Naš dopisnik uspešno izbegao krivično gonjenje ili smrt

Petak

Poslednjih nekoliko dana pokušavao sam da pokažem u kolikoj se meri ovaj region promenio nakon završetka balkanskih ratova. Mislim da ovoj činjenici treba posvetiti veću pažnju. Ali, bio bih nerazuman, ili bih se nalazio na platnom spisku neke kompanije za odnose sa javnošću, kada bih se pretvarao da je sve u najboljem redu – ako posmatrate stvari iz mog ugla. Naravno da to nije istina. I dalje su prisutni veliki problemi, ne samo na Kosovu.

Postoji još jedna prepreka. Mogu da napišem samo polovinu onoga što sam saznao. Zbog druge polovine me mogu tužiti sudu ili ubiti. To znači, dragi čitaoci, da nećete dobiti kompletnu sliku, iako ću dati sve od sebe da napišem i ono što mi nije dopušteno.

Prošle noći sam se sastao u vrlo diskretnom baru sa dvoje svojih prijatelja, srpskih novinara. Jedna od njih je imala problem. Prilikom sastanka sa drugim novinarima načinila je otvorene opaske o izvesnom biznismenu koji je danas u partnerstvu sa značajnom inostranom kompanijom. Nakon toga, počela je da dobija pozive od prijatelja sa upozorenjima da se „oni” raspituju o njoj. Bili su joj za petama.

Rekao sam da se nadam da neće učiniti ništa nepromišljeno. Moj drugi prijatelj je rekao da će se „oni” verovatno povući kada otkriju da i ona sama ima moćne prijatelje.

Britanski mediji su opsednuti ruskim tajkunima koji poseduju fudbalske klubove i ogromno rudno blago za kojim žudi Zapad.

Na Balkanu su stvari drugačije. Ovdašnji tajkuni su svoje bogatstvo počeli da stvaraju tokom ratnih godina, krijumčareći robu i zaobilazeći sankcije.

Mnogi od njih danas pokušavaju da svoje poslovanje prebace u legalne tokove, i nimalo im se ne sviđaju oni koji žele da podsete javnost, ili njihove inostrane partnere i bankare, da nisu bili nevinašca tokom svih ovih godina.

U Srbiji, na Kosovu, u Bosni i drugim mestima, ovakvi ljudi dominiraju u poslovnim krugovima i u medijima – koje poseduju ili se u njima oglašavaju. Veoma su malobrojni lokalni novinari koji se usuđuju da im se suprotstave.

Prijatelj mi je saopštio da jedan novinar sa crnogorskog primorja, koji zna sve o prljavim poslovima tajkuna, mafijaša i inostranih investitora, ne želi da o tome piše za najznačajnije listove u zemlji (a) zato što mu plaćaju 30 evra i (b) zato što ne želi da za tih 30 evra izgubi život.

Gde sam tu ja, pitate se. Bojim se da sam i ja u istoj situaciji. Nemam pravnu ni fizičku zaštitu. Sasvim razumljivo, urednici se osećaju nelagodno kada dobiju reportaže o krupnom kriminalu koji je opštepoznat, ali ne može biti dokazan. Pored toga, nijedan novinar koga plaćaju po reportaži, poput mene, neće potrošiti čitave nedelje pišući članak o privrednim aferama za svega nešto više novca od onog koji je moguće dobiti za politički članak na koji je utrošeno nekoliko sati rada.

Evo još jednog, malo drugačijeg primera vezanog za ovu temu. Nekoliko meseci sam dobijao pozive, poruke i primao posete od strane istražnih lica iz tribunala za ratne zločine UN u Hagu. Želeli su da pronađu dokaze za podizanje optužnice protiv velike zverke.

Ispostavilo se da ne znam ništa o ratnim aktivnostima g. Velike Zverke. Nakon toga su me pitali da li želim da budem „stručni svedok” i da na sudu saopštim sve što znam o tadašnjim okolnostima. Rekli su mi da su oduševljeni nečim što sam nenamerno napisao, a bilo im je od koristi.

Sjajno. Nakon toga sam dobio upozoravajuće poruke od advokata g. Velike Zverke koji su mi, u vrlo malo reči, saopštili: „Odbij!” Razgovarao sam sa prijateljima i zaključio da ne mogu da priuštim da se umešam u to. Nisam posedovao nikakve posebne dokaze o toj osobi, a da sam pristao da napišem lekciju iz istorije za sudiju, veliki broj izvora bi mi okrenuo leđa. Neko drugi je to mogao da uradi umesto mene.

„To znači da će se ubica izvući nekažnjeno”, protestvovali su ljudi iz tribunala, „niko ne želi da svedoči za nas, svi svedoci su zastrašeni, a vaš postupak znači da se njegova moć da ućutka ljude proteže sve do Londona”.

Žao mi je, takav je život.

Braca Grubačić je jedan od najboljih analitičara u ovom delu sveta. Pre nekoliko godina je rekao da su, istorijski posmatrano, godine tokom kojih je uništavana Jugoslavija, i one nakon toga, predstavljale treptaj oka. Ali u odnosu na ljudski život, one su bile veoma, veoma duge.

Četvrtak

Marta Gelhorn, čuvena ratna dopisnica, izjavila je, misleći na španski građanski rat, da je moguće voleti samo jedan rat. Svi ostali ratovi predstavljaju samo posao. Nakon jugoslovenskih ratova izveštavao sam iz Avganistana, Iraka i Darfura, između ostalih. Gelhornova je bila u pravu. Ostali ratovi su bili samo posao koji sam obavljao.

Žanin di Đovani, novinarka koja je hrabro izveštavala o balkanskim ratovima, napisala je u nedavno objavljenoj knjizi da nije mogla da zaboravi mrtve kad god je bila u Sarajevu: „Još uvek su bili tamo – pored nove Benetonove prodavnice, internet kafea ili meksičkog restorana sa lošom hranom. Pratili su me unaokolo poput toplih, sivih oblaka.”

Kad sam pročitao njene reči, osetio sam žmarce. Poznato mi je to osećanje. Ali, rat u Bosni se završio pre skoro 12 godina. Često odlazim tamo. Stvari su se promenile. Prošlost me više ne uznemirava. Nisam vezan za prošlost, kao što izgleda da je slučaj sa mnogima koji su bili tamo.

Kad prođem pored mesta na kojem se nešto dogodilo, ili gde sam video nešto što se utisnulo u moje sećanje – na primer, mrtvog čoveka koji leži preko volana automobila pored supermarketa u Sarajevu, jednu od prvih ratnih žrtava 1992. – još uvek u mislima mogu da vidim tu sliku. Ali ona podseća na izbledele fotografije u knjizi.

Želim da kažem se osećam kao da ti delovi moje prošlosti predstavljaju završena poglavlja. Mogu da uzmem knjigu i da pogledam slike. Vidim ih. Međutim, sada pišem nova poglavlja, i ona se odnose na pitanja kao što su evropske integracije, upravljanje Bosnom, budućnost Kosova, privatizacija u Srbiji i tome slično.

Skoro svakoga dana susrećem strane diplomate, analitičare i stratege, u Briselu i van njega, čiji je posao vezan za ovaj region. Na neki način, svi mi se osećamo kao smo umešani u njegovu budućnost.

Izbegavam novinare koji su izveštavali o ovim ratovima, ali ne znaju u kolikoj se meri region promenio nakon toga. Mnogi od njih su postali „ratni dosadnjakovići” koji neprestao pričaju o onome što se dogodilo na zaustavnoj rampi Alfa Sijera 1993, kao da se posle toga ništa značajno nije dogodilo.

Daleko veći problem predstavlja veliki broj evropskih političara i poslovnih ljudi čija je percepcija o Balkanu zaustavljena u prošlosti, i koji ne uviđaju razmere promena u ovom regionu nakon završetka ratova.

Ostatak Evrope može pomoći ovim zemljama samo ako je stanju da u potpunosti shvati dužinu puta koji su one prešle. Moj prijatelj, Srbin iz Bosne, veruje da Bosna mora nastaviti svoj put ka EU, ne zbog toga što bi moglo doći do novog rata, već zato što joj evropske ambicije daju energiju i svrhu. Bez te ambicije, kako on kaže, Bosna bi se „raspala”.

Razgovarao sam sa 30-godišnjom bosanskom novinarkom. Ona je inteligentna, atraktivna i ima dobar posao. Voli Sarajevo. Odlučila je da živi u njemu i da ne napusti zemlju kao što su to učinili mnogi njeni sunarodnici.

Ispričala mi je kako ju je 1992. srpski šrapnel pogodio u nogu. Uspela je da stigne do bolnice. Lekari su odlučili da joj ne amputiraju nogu jer je bila mlada. Nedeljama je trpela užasne bolove, svakoga dana, dok su joj otvorenu ranu čistili bez anestetika.

Iznenada je zaćutala, i shvatio sam da su je sećanja jednostavno ophrvala. Drugim rečima, dok ja sagledavam prošlost samo u svom sećanju, ona je, kao i milioni drugih ljudi širom bivše Jugoslavije, oseća na način na koji stranac to ne može.

Zato, ako ste političar iz neke od zapadnoevropskih zemalja, i ako mislite da možete osvojiti nekoliko glasova više kritikujući i omalovažavajući proširenje EU ka zapadnom Balkanu, molim vas da ponovo razmislite. Proširenje predstavlja samo deo procesa ostvarivanja trajnog mira i bezbednosti na Balkanu, ali njegov suštinski deo. I sama nada u uspeh već je dovela do velikog napretka. Pomozite Balkanu da nastavi taj napredak. Nemojte dozvoliti da se istorija ponovo nađe na njegovom putu.

Sreda

Veton Suroi, razboriti kosovski Albanac, političar i novinski izdavač, jednom je izjavio da bi se, što se tiče budućnosti Kosova, srpski i albanski lideri lako saglasili oko celog ustava – izuzev jednog paragrafa. Prvog.

Za Srbe, taj paragraf bi glasio: „Kosovo i Metohija [pun srpski naziv provincije] je autonomna pokrajina Republike Srbije”. Za Albance, on bi glasio: „Republika Kosova [albanski naziv] je suverena i nezavisna država”.

Politički simbolizam na Balkanu – zastava, naziv, čak i pravopis – od najvećeg je značaja, u istoj meri koliko i zbunjujući. Kada sam ponovo susreo g. Suroija u Prištini, glavnom gradu Kosova, rekao mi je da je vlada odlučila da započne rad na izradi nove zastave i simbola onoga što će, kako se on nada, uskoro biti njegova nova nezavisna država.

U ovom trenutku, kosovski Albanci koriste albansku zastavu. Ako i kada postanu nezavisni, biće im potrebna njihova sopstvena. Pokojni predsednik pokrajine, Ibrahim Rugova, predložio je nacrt koji nije zaživeo. Nedavno je predložena  zastava sa albanskim dvoglavim orlom u jednom uglu, dok je ostatak ispunjen crvenim i belim prugama. Albanci su se, kaže mi prijatelj, „ismejali ovaj predlog”, dodavši, ipak, „mada mislim da bi ismejali bilo koju zastavu koja nije albanska”. Amerikancima bi se ona svidela.

U najmanju ruku, čini se da će Kosovo sačuvati svoje ime. Rugova je želeo da ga preimenuje u „Dardaniju”. Reč „Kosovo” ima slovenske korene, dok „Dardanija” potiče iz unekoliko mistične pre-rimske prošlosti. Glavni grad Dardanije bila je Priština, ali dva njena najveća grada bili su Niš, koji se sada nalazi u centralnoj Srbiji, i Skoplje, sada glavni grad Makedonije.

Pomislite: da je u Skoplju pre 2.300 godina postojao aerodrom, možda bi ga koristio i sam Aleksandar Veliki. To je možda jedan od razloga zbog kojih su Makedonci nedavno nazvali aerodrom u Skoplju imenom Aleksandra Velikog, iako ga sami uvek zovu Aleksandar Makedonski.

Najverovatniji razlog za ovu promenu leži u želji Makedonaca da razljute Grke, koji tvrde da imaju autorska prava na Aleksandra Velikog, i koji su reagovali sa predvidljivim gnevom.

Ako je tako, to je milo za drago. Opet ta imena. Grci su prinudili Makedonce da 1991. izađu u svet sa apsurdnim zvaničnim nazivom „Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija” ili BJRM. Grčka tvrdi da sam naziv Makedonije implicira teritorijalne pretenzije prema Makedoniji, tj. prema delu Makedonije koji se nalazi u Grčkoj.

Bosanci, koji naseljavaju drugi deo bivše Jugoslavije, prinuđeni su da koriste u potpunosti izmišljenu zastavu koju im je pre skoro deset godina nametnuo dobronamerni predstavnik međunarodne zajednice, u trenutku kada parlament nije mogao da se usaglasi oko njenog predloga. Bosanska zastava u zabrinjavajućoj meri liči na logotip baterijske kompanije Varta.

U Srbiji je veliki broj simbola u upotrebi ili biva promenjen kako bi se održao korak sa istorijskim promenama. Pre samo pet godina, Srbija i Crna Gora su bile poznate pod zajedničkim imenom Jugoslavija. Ovo ime je odbačeno 2003. u korist... Srbije i Crne Gore. Prošle godine, Crna Gora je krenula sopstvenim putem.

Svi su bili svesni da Srbija i Crna Gora možda neće dugo biti zajedno, pa su stari pasoši ostali u upotrebi. U planu je izdavanje novih pasoša za Srbe, ali ako vam je on danas potreban, na njemu će još uvek biti ugraviran sablasni naziv Jugoslavije.

Nalepnice na automobilima su takođe promenjene i YU je 2003. ustupilo mesto akronimu SCG, u okviru kojeg su slova CG označavala Crnu Goru. Sada, kada je Crna Gora otišla svojim putem, oznaka glasi „SRB”. Zamislite, poređenja radi, iznenadnu promenu skraćenice „GB” u „BRIT”. Povoljniji akronim „SR” već je zauzet od strane Surinama, u formi automobilske oznake i internet sufiksa.

Naravno, lako je smejati se svemu ovome – ali i razljutiti se. Kada je Hrvatska proglasila nezavisnost, Srbi su izneli optužbu da hrvatska crveno-bela šahovnica predstavlja simbol marionetske nacističke hrvatske države formirane 1941. (Ona predstavlja stari simbol koji je bio deo hrvatskog državnog znamenje i u Jugoslaviji.)

Jednu od prvih žarišnih tačaka u balkanskim ratovima predstavljalo je Borovo selo, pretežno srpsko predgrađe istočnog hrvatskog grada Vukovara. Srpski topovi, mnogi od njih smešteni u Borovom selu, skoro su sravnili Vukovar 1991. Danas, u skladu sa svojim manjinskim pravima, Srbi su postavili srpsku zastavu uporedo sa hrvatskom ispred gradske skupštine u Borovom selu. Kada sam prvi put ugledao ovaj prizor, nisam znao da li da se smejem ili da plačem.

Utorak

Izveštavanje o izborima u Beogradu nije teško, sve dok precizno znate gde se i u kom trenutku morate nalaziti tokom 36-časovnog perioda. Kao što je slučaj sa svim drugim izborima, korisno je znati ko zaista poseduje prave informacije, a ko se samo pretvara. Ručak predstavlja analitičko sredstvo od najveće važnosti.

Počeo sam sa radom u nedelju, na izborni dan, ručkom u Tribeki, pomodnom novom restoranu blizu Knez Mihajlove. Bio sam sa Draganom Solomon, koja je, tokom proteklih nekoliko godina, predvodila značajan tim novinara u Srbiji na Balkanskoj mreži istraživačkog novinarstva, poznatoj kao Birn.

Njena istraživanja, u ovom slučaju, pokazala su da se Božidar Đelić, kandidat za premijera, takođe nalazi na putu za Tribeku. Ponovo je bila u pravu.

Pre svog povratka u Srbiju 2001. i stupanja na poziciju ministra finansija, Đelić je radio za Mekinsi, u Parizu i u Silikonskoj dolini. Bio je dobro raspoložen. Mašući mobilnim telefonom, rekao je: „Izlaznost je velika. To je dobro za nas” – „nas” se odnosi na Demokratsku stranku koju predvodi predsednik Srbije Boris Tadić.

Stvari nisu izgledale tako dobro za Tadićevu stranku kada je otpočelo pristizanje rezultata. Dobra vest je da dve trećine Srba podržava reformske i proevropske stranke. Loša vest je da nijedna stranka nije ostvarila ubedljivu većinu i da predstoje nedelje pregovaranja.

Prijatelj za koga mnogi veruju da će postati ministar nažvrljao je brojke na parčetu papira. U prvi mah su me zbunili njegovi zaključci, sve dok nije postalo jasno da je pogrešno sabrao dobijene vrednosti. Usput rečeno, nije se nadao ministarstvu finansija.

B92, nekada neustrašiva radio stanica, a sada velika komercijalna televizijska mreža, tražila je od mene intervju za glavne večernje vesti. Obično ne volim da ih  dajem, ali... ako se pretvaram da sam upućen u zbivanja, važni ljudi će pomisliti da zaista jesam, što mi olakšava da od njih dobijem intervju.

Nakon toga sam se uputio u Ulicu Strahinjića Bana na sastanak sa urednikom jednog časopisa, koji je zaista bio upućen u zbivanja. Ova ulica je poznata po najvećoj koncentraciji kafića u Beogradu, kao i po popularnom nazivu „Silikonska dolina”. Kompjuteri? Zaboga, ne. Takođe, nema nikakve veze ni sa g. Đelićem. Naziv se odnosi na devojke koje se leti ovde okupljaju.

Urednik je počeo da iznosi prljav veš. Nazvao je Đelića „žrtvenim jagnetom” koje će biti odbačeno nakon postizanja sporazuma o formiranju nove vlade. Izgleda da Đelić nije svestan uloge koja mu je namenjena, dodaje on.

Kasni obilazak stranačkih štabova pokazao je da se svi ponašaju kao da su izgubili. Svi su očekivali daleko bolje rezultate. Nekoliko desetina pijanaca igralo je oko ciganskog orkestra ispred štaba ultranacionalističke Radikalne stranke.

Tadić je zauzeo odvažan stav pred kamerama, ali nekoliko trenutaka pre toga nije bio siguran šta da izjavi. Kada ga je Dragana pitala za komentar, rekao je da je „previše umoran” da govori.

Usledili su dani čekanja i došaptavanja. Postoji veliki broj mogućih kombinacija. Ljudi koji sada govore upravo su oni koji se samo pretvaraju da su upućeni. Moj pouzdani izvor tvrdi da se kuriri kreću na svim relacijama, pokušavajući da saznaju kakve su ambicije pojedinih učesnika i kakva vrsta koalicije može biti sastavljena. Nakon što oni završe svoj posao, lideri će uskočiti u igru i potvrditi sporazum. A žrtvena jagnjad će, ako je bude, poslednji put zablejati.

Ponedeljak

Kada se autobus iz Severne Mitrovice zaustavio na stanici u Beogradu, tačno na vreme – šest sati nakon polaska sa Kosova – osećao sam da sam nešto dokazao. „Da”, mislio sam, „to pokazuje da...” Ovaj region ima puno sopstvenih problema, a jedan od njih je mentalni vremenski jaz između stvarnosti u njemu i načina na koji ga vide ljudi koji žive izvan njega.

Došao sam zbog srpskih izbora, a tokom protekle nedelje sam posetio Bosnu i Kosovo. Nijedna od ovih lokacija nije mnogo udaljena od druge ali, ipak, put od tačke A do B i C nije onakav kakav je ranije bio. Međutim, požurio sam sa svojim izlaganjem.

Pre nekoliko godina, prijateljica mi je ispričala kako je, dok je boravila u Sarajevu, dobila poziv za intervju od radio stanice u Južnoj Africi. Tokom intervjua, voditelj ju je pitao koliko je opasna situacija izvan njenog hotela. Bila je potpuno zapanjena. Shvatila je da je, s obzirom da se Bosna više ne pominje u vestima, voditelj očigledno verovao da rat još uvek nije završen.

Stvari su se nakon toga izmenila, ali nedovoljno. Ratovi u Bosni i Hrvatskoj završeni su pre više od jedanaest godina, a rat na Kosovu pre skoro osam godina. Još uvek, mnogi ljudi veruju da putovanje u ovom delu sveta podrazumeva loše puteve i uništene mostove.

Zato mi je bilo zadovoljstvo kada je autobus – novi autobus, u kome nije dozvoljeno pušenje – stigao na vreme sa Kosova, vozeći po dobrim putevima. Dokazao sam nešto, makar i samom sebi. Toliko sam putovao ovim putevima od 1990. do danas, da mogu da zatvorim oči i, u mislima, letim tik iznad zemlje, od bilo koje tačke na karti bivše Jugoslavije do druge. Ne mogu da se setim nijednog mosta koji nije bio ponovo izgrađen, niti puta koji nije obnovljen. Milijarde su unesene u ovaj region nakon završetka ratova, ali se transportni sistem tek delimično oporavio.

Pogledajmo Fodorov vodič kroz Jugoslaviju iz 1966. godine.U njemu se ističe kako je lako i jeftino putovati avionom od jednog do drugog mesta, i preporučuje avionski saobraćaj kao najlakši način transporta. Na primer: avionska karta od Beograda do Zagreba koštala je 6,70 dolara. Pre stotinu godina bilo je moguće putovati vozom od Prištine do Sarajeva. Mili bože! Toliko dugo to nije bilo moguće učiniti!

Jugoslovenski ratovi su uništili zemlju, a sa njom i transportni sistem. Stvari se, kao što tvrdim, postepeno poboljšavaju, iako svima još uvek predstoji dug put. Pre dve godine sam pozvao autobusku stanicu u Tuzli u Bosni i pitao kada je otišao poslednji autobus za Beograd. Usledila je tišina. Potom je žena rekla: „Poslednji autobus je otišao 1992.” Malopre sam proverio. Danas postoji veb sajt i tri autobusa dnevno voze na ovoj relaciji.

Međutim, još uvek ne postoje regionalne avionske linije. Zbog čega još uvek nije moguće leteti avionom od Beograda do Zagreba (poslednji let 1991), ili od Skoplja do Sarajeva? Odgovor leži u profitu i politici – imajući u vidu nerešeni status Kosova. Na ovom putu sam želeo da posetim Prištinu, glavni grad Kosova, a potom Sarajevo i, naposletku, Beograd.

Nemoguće! Ili ćete dugo, dugo, putovati kroz crnogorske planine, ili ćete izgubiti jako puno vremena. Kosovo je, na neki način, deo Srbije, ali je pod jurisdikcijom UN. Sa druge strane, ako letite do Kosova i potom krenete ka ostatku Srbije, usrećićete srpskog policajca. Nemate srpski pečat u pasošu? Nema ulaska! Ali, ako preokrenete raspored i prvo posetite Sarajevo, a potom Kosovo, ulazeći preko centralnog dela Srbije, nećete imati nikakvih problema.

Nosio sam se mišlju da krenem noćnim vozom od Skoplja do Beograda, ali to treba činiti samo u slučaju da sledećeg dana nemate šta da radite. Lokomotive su stare i nepouzdane. Ako se odlučite da se vozite automobilom po teritoriji bivše Jugoslavije, iznajmite ga u Makedoniji. Niko ne mrzi Makedonce i mala je verovatnoća da će vam pijani siledžija oštetiti kola.

Širom regiona, putevi su otvoreni i saobraćaj teče. Ljudi se kreću. Ali, ako pogledate na mapu, primetićete još nešto. Prvog januara je i formalno stvoren Balkanski geto. Nakon ulaska Bugarske i Rumunije u EU, zapadni Balkan je postao enklava unutar EU, i većina njegovih stanovnika ne može iz nje izaći jer ne poseduje vize.