Sirup od (gorkih) suza

Za spomenutu torbu i njen sadržaj vezana je jedna anegdota. Pre nekoliko godina, posle koncerta u Londonu, neko je ukrao tu stvar. Ona je neobično važna za koncertne aktivnosti sastava Lambchop. Usledili su apeli da se vrati. Posle izvesnog vremena pošteni lopov je to učinio. Uz izvinjenje priložio je i zbirku priča Rejmonda Karvera na dar.

Izgleda da je kradljivac razumeo pravu prirodu Vagnerove muzike. Iza postmodernog mejkapa valja se teška "karverovština": običan čovek puca pod teretom koji mu sudbina i boleštine tovare na leđa. Takav se utisak stiče posle ovog, mnogo životnijeg i rokerskijeg nastupa, Kurta Vagnera i sastava Lambchop.

Istovremeno sa novim albumom "Damaged" ove jeseni je stigla i vest o teškim zdravstvenim problemima Kurta Vagnera. Ta informacija je promenila način na koji se doživljavala njegova muzika. Ono što se smatralo za postmodernističku igrariju i larpurlartističku egzibiciju, u svetlu pomenutih događaja, postalo je autentični iskaz čoveka suočenog sa ozbiljim životnim problemima. Repertoar i ukupni ugođaj drugog beogradskog nastupa bili su u skladu sa novom perspektivom.

Muzika sastava Lambchop još uvek je "sirup od suza". Samo što se sada čini da su suze gorke. Takođe je još uvek "laka i vazdušasta" ("light and breezy"), kakva, po Marku Neversu, treba da bude. Česti Vagnerovi prelasci iz letargičnog šaputanja u pomamno urlanje nagoveštavali su, međutim, da iza uobičajenih "zvučnih kulisa" puzi nešto opasno i strašano. Poslednje dve pesme na bis, "This Corrosion" i "Give It", izvedene u potpuno drugačijem ključu - industrijski ritmovi, veoma ekspresivno pevanje koje probija granicu korektnosti i pretvara se u krik, vapaj, urlik - dale su neočekivano značenje celom nastupu. Ono je, doduše, već bilo nagovešteno opasnim interpretacijama pesama "Nashville Parent" i "Caterpillar".

Veče je započelo nastupom sastav Hands Off Cuba. Njihov postrokerski 'noiz' doveo nas je do Lambchop koji su se pet minuta pre deset pojavili na sceni. Započeli su sa "Paperback Bible", uvodnom numerom sa novog albuma. Pod plavom, polarnom, scenskom svetlošću, koja je ponekad postajla nestvarno ljubičasta, sa pet ogromnih balona iznad glave na čijim su se površinama projektovale bizarne slike, Lambchop su se doimali kao onaj gudački orkestar koji svira dok "Titanik" tone. More "crne žuči" je plavilo bioskopsku salu Doma omladine pretvarajući prisutne u nestvarne surfere. Numera "My Blue Wave" najbolje je predstavila Vagnerovu muziku u kojoj je svaka nota veoma važna. Delikatna i gracilna, treperila je kao "čestice prašine na prvim zracima nedeljnog sunca". Sa druge strane, pesma "We Never Argue" je dobro ilustrovala otkačeni humor ovog autora.

U petak veče u Domu omladine Kurt Vagner je izgledao kao umetnik koga je sarkastični, mizerabilistički bluz doveo do ogledala u kojem je iza sebe ugledao strašno lice ništavila. To je dalo novo značenje njegovoj muzici. Riči Atenberger je svojevremeno rekao da je Vagnere "Rendi Njumen alternativnog univerzuma". Posle ovog nastupa ta konstatcija se može izmeniti: Kurt Vagner je Tauns Van Zant toga sveta.