Radžastan: Džodpur i Džajsalmer (1)

Mart je, približava se najluđi indijski festival Holi, i mi se odlučujemo da ga provedemo upravo u Džajsalmeru, gde ga, kažu, slave sa posebnom strašću. Hoću da vidim kako to izgleda živeti u staroj tvrđavi, u srcu pustinje, u duhu starih Radžputa, a u današnje vreme. Jer, ovaj grad nije samo još jedna radžastanska utvrda u pustinjskoj izmaglici, to je jedina nastanjena tvrđava u Indiji, i jedna od malobrojnih na svetu. Zamislite samo da ljudi žive, onako, "svoj na svome", što bi se reklo, generacijama, u kompleksu srednjovekovnih zdanja, uz hramove i u palatama.

Geografija

Samo, pre nego što počnem, moram ovu priču da stavim u manji geografski i istorijski kontekst. Radžastan je nesumnjivo najposećenija republika u Indiji. Tome doprinose njeni egzotični pustinjski pejzaži (koji su pre 4000- 5000 godina bili kolevka jedne od najstarijih svetskih civilizacija, Mohendžo Daro i Harapa), srednjovekovni principati sa velelepnom arhitekturom i bogatom istorijom, kao i brojne legende o Radžputima, velikom ratničkom plemenu, i o njihovim ekscentričnim vladarima, maharadžama. Još jedan bitan, ali manje atraktivan razlog jeste taj što je ture po Radžastanu relativno lako organizovati iz Delhija. Prašnjavim putevima kroz radžastansku pustinju neprekidno prolaze karavani blještavo belih "de luxe" turističkih autobusa, prevozeći strane turiste unutar takozvanog zlatnog trougla Delhi – Agra – Džaipur. Oni smeliji, uglavnom samostalni putnici, idu i dalje, do romantičnog Udaipura, plavog Džodpura, a znatno ređe, i do dalekog zlatnog Džajsalmera.

I danas, skoro kao i u vremena kada su konji bili glavno prevozno sredstvo, Džajsalmer je daleko. Oko njega nema nijednog naselja u prečniku od 100 km. To je do vrlo skoro bila poslednja stanica na velikoj indijskog železnici u zapadnom delu Indije. Vozom se iz Delhija u Džajsalmer stiže za 20 sati vožnje. Avioni tamo ne lete, jer grad ima samo vojni aerodrom, te se zato leti za Džodpur, a odande ide na višečasovni put autobusom ili vozom. To je, kažu nam u Džodpuru, zbog vojno-bezbednosne situacije, s obzirom na to da je Džajsalmer preteći blizu indijske granice sa Pakistanom, pa ne smeju da dozvole civilne letove. U Džajsalmeru je verzija te priče nešto drugačija: to je sve, kažu, zavera današnjeg džodpurskog maharadže koji koristi svoje političke veze da blokira Džajsalmer i privuče više turista u svoj plavi grad. Još jedan ostatak iz prošlosti: velike maharadže su i dalje veliki rivali. Ali, o tome ću nešto kasnije.

Samo malo istorije

Bez straha, neću da krenem od 2500. godine pre naše ere, ali hoću od srednjeg veka, kada je današnji Radžastan bio rascepkan na brojne mini države kojima su vladale vođe različitih klanova plemena Radžputa. Kako im samo ime kaže ('"radžput" na sanskritu znaci "kraljevski sin"), Radžputi su potomci starih kraljevskih porodica iz ovog regiona, ali i iz Pakistana i Nepala. Oni pripadaju ratničkoj kasti ksatrija, drugoj po rangu kasti u hindu sistemu verovanja, posle bramina, najviše svešteničke kaste. Poznati su po svojim ratničkim sposobnostima, odanosti, ponosu, ali i ekstravaganciji. Kao indijska verzija vitezova na belom konju.

Te mini države, ili principati, a bilo ih je u današnjoj Indiji preko 600, imale su za vladare maharadže ili velike kraljeve, što bi bio doslovan prevod. Od njih su neki bili zaista moćni, a neki ne. Međusobno su ratovali, ženili se, jedinili, ponovo ratovali, i tako vekovima. Maharadže su zadržale veliki deo svoje moći i lokalne uprave i za vreme britanske vladavine, a za uzvrat su kolonizatorima dali svoju podršku i prihvatili ih kao vrhovnu vlast. Britanci su time zadržali uticaj na gotovo celoj teritoriji Indije, po dobrom starom principu zavadi pa vladaj.

I danas su maharadže maharadže, ali samo po tituli, bogatstvu i obrazovanju u elitnim britanskim školama i koledžima. Izgubili su vlast, izgubili su povlastice, ali su mnogi zadržali ogromno bogatstvo i veliki ego. Danas su neki od njih modni kreatori, neki plejboji, neki biznismeni, a neki vrlo ozbiljni društveno angažovani ljudi. Nekima je više stalo do svojih rodnih gradova, pa pomalo u njih i ulažu, a nekima su oronule pustinjske tvrđave poslednja rupa na svirali.

Džodpur

Kao što već pomenuh, da bi se došlo do Džajsalmera, mora se proći kroz Džodpur, što uopšte nije loša stvar. Plavi grad, kako ga nazivaju po dominantnoj boji fasada kuća ispod velelepne tvrđave Merangar. Često se kaže da je plava boja fasada u prošlosti označavala kuće bramina, najviše indijske kaste. Međutim, ta plava boja u stvari se koristila, a koristi se i danas, kao neka vrsta dezinfekcije zahvaljujući hemikalijama koje sadrži, a vremenom je postala zaštitni znak Džodpura. Plave kuće okružuju stenovito uzvišenje na kome se izdiže impozantna tvrđava Merangar, sa visokim zidinama koje na prostoru od pet kvadratnih kilometara kriju velelepne palate, muzeje i hramove. Legenda kaže da je pri gradnji ove tvrđave, u XV veku, na graditelje bačeno prokletstvo da grad neće imati dovoljno vode. Da bi se to prokletstvo odbilo, živ čovek je sahranjen u njenim temeljima.

Merangar tvrđava danas je nenaseljena i pretvorena u grad-muzej, sa svim modernim sadržajima koji me na trenutke podsećaju na posetu nekom zapadnoevropskom muzeju. Ali, samo na trenutke. Kupujemo karte, dobijamo slušalice sa snimljenom pričom o svakom značajnom kamenu i istorijskom trenutku. Narator je sam džodpurski maharadža, čovek koji je uspešan političar, bivši ambasador i član gornjeg doma indijskog parlamenta. Priča nam, svojim savršenim britanskim akcentom, priču o svom gradu, legendama i mitovima koji su utkani u njegove zidine. Pokazuje nam u tim zidinama otiske ruku žena ratnika koje su se, po odlasku muževa u boj, a da bi sačuvale ponos i ostale im verne, ceremonijalno spaljivale na kapijama tvrđave. Priča nam kako je, kao četvorogodišnji dečak, saznao o iznenadnoj smrti svoga oca i već tada preuzeo ulogu džodpurskog vladara, i kako i danas nastavlja da sprovodi u delo generacijama usađivanu posvećenost svojim podanicima i njihovoj dobrobiti. On je izgleda od one angažovane vlastele koja se trudi, i lično i putem političkih veza, da privuče turiste i da promoviše i razvije svoj grad. Prolazimo kroz raskošne palate u kojima se pregovaralo, ljubavisalo, trgovalo i kažnjavalo; kroz tajne sobe u kojima se odmaralo uz dim opijuma; kroz dvorišta ograđena filigranski izrezbarenim kamenim zidovima, iza kojih su se krili haremi i žene nesmetano posmatrale život izvan zlatnog kaveza.

Sa zidina Merangar tvrđave pruža se dramatičan pogled na plavi grad, kao i na zalazak sunca u pustinji koja ga okružuje sa svih strana. Silazimo, kao što smo se i popeli, kroz uske uličice, pored otvorenih plavih kuća čija je unutrašnjost potpuno otkrivena radoznalim pogledima s ulice. Život se odvija svuda okolo, na sveobuhvatan, samo indijski način, uz smeh i rafale dečjih pitanja: «Your name? Which country? A pen? One photo?» Stari sede na pragovima kuća i posmatraju nas onim svojim mirnim pogledom, verovatno se ne pitajući ništa posebno, tolerišući našu radoznalost i indiskretno fotografisanje kao neminovnost na koju ne mogu da utiču.

Posećujemo i lokalni bazar, tipičnu indijsku pijacu, gde se može videti, čuti, pomirisati i probati baš sve, gde sve ima neki svoj red, koji mi stranci nikada nećemo razumeti. Začini, hrana, tradicionalne radžastanske lutke, plastične narukvice, suveniri, korpe od bambusa, metle, kana, hrana, sok od šećerne trske, baš sve. Nailazimo i na drvena kola na kojima se nalaze naslagani kartoni jaja, jedan mali rešo na plin i veliki šareni natpis «The Best Omelette in Town», a ispod toga «Recommended by Lonely Planet». Tu ponosno stoje otac i sin, služe grupu turista i nama pružaju vizitkarte svog mobilnog restorana. Porodični biznis na indijski način. Ovakva iskustva nemaju cenu. A omlet je zaista sjajan, onako velik i naduvan.

Između dva grada

Sutradan krećemo na petočasovni put automobilom do naše krajnje destinacije. Truckamo se na jedinom asfaltiranom putu između ova dva grada, a pogled nam se pruža na jednolične pustinjske pejzaže - peščane dine i retko žbunasto rastinje. Jedina vozila koja nam povremeno idu u susret jesu vojni konvoji i beli turistički Ambasador taksiji. «The king of the road», kako ga ovde zovu, ovaj stari automobil koji se u Indiji proizvodi još od pedesetih godina prošlog veka po modelu tadašnjeg engleskog automobila Morris Oxford, jedan je od simbola ove zemlje i zaslužuje da bude tema posebne priče. Tu i tamo poneko naselje, tačnije rečeno mali prašnjavi bazari koji se protežu uz put, sa stajalištem za kamione i benzinskom pumpom. Na tom suvom i nepristupačnom terenu uočavamo mala nomadska naselja, gde ljudi žive u trščanim kolibicama, deca i žene gone krda kamila ili koza uz peščane nasipe do vode koju samo oni mogu da nađu. Na vrelom vetru vijore se ženski sariji psihodeličnih boja, dok one na glavama nose mesingane krčage i kreću u kilometarske pohode za vodom. Muškarci nose prljavo bele dotije (pravougaoni komadi pamučnog platna, obmotani oko struka i između nogu; karakteristični odevni predmeti za muškarce u mnogim delovima Indije, naročito za niže kaste), i neuredno obmotane turbane drečavih boja – ružičaste, žute, smaragdno zelene, crvene, blago izbledele na pustinjskom suncu. Ta tipična radžastanska odeća predstavlja osvežavajući kontrast sivoj pustinjskoj pozadini.

Polako se pred nama, doslovno na kraju puta, uvećava pogled na taj famozni zlatnožuti grad-tvrđavu, kao fatamorganu u prašnjavoj pustinjskoj izmaglici.

Sledeće nedelje Radžastan: Džodpur i Džajsalmer (2)