Sziget Festival

Juliette izgleda kao prava rok drolja. Ofarbana u plavo (više kao Lita Ford, nego kao Courtney Love), nosi crveni dopičnjak (ovaj put preciznost iznad kulture!), ima stitnike na kolenima, zlatne „grejače” oko zglobova i puma patike. Sjajan izgled prati i sjajan glas- hardrokerski, pušački promukao, ali čvrst. Nekoliko puta bolji od pomenute Courtney, ali i dalje miljama daleko od Stevie Nicks. Kojoj se J. verovatno divi.

Rok kredo benda stao je u dve rečenice koju je Juliette izgovorila pred kraj koncerta: „That’s a new one! Shit- they’re still with us!”.

Pesme manje ili više liče jedna na drugu, hardrok ovde, hardrok balada onde. Jedna stvar je opasno zaličila na Sinead O’Connor. Dakle, nije beznadežno.

Obzirom da moram da jurim na zakazani intervju sa Franz Ferdinand, propuštam rok momenat festivala- skok Juliette Lewis u publiku. Video sam ga na trenutak na monitorima. Međutim, hit je što je miss J u publiku bacila i gaćice. Ili ono što je od njih ostalo. Neko je očigledno „olizao” prste.

Sledeća stvar na rasporedu su Tinariwen, preporuka iz „Mojo-a” (kada je world music u pitanju tu prijateljska lepa reč ne znači ništa…). U pitanju je malijska trupa, koju čine 2 električne gitare, jedna elektro-akustična, bas, tam-tam bubanj, pevač i pevačica, svi umotani u klasičnu pustinjsku casual varijantu. Pevaju skoro svi. Centralni deo zauzima tip koji liči na Jimi Hendrixa, međutim desno od njega stoji pravi Jimi, sasvim kamufliran odećom.

Tinariwen sviraju psihodelični gitarski malijski bluz rok. I neprekidno tapšu. Ritam je monoton, ali od istog su izgrađene kapije koje vode u apsolutni trans. Malo više od pola sata njihove svirke najviše je što mogu da podnesem, a da me ne savlada dosada.

Tačno u pola10 na scenu izlaze Franz Ferdinand, četiri mršava, diskretno elegantna momka. Iza njih u trakama nalazi se džinovski omot modifikovanog singla This Ffire (čini mi se), koji se potom menja, prvo, u četiri crno-bele fotke benda, a potom i u prvobitnu varijantu omota drugog albuma (koji će se zvati You Could Have It So Much Better with…).

Set otvaraju sa Michael, a zatim sledi nova pesma I’m Evil (sve nove pesme imaju radni naslov u ovom tekstu), pa Jacqueline (trivija: na limitiranom sedmoinčeru koji su delili na proslogodišnjoj turneji, škotski bend Fire Engines obradio je ovu pesmu, a FF jednu njihovu).

Sveža energija je evidentna. FF su radosni što sviraju i verujem da su Mađari dobili jedno od boljih izdanja benda. Alex Kopranos je mnogo više Jarvis Cocker nego što biste očekivali, a feminizirani gimnastičarski pokreti pokazuju odakle dolazi sav artizam benda. Basista Bob je skrajnut sasvim desno, bucmast i slabo zainteresovan da kreira scenski nastup. Drugi gitarista Nick, pritajeni mastermajnd, nema Alexovu gracioznost, ali dečacki osmeh svakako je na njegovom licu.

Take Me Out seče set na polovini. Nove pesme su brže, gitarskije, i više liče na Hives (!!!). Neke podsećaju na Happy Mondays. Ili The Fall. Novi singl Do You Want It zvuči kao miks disko momenata iz Take Me Out i surf tema ranih šezdesetih kada su se Beach Boys i njima slični tek zahuktavali.

Na kraju sviraju Darts Of Pleasure. Gitare su kao zastave podignute u vis.

Alex i Nick su svuda po sceni. Na bisu sviraju (mislim!...) dve nove pesme i This Fire. Ukoliko se pitate šta fali White Stripes - mozda malo seksa? Malo homoerotike? Malo mrdanja kukovima u bilo kom smeru? Očigledno nije sve u muzici.