Svetlosti pozornice

Savršenim stilom rudarskog sina rešenog da uspe, on je, sa kompanjonima iz sastava Roxy Music, povezao kič i artističku pretencioznost u muzičku formu koja podjednakom snagom privlači kaćiperke i novobogataše, kao i istoričare umetnosti i tzv. rok intelektualce. O političarima, japijima i tajkunima, koji su bili prisutni u velikom broju sinoćnom koncertu, da ne govorimo. Oni lete kao muva na šećer, da ne upotrebim neku drugu reč, na svako „događanje“.

Koncert je počeo sa petnaest minuta zakašnjenja, u 21.15. Svetlosti pozornice su se reflektovale sa šljokica kojima je bio posut savršeni sako Brajena Ferija. On je „tulio“ na svoj dobro poznati način. Deset muzičara ga je pratilo sa očekivanom profesionalnošću. Manzanera je pičio po gitari, Mekaj duvao iz sve snage u svoj saksofon, Endi Njumark udarao u bubanj u skladu sa reputacijom koja ga prati. Tri crnopute pevačice, od kojih je jedna bila u skandaloznom miniću, su budile grešne primisli. Sve je međutim išlo prilično nategnuto. Jedino je pesma „Oh Yeah (On The Radio)“ malo razdrmala stvari.

Tako je bilo sve do 22.02 kada su dvojica drugih gitarista, pored Manzanere, počeli da piče bluz solaže. Tada je cela stvar eksplodirala, koncert dobio novu dimenziju, Feri je izvadio „usnjak“ i počeo žestoko da ga duva. Rokerske numere kombinovane su sa nekima, koje kao da su sa repertoara londonskih mjuzik holova. Onda je pred kraj koncerta došla na red Lenonova „Jealous Guy“. Svi su bili na nogama. Ferijeva čuvena zviždeća solo deonica svakog prisutnog je povela na intimno, privatno putovanje, kroz uspomene i nostalgiju do nekih, davno izgubljenih likova. Svi smo postali akteri jedne iluzije. Brajen Feri i Roxy Music su nam pod noge poturili „lažni put“ koji je vodio ka nekom erzac svetu praznih egzaltacija i fingirane dekadencije. Nema sadržaja u njihovoj muzici. Samo privid i stil.

Petnaestominutni bis bio je obeležen očekivanim numerama: „Love Is A Drug“ i „Let’s Stick Together“ Vilberta Harisona. Već omađijan, očekivao sam da će se tokom ove potonje odnekud pojaviti Džeri Hol i zavriskati na onaj dobro znani način. Nažalost nije je bilo. Umesto nje, tri hiljade i šesto ljudi u Sava centru je vrištalo iz sve snage.