Sziget Festival

Roots Manuva je trebalo da bude najintrigantniji momenat ove večeri. Britanski reper sa već kultnim statusom više je naslutio, nego pokazao šta može. Obučen u prljavo šarene farmerke, tamnu majicu i nešto nalik fotografskom prsluku bela-kafa boje, sa kačketom na glavi i tamnim naočarama, Roots se ponašao kao gost na sopstvenom nastupu. Uglavnom boravi u desnom delu scene, a u pauzama između pesama sasvim izlazi sa iste. Sumnjam da je stidljiv. Verujem da je mortus janpi i da ga boli uvo gde je & šta je.

Pored Rootsa na sceni je još jedan punački tamnoputi MC, dok ekipu muzičara čine belci (bas, gitara, bubanj, sintisajzer, DJ za gramofonima). Ovo poslednje ne treba da čudi, obzirom da je Roots, svojim crossover hiphopom koji zvuči kao old skool škola pomešana sa svim đakonijama post njuvejva i elektro ere, mahom favorit belog dela kritike i publike.

Awfully Deep (naslovna tema poslednjeg albuma) zvuči kao nu metal, Too Cold izaziva ovacije i zadržava mistični duh pesme. Svirka je mahom ležerna i verujem da je za većinu prisutnih misterija ko je od dva MC-ija na sceni zapravo Roots. Witness The Fitness izaziva histeričnu reakciju koja iznenađuje i samog Rootsa. Umesto da zajaše na talasu sjajno raspoložene publike (po buđavo hladnom vremenu) Roots ostaje indiferentan, a sva pažnja ostaje na drugom MC-iju koji se iz petnih žila trudi da zakamuflira sve rupe na zabavi. Izvođenju Dreamy Days prethodi duhovita lekcija o tome kako da la-la-la-čemo u refrenu. Odlazim, verovatno kao i Roots, veseo što je kraj.

Na World Music stejdžu uspevam da uhvatim poslednjih četrdesetak minuta Woven Hand. David Edwards (dve gitare i bendžo), bubnjar i basista. Plava inkubatorska svetlost dominira tokom nastupa. Woven Hand su W.H. Experience iz sve snage (i da ne zaboravim, David na sebi ima crne farmerke, i belu košulju kratkih rukava, dok mu frizura podseća na Brett Andersona iz Coming Up faze).

Woven Hand su neverovatni! Za one koji ih nikada nisu slušali, David je nekada predvodio južnjačku neutehu 16 Horsepower, goth-rok repliku na Gun Club koja je potom prerasla u rafinirani postmoderni appalachian goth-folk. Njegov novi projekat samo je još više hermetizovao Davidov pristup folku američkih starosedelaca, ističući u prvi plan neverovatnu prirodnost u odabiru i interpretaciji tradicionala, kao i upadljivo religioznu tematiku. Uživo, David je podjednako jeziv koliko i na pločama. O tome najbolje govori pet-šest hiljada hipnotisanih gorštaka koji su se spustili sa bandžija, rege stejdža i ko zna kakvih droga i potom sa zavidnom dozom interesovanja otpratili ceo set.

Najveći deo materijala bio je sa albuma Consider The Birds. David na momente ostavlja utisak „ozbiljno religiozne osobe“ (ifyouknowwhatimean...), i njegovo telo je gotovo nesposobno da odglumi viziju koja klizi sa njegovoih usana. Niko nema glas kao on. Sem možda Cavea. Ali Cave odavno ne peva tako. Za sam kraj dobijamo bendžo verziju 16 Horsepower klasika Black Soul Choir čiji refren Every Man Is Evil, Every Man’s A Liar još neko vreme deluje kao hladan tuš. Na minus 10. Svakako najintimniji i najjači nastup na celom festivalu.

Tačan kao smrt, Nick Cave izlazi na scenu obučen u crvenu Nike trenerku, sa šatiranim pramenom kose kojim pokušava da prekrije sve „bujniju“ ćelu. Furiozna (i prva od mnogih... furioznih!) Get Ready For Love preliva se u neverovatnu obradu Kylie & Jasonove Especially For You koja izaziva salve oduševljenja kod Mađara. Pošto osećam da su pripadnici znanje&imanje pedanterije već kliknuli na „pošalji komentar“ vreme je da se vratim u tračnice. Vi sami procenite šta je od gore rečenog stvarno istina. Nick Cave je večeras lepo neraspoložen, i to je po nas, publiku, dobro. Nick Cavea očigledno ne raduju nastupi ove vrste, ali mu donose lepe pare, što inthelongrun predstavlja kakvu-takvu satisfakciju. O konfuziji na sceni, koju pored očekivane ekipe Seedsa krase i četiri prateća vokala (valja napomenuti da je su u duhu gospel tradicije troje crnoputi), govori i to da u nekoliko navrata Cave najavljuje jednu stvar, svira treću, a posle nje ide druga, najavljena pre 15 minuta. Verujem da njegovo takvo ponašanje sigurno ostavlja suzu u oku njegovim najvernijim fanovima (a takvi će se ovde sigurno zapljnuti u komentarima).

Brze, agresivne, oštre, divlje teme su mealoftheday, večeras. Red Right Hand kida, Weeping Song zvuči kao da su je izveli God Machine, Tender Prey je dosledno sproveden Godspeed You Black Emperor! obrazac dizanja i verzija skoro u ravni sa originalnom. Tupelo i Deana (pretapa se u O Happy Day) su neumorni favoriti. U nekoliko sporijih/mid-tempo tema sa poslednjeg dvostrukog albuma Cave i Seedsi pokazuju da im i tezgarenje ide od ruke, i ne da se sakriti da ih izvođenje istih ne inspiriše ni najmanje. Cave jurca scenom, kida kabl od mikrofona, pa čak i pljuje po istoj. Ali, i on i ja smo svesni da iako večeras nije bila tezga, nije bilo ni ičega posebnog.

Naročito za one koji su Cavea već gledali. Naročitonaročito za one koji su Cavea već mnogo puta gledali. Destominutna Stagger Lee „ispravna“ je Caveova procena da su u publici verovatno samo hardkor fanovi, te zaslužuju besedu o Staggeru i đavolu kao tendenciozno anti-finale. Vrelina pakla ne izostaje. Meni je urnebesno u kojoj meri Cave (tek nešto manje od Davida Woven Handa) ni po jednom kriterijumu ne pripada hedonističkom-brate-boli-me-uvo-za-sve konceptu Sziget Festivala.

Sva sreća pa su „gosti sa strane“ izvukli stvar.