Zajednica autoritarnih režima

Pre šest godina u Varšavi se okupilo 110 nacija da formiraju "Zajednicu demokratija", neformalno udruženje država posvećenih promociji i jačanju demokratije kod kuće i u inostranstvu. To je pohvaljeno kao otvaranje novih prostora gde će se te države konsultovati sa nevladinim grupama koje predstavljaju civilno društvo, održavati višepartijske izbore pod kontrolom nezavisnih organizacija i međusobno sarađivati u promociji demokratije van svojih granica.

U to vreme, mnoge nacije osnivači, a sigurno i Sjedinjene Države, verovale su da je demokratija nezadrživi cunami talas koji će zapljusnuti čitav svet. Četiri godine docnije, predsednik Buš je zasnovao svoje drugo inauguraciono obraćanje na viziji i cilju agresivnog širenja demokratskih vrednosti tamo gde nikad pre nisu stigle. U retrospektivi, međutim, Varšavski sastanak mogao bi se videti kao najviše dostignuće demokratskog pokreta.

Bila je to delimično iluzija na prvom mestu. Od 110 nacija potpisnica za koje se pretpostavljalo da su "posvećene demokratiji", američka organizacija Fridom haus svrstala je samo 17 u "slobodne". Još 32 ocenjene su kao "delimično slobodne", a sedam je bilo u grupi "nisu slobodne uopšte". Širenje demokratije je, prema tome, bilo pliće i manje rašireno nego što je reklamirano.

Što je još važnije, u to vreme kombinacija dva faktora stvorila je iluziju da su demokratski put i slobodna tržišna ekonomija jedini istinski put napred. Prvi faktor bio je dramatičan kolaps sovjetske imperije, a time i komunizma. Drugi faktor je bila ekonomska i vojna moć Evropske unije i Sjedinjenih Država, koja je u to doba bila bez premca. Neizbežnost tog procesa je delovala kao potvrđena kad su gotovo sve zemlje koje su nastale iz Sovjetskog Saveza i Jugoslavije spremno prihvatile vrednosti i principe evroatlantskih institucija.
Propušteno je, međutim, da se shvati da su naše demokratske vrednosti, a čak i koncept "slobodno-tržišne" privrede doživljavani veoma različito u ostalim delovima sveta sa različitim civilizacijama, tradicijama i kulturama. One su, takođe, viđene i kao direktna pretnja autoritarnim režimima širom sveta. Rusija je, na primer, videla članstvo baltičkih država i bivših članica Varšavskog pakta u NATO ne kao pozitivan korak napred već kao neposrednu pretnju sopstvenoj bezbednosti i zoni uticaja. Ali, u suočavanju sa naizgled ogromnom moći EU i Sjedinjenih Država, početna reakcija na demokratsku inicijativu bila je prigušena. To nas je zauzvrat još više ubedilo da nema ozbilnog otpora demokratskom trendu.

Nedavno je to, međutim, počelo da se menja i sve više država se oseća samopouzdano da izaziva Sjedinjene Države, EU i demokratski trend. One vuku danas unazad veoma agresivno. Mi sada vidimo da postoji neformalna, labava grupa država koje nemaju zajedničku idelogiju i ciljeve, ali su jedinstveno ujedinjene u suprotstavljanju mešanju spolja u njihove unutrašnje poslove; one su protiv međunarodnih organizacija koje imaju sposobnost da im nametnu bilo kakve standarde ponašanja; ne žele da poštuju bilo kakva univerzalna "pravila duž puta"; generalno imaju užasno loš učinak u poštovanju ljudskih prava; i blokiraju sve pokušaje Zapada da im nametne sankcije ili preduzme kaznene akcije protiv bilo koje od tih zemalja u međunarodnim organizacijama poput UN, Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda. One generalno vide svet kao igru u kojoj se konačan rezultat svodi na nulu, bilo da je reč o pobedama ili gubicima, u kojoj je sve što šteti ostalim za njih na neki način plus.

Ironijom sudbine, ta grupa koju zovem "Zajednica autoritarnih režima," kasnije je bila efikasnija u svojim akcijama i usredsređenija na metu svojih poruka nego "Zajednica demokratija", koja nije održala ni jednu jedinu konferenciju, potpisala bilo kakav dokument, niti se uopšte sastala.

Njena snaga potiče od nekoliko faktora. Pre svega, dve najmoćnije države na svetu Rusija i Kina imaju autoritarne režime. Obe imaju pravo veta u Savetu bezbednosti UN i imaju vremena da iznova blokiraju to telo da preduzme efikasne akcije. Kina je demonstrirala da zemlja može da ima uspešnu ekonomiju, a da se ne povinuje brizi za ljudska prava i demokratskim izborima. Pre pet godina nadali smo se da će obe zemlje postepeno preći u demokratski tabor. U stvari, razlike u prilazu postale su vremenom samo upadljivije. Njihova posredna i neposredna podrška autoritarnim režimima u svetu dramatično je smanjila zapadni uticaj na te zemlje i ohrabrila ih da zauzmu još ekstremnije pozicije.

Drugo, nedostatak prirodnih izvora energije, posebno fosilnog goriva, iznenada je promenio stvarnu i opaženu ekonomsku moć u svetu danas. Nelagodno veliki procenat svetskih rezervi nafte i gasa koncentrisan je u autoritarnim zemljama. Samo jedna od 14 zemalja vodećih izvoznica nafte (Norveška) ima potpuno razvijenu demokratiju. To je ovim zemljama obezbedilo veći procenat svetskog prihoda koji stalno raste; to im je, takođe, dalo samostalnost i moć koje ni jedna nije imala pre toga. Kome je potrebno da se povinuje Svetskoj banci ili Međunarodnom monetarnom fondu kad raspolaže velikim količinama nafte koja će uskoro koštati više od 100 dolara po barelu? Ko mora da brine zbog sankcija kad su svetu očajnički neophodni vaši resursi, a prijatelji u Savetu bezbednosti (Kina i Rusija) mogu da ih spreče u svakom slučaju?

Treće, Sjedinjene Države mogu biti svetska vojna supersila, ali je to poništeno katastrofom u Iraku. Njihova vojna snaga i kapaciteti bili su efikasniji i daleko ubedljiviji pre rata u Iraku. Sada je jasno da je zbog te močvare vrlo malo verovatno da će preduzeti nekakve slične avanture u bliskoj budućnosti. Evropska unija nikad nije izgradila sopstvene, samostalne kapaciteta da projektuje vojnu moć u svetu. Oslobođeni pretnje vojnih posledica, autoritarni režimi se osećaju daleko manje uzdržanim u svojim akcijama. Štaviše, kako sve više režima poput Severne Koreje ili Irana dobija nuklearno naoružanje, cene direktnih napada na njih odvraćaju od takvih akcija u bilo kom slučaju.

Konačno, unilateralne akcije koje su preduzele Sjedinjene Države pod Bušovom administracijom i otvoreni sporovi sa našim evropskim saveznicima doveli su do percepcije i realnosti da je "demokratski blok" dezorijentisan i da nema zajedničku viziju, cilj ili projekt. To je zauzvrat stvorilo vakuum u koji su se brzo ubacili autoritarni režimi.

Iran je klasičan primer uticaja svega onog što je sam već rekao. Evropska unija je više od tri godine pokušavala da sastavi paket podsticaja kako bi ubedila Iran da odustane od razvoja nuklearnog naoružanja. Zahvaljujući svojoj nafti i gasu, Iran zna vrlo dobro da mu nisu potrebni podsticaji iz Evropske unije. Iran zna, takođe, da je veoma malo verovatno da će se suočiti sa vojnom intervencijom Sjedinjenih Država zbog Iraka. Iran zna dobro i to da će Rusija i Kina blokirati svaku značajnu akciju u Savetu bezbednosti UN. Prema tome, Teheran se osećan slobodnim da otvoreno prkosi Sjedinjenim Državama i Evropskoj uniji na agresivan način. To pokazuje u stvari da smo i pored svih naših pretnji sankcijama i kaznama postali "tigar od papira". Čineći to Iran je ojačao sopstveni status u regionu. To ima glavne implikacije, zato što su ostale zemlje u sve većem iskušenju da prkose autoritetu međunarodne zajednice.

Uzevši sve u obzir, mi sada ulazimo u vrlo dvosmisleno vreme. Brojni moćni regionalni igrači procenjivaće svoj uticaj i pokušaće da prošire svoju moć i uticaj. Autoritarni režimi se neće više osećati uzdržanim kao pre toga. Postoji i uspon populističko/nacionalističkih režima u Latinskoj Americi, kao što su oni u Boliviji i Venecueli. Pitanje snabdevanja energijom uticaće sve više na svetske događaje i akciije pojedinih zemalja. Biće neophodni krajnje umeće i diplomatija da se plovi tim vodama. Ukoliko "Zajednica demokratija" ne počne da deluje daleko efikasnije i koherentnije nego dosad, samopouzdanost "Zajednice autoritarnih režima" će rasti i mi svi ćemo biti gubitnici.