorpiona Slobodan Medić Boco. Nakon završetka rata na prostorima BiH i Hrvatske jezgro jedinice je zadržano na okupu kako su pravila nalagala, a ljudstvo se razišlo ko je kako i gde imao smeštaj. Jedinica je po početku NATO bombardovanja ponovo aktivirana. Komandant je objasnio da bi "na licu mesta presudio da je video ko je pobio civile u Podujevu, ali da veruje da to nije uradio niko iz Škorpiona". Jedinica Škorpioni organizovana je kao regularna jedinica Vojske Republike Srpske Krajine a kasnije se borila u Bosni i Hrvatskoj. Zadatak jedinice bio je odbrana otadžbine, ali istovremneo je njen zadatak čestitost, poštenje i viteška borba. Svako ko se tako nije ponašao nije imao mesta u jedinici Škorpion, jer sam je pred svako okupljanje, da se narodski izrazim, očitao "oče naš" o ponašanju vojnika, rekao je Medić.

Danas ova formacija funkcioniše u okviru rezervnog sastava Specijalnih antiterorističkih jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova. Tačan broj pripadnika ove jedinice dosad niko od učesnika u procesu za ratne zločine nije saopštio. U Podujevu su se pored pripadnika Škorpiona na početku bombardovanja, po rečima svedoka, nalazili pripadnici policije i njenog rezervnog sastava, pripadnici SAJ-a, Vojske Jugoslavije i druge vojne i paravojne formacije koje su, kako je rečeno na suđenju za ratne zločine, zajedno delovale protiv terorista i UČK-a. Zanimljivo je da su neki od pripadnika Škorpiona, kako je to posvedočio i sam Saša Cvjetan, optuženik za ratne zločine, nasilno odvedeni na ratište u Erdutu, u redove Srpske dobrovoljačke garde kojom je komandovao pokojni Željko Ražnatović Arkan. “

Deja Vu?

Poznata imena, poznate institucije, poznati princip. U prokupačkom slučaju, knjiga je spala na dva slova. Što je mnogo više od ništa, koliko je Srbija godinu i po posle saplitanja o masovne grobnice i isplivavanja hladnjača sa leševima albanskih civila, među njima i dece, upisala u ukrštene reči tog slučaja. Po prepoznatljivom principu, ni ovaj slučaj nije zavredeo pažnju učesnika propalih predsedničkih izbora. A o prepoznatljivom principu, odbijanju da se krene u suočavanje sa institucionalnom odgovornosću i da se identifikuju svi akteri mnogobrojnih “zajedničkih zločinačkih poduhvata” govori i zahtev Fonda za humanitarno pravo vezan za slučaj Štrpci.

To je još jedan od onih događa iz naše nedavne istorije kojim predsednički kandidati, zauzeti putovanjima po Hilandaru i Mionici ili delenjem lekcija iz međunarodnog prava predstavnicima Haškog tribunala, nisu stigli da se pozabave. Zato FHP mora da “ poziva nadležne organe Republike Srbije i SRJ da pokrenu istragu protiv lica koja su učestvovala u otmici i likvidaciji putnika iz voza broj 671 u stanici Štrpci, 27. februara 1993. godine. Do sada je presudom Višeg suda u Bijelom Polju Nebojši Ranisavljeviću od 9. septembra 2002. godine, kažnjen samo jedan počinilac ovog ratnog zločina protiv civila. FHP poziva javnog tužioca Republike Srbije da pokrene postupak protiv predstavnika vojske, policije i civilne vlasti koji nisu sprečili otmicu, iako su bili obavešteni o planiranoj akciji. "

Vrzino kolo

Da podsetimo i zbog onih koji su, možda, tokom izricanja presude ili još pre, gledali košarku da je: “Nebojša Ranisavljević iz Despotovca, optužen za krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. KZ SRJ. Ranisavljević je, prema navodima optužnice, "dana 27. februara 1993. godine, u Višegradu - Bosna i Hercegovina, kao pripadnik vojne formacije - grupe od oko 25 naoružanih lica, pod komandom Milana Lukića iz Višegrada, učestvovao u donošenju i izvršenju odluke da se, uz kršenje pravila međunarodnog prava za vrijeme oružanog sukoba u Bosni i Hercegovini, izvrši napad na putnički voz Jugoslovenske željeznice i otmica civilnog stanovništva-putnika iz voza, da ih opljačkaju i ubiju, pa su se, istog dana, izvršavajući naredbe komandanta grupe, naoružani pešadijskim naoružanjem-automatskom puškom, ručnim bombama i "toki-voki" aparatima, prevezli kamionom do željezničke stanice u mjestu zv. Štrpci, teritorija Bosne i Hercegovine, nakon čega su nekoliko naoružanih pripadnika grupe ušli u željezničku stanicu i uz prijetnju naredili otpravniku vozova da zaustavi putnički voz JŽ br. 671, koji je saobraćao na relaciji Beograd-Bar, a kada su ga nasilno zaustavili i opkolili, u voz su ušla dva člana grupe i izvršili neovlašćeno legitimisanje određenog broja putnika i iz njega nasilno izveli 19 civila-putnika, državljana SRJ..”

Milan Lukić je, da podsetimo i to, rođak Sretena Lukića, načelnika Resora javne bezbednosti MUPa Srbije. Sreten Lukić je bio i komandant združenih policijskih snaga na Kosovu za vreme ranih sukoba. Tokom kojih su, najverovatnije, nastradali civili čija su tela razbacana po Srbiji. Kada je komandant Treće armije, stacionirane na Kosovu bio predsednički kandidat Nebojša Pavković. Protiv koga se u Hagu vodi istraga. Domaća istraga o slučajevima hladnjača i masovne grobnice nađene na terenima za policijsku obuku, zaustavljena je jer nadležni organi poput sudstva, policije i tužilaštva ne mogu već mesecima da se saglase oko toga ko je na potezu. I pored toga, dobrovoljni predsednički kandidat i “moralni pobednik izbora koji su održani po neprihvatljivim Miloševićevim zakonima i koji nisu u skladu sa evropskim zakonodavstvom, što je poručio i OEBS” smatra da haškom optuženiku Milanu Milutinoviću, aktuelnom predsedniku Srbije, treba suditi pred domaćim, dokazano neefikasnim i zavisnim sudovima. Po njemu je haška optužnica protiv Milana Milutinovića “ nerealana i neosnovana”. Ko je spomenuo međunarodno pravno priznati princip komandne odgovornosti? Onaj koji podrazumeva da je znati i biti dužan znati, upravo isto. Istraga je pokazala da Milošević, Koštunica, Pavković, Đinđić, Mihajlović, Lazarević, Trifunović i Lukić sigurno nisu.

Moral, pobednici i gubitnici

“Moralni pobednik” srpskih predsedničkih izbora izrazio je nadanje da će “haški Tribunal preispitati neka svoja stanovišta i praksu, jer kako sada stvari stoje, suđenja nemaju veze sa pravdom.” Imajući u vidu ponešto od svega prethodno pomenutog, možda bi mogao da pozove i Srbiju da preispita nešto od svojih stavova i prakse jer kako stvari stoje, ovde zasigurno mnoge stvari nemaju veze sa pravdom. Recimo, to što je Vojislav Šešelj, na meti haških istražitelja, dobio 22 odsto glasova punoletnih Srba u prvom krugu izbora za predsednika Srbije. Protiv kandidata Nebojše Pavkovića vodi se haška istraga. Kandidat Borislav Pelević predsedništvo je u Stranci Srpskog Jedinstva nasledio prethodnopomenutog Arkana. Kandidati Živojinović i Ivković su dugogodišnji članovi SPS-a, stranke čijem se predsedniku Slobodanu Miloševiću sada sudi u Hagu. Ovaj je jednom, takođe, bio predsednik Srbije a sada je podržao spomenutog Šešelja.

Ovako posmatrano, bez obzira na to koji se izborni princip primeni, Srbija je moralni gubitnik.