One, two, three, four...

Moja suluda vožnja od Niša do Beograda – 244 kilometara za manje od dva sata – da bih stigao na početak koncerta, bila je neopravdana. Početak je po običaju kasnio. Buzzcocks su na scenu bioskopske sale Doma omladine stupili u pola jedanaest. Novi članovi, bubnjar i basista, izgledaju kao replike Topera Hidona i Pola Simonona, a Pit Šeli i Stiv Digl kao sredovečni junaci neke 'kičen sink' («kitchen sink») drame.

Nastup su započeli naslovnom pesmom njihovog novog albuma «Flat-Pack Philosophy», a završili ga u jedanaest i petnaest sa «Ever Fallen In Love». Tada je Stiv Digl bacio gitaru iza kulisa, a bubnjar okončao svoju egzibiciju. Vrlo brzo su se vratili i otprašili desetominutni bis. Basista je za ovu priliku obukao crveno-beli dres sa brojem 10. Tim gestom je potpuno definisao referentni okvir iz kojeg je izašao pank, odnosno Buzzcocks kao jedan od najeminentnijih predstavnika žanra: fudbal, pivo i pank rok kao jedina sredstva kojima se mogu sublimirati svakodnevni jadi. «Muzika odbačenih pravljena za odbačene», kako je rekao Marko Pironi u tekstu o 19 pesama iz džu-boksa u butiku «SEX» Vivijane Vestvud i Malkoma Meklarena.

Takoreći sve pesme sa legendarne kompilacije «Singles Going Steady» bile su na repertoaru. Čuli smo «Orgasm Addict», «Noise Annoys», «Fiction Romance» i kao zvezdane trenutke nastupa numere «What Do I Get?» i «Why Can't I Touch It». Na pesmama nije bilo ni trunke prašine, zvučale su sveže i poletno kao uvek. Šelijev glas još uvek ima dečački šarm koja pleni, a Digl ultimativnu rokersku pojavu.

Publika je iskreno prihvatila bend i pokazala savršeno poznavanje scenografije i koreografije ovakvih nastupa: na repertoru su bile šutke, polivanje pivom, kraud-surfing i ostale egzibicije. Činjenica da Šeli i Digl, u kalnedarskom smislu, mogu da budu očevi većem delu posetilaca, naročito onim najoduševljenijim, iz prvih redova, govori da je njihova muzika preživela i prevalila veliki put do novih generacija koje je prepoznaju kao adekvatana odgovor na njihove frustracije.

Jedna od najpoznatijih pesama Buzzcocksa zove se «Everybody's Happy Nowadays», Naslov je verovatno pozajmljen od Oldosa Hakslija, iz romana «Hrabri novi svet». U njoj postoje onaj čuveni stih: «Life's an illusion, love is a dream”. Sudeći po sjajnom prihvatu mančesterske grupe od strane beogradske publike ta konstatcija i dalje važi.