Suđenje u Hagu bilo je farsa

Postoje sličnosti između masakra u Srebrenici i američke akcije protiv iračkih pobunjenika u Faludži, kaže Noam Čomski, po mnogima najznačajniji svetski intelektualac. U oba slučaja žene i deca odvojeni su od muškaraca pre nego što je počinjen zločin, kaže on. Čomski je profesor na univerzitetu MIT u Bostonu (Masačusetski institut tehnologije), autor više od 80 knjiga, uključujući i „Novi vojni humanizam: Lekcije sa Kosova”. Ovaj intervju, u kojem je govorio i o bombardovanju SR Jugoslavije 1999. godine, dao je specijalno za RTS i „Politiku”.

Amnesti internešenel je, među ostalima, izvestio da je „NATO ozbiljno prekršio pravila rata u svojim operacijama”. Brojne grupe zaštitnika ljudskih prava slažu se i dokumentuju brojne ratne zločine. Godišnjica jednog od tih događaja obeležena je nedavno. U bombardovanju zgrade Radio-televizije Srbije stradalo je 16 ljudi. Zašto su ti zločini ostali nepokriveni izveštajima i ima li mogućnosti da neko snosi odgovornost za te zločine?

– Ja bih rekao da je o tim zločinima izveštavano, ali se u njima likovalo. Nije da je to bilo nepoznato, kao bombardovanje radio-stanice, da, izveštavano je i za TV stanicu, ali „to je u redu”. Jer je TV stanica opisivana kao propagandno uporište, pa je zato bilo ispravno bombardovati. To se stalno događa. To se upravo dogodilo novembra 2004. Jedan od najtežih ratnih zločina u Iraku bila je invazija Faludže. Invazija Faludže bila je nešto slično Srebrenici, ako tako gledate, ali... Oni su izvršili invaziju na Faludžu; to je bilo prvo što su učinile invazione trupe SAD, zauzeli su opštu bolnicu i bacili pacijente na pod, izbacivali su ih iz kreveta na pod, vezane su im ruke na leđima, lekari su bačeni na pod sa rukama na leđima. Na naslovnoj strani „Njujork tajmsa” bila je slika o tome, uz komentar da je to odlično.

Ženevska konvencija zabranjuje da se napadaju bolnice.

– To je ozbiljna povreda Ženevske konvencije i Džordž Buš bi trebalo zbog toga da bude osuđen na smrt, čak i po američkim zakonima. Ali, da i ne pominjem Ženevsku konvenciju, prikazano je to kao divna stvar, „jer je bolnica u Faludži bila propagandni centar”, navodno su davali podatke o gubicima, pa je zato bilo ispravno izvršiti veliki ratni zločin. Dakle, bombardovanje TV stanice prikazano je na isti način. Zapravo, sigurno se sećate da je NATO ponudio da neće bombardovati ako oni pristanu da emituju šest sati propagande NATO. I to je smatrano kao sasvim u redu. Kako se sa tim može izići na kraj? Grupa međunarodnih pravnika obratila se Međunarodnom sudu za Jugoslaviju. Podneli su rezime rekavši da bi sud trebalo da ispita ratne zločine NATO. Ono što su citirali bili su izveštaji Hjuman rajts voča, Amnesti internešenela i priznanja komande NATO. To je ono što su oni podneli. Zaboravio sam, ali mislim da je Karla del Ponte bila u to vreme; ona nije htela to ni da pogleda, kršeći zakone o Tribunalu, jer je ona „imala poverenje u NATO”. To je bio odgovor.

Zašto poredite masakr u Srebrenici sa invazijom na Faludžu?

– Zato što postoje sličnosti.

Na primer?

– U slučaju Srebrenice, žene i deca su odvedeni kamionima, a onda je, došlo do masakra. U slučaju Faludže, ženama i deci je naređeno da odu, nisu odvedeni, ali muškarcima to nije bilo dozvoljeno. I onda je došlo do napada. Pri tom, ispostavilo se da su putevi bili blokirani.

Sve u svemu, mislim da to nije ista priča, ali ovaj deo je sličan. Ja sam zaista to spomenuo nekoliko puta – bure protesta, histerija, znate već. Hoću da kažem da mi imamo sreće što nemamo cenzuru, ovo je slobodno društvo, preovlađuje samocenzura. U stvari, Orvel je pisao o tome nešto što niko nije čitao, svi su čitali „Životinjsku farmu”, ali skoro niko nije čitao uvod u „Životinjsku farmu”...

To nije objavljeno.

– Nije objavljeno, već je trideset godina kanije izašlo u okviru njegovih neobjavljenih radova. On tu kaže da je „Životinjska farma” satira totalitarne države, ali da se „slobodna Engleska ne razlikuje mnogo”. U slobodnoj Engleskoj nepopularne ideje mogu da budu ugašene bez primene sile i on je dao primere. I ovde je vrlo slično i uopšte nije važno koliko su ideje ekstremne. Invazija na Irak je savršen primer.

U središtu javnog mnjenja nigde nećete naći sugestiju da je loše napasti drugu državu. Ako ste napali drugu državu, morate da plaćate reparacije, morate da se povučete, a vođstvo mora da bude kažnjeno. Ne znam da li ste čitali Nirnberške presude, gde je sudija Džekson, šef tima tužilaca Ministarstva pravde SAD, dao veoma, veoma jasne izjave o tome da „moramo te ljude da osudimo na smrt za zločine koje su počinili. I kada bilo ko počini zločin, uključujući i nas, i mi moramo da to poštujemo”. On je rekao: „Mi optuženima pružamo `pehar sa otrovom` a ako i mi okusimo iz tog pehara, tada se i sa nama mora tako postupati”. Ne može biti jasnije! Oni su takođe definisali agresiju. Agresija je definisana tako da se odnosi apsolutno i bez izuzetka ne samo na invaziju na Irak, već na sve vrste drugih invazija, u Vijetnamu i mnoge druge, pa čak i teroristički rat protiv Nikaragve tehnički potpada pod zločin agresije, kako je definisano u Nirnbergu.

A NATO bombardovanje Jugoslavije?

– Da, i tu se uopšte ne postavlja pitanje. U stvari, postojala je nezavisna istražna komisija o bombardovanju Kosova, koju je predvodio veoma poštovani južnoafrički pravnik, sudija Ričard Goldston, i oni su zaključili da je bombardovanje bilo, po njihovim rečima „nezakonito ali legitimno”. Ako je nezakonito, to je ratni zločin. Ali, oni kažu da je bilo legitimno, jer je bilo potrebno da se zaustavi genocid. A onda dolazi uobičajena inverzija istorije. U stvari, sudija Goldston, jedna časna osoba, kasnije je priznao da su zločini došli posle bombardovanja i da su, štaviše, bili očekivana posledica. On je to priznao pre jedno dve godine na jednom predavanju u Njujorku, rekavši: „Ipak, uprkos tome, možemo naći nekakvu utehu u činjenici da je Srbija to ionako planirala, a dokaz za to da su planirali jeste”, pogodite šta – „Operacija potkovica”, verovatno falsifikat obaveštajne službe. I više od toga, čak i da je to bila istina, to je nešto što je samo krizni plan. Evo, Izrael ima plan za svaki slučaj da, ako dođe do konflikta, istera sve Palestince sa Zapadne obale. Znači li to da Iran ima pravo da bombarduje Izrael?

Slobodan Milošević je umro u martu. Kakav je po Vama značaj njegove smrti?

– Milošević je počinio mnoge zločine, nije dobra ličnost, užasna osoba, ali optužbe protiv njega nikada ne bi mogle da se održe. On je prvo optužen zbog Kosova. Optužba je objavljena upravo usred bombardovanja, što je već potire. Navodno su korišćeni britanski i američki obaveštajni izvori usred bombardovanja. To ne može da se shvati ozbiljno. Međutim, ako pogledate optužnicu, ona se odnosila na zločine posle bombardovanja. Sa jednim izuzetkom: Račak. Ako čak i prihvatimo da su tvrdnje istinite, ostavimo to po strani. Dakle, uz jedan izuzetak, bez dokaza da je on u to bio umešan ili čak da se to uopšte dogodilo, skoro čitava optužnica je obuhvatila vreme posle bombardovanja. Kako može da se dokaže optužnica? Jedino ako Bila Klintona i Tonija Blera takođe smestite na optuženičku klupu. Oni su i tada shvatili da je to slaba optužnica. Onda su joj dodali prethodne balkanske ratove. Mnogo strašnih stvari se tamo dogodilo. Ali najgori zločin za koji su hteli da ga optuže bio je genocid u Srebrenci.

Međutim, tu postoji mali problem: naime, holandska vlada koja je bila odgovorna za to, jer su tamo bile holandske trupe, sprovela je iscrpnu, detaljnu istragu o tome. To je velika istraga od nekoliko stotina strana i oni su zaključili da Milošević ništa nije znao o tome i da su u Beogradu, kada se to otkrilo, bili užasnuti. Pa, zamislite da je to ušlo u svedočenje!

Znači li to da ste Vi „Miloševićev simpatizer”?

– Ne, on je bio strašan. U stvari, trebalo je da on bude svrgnut i on bi verovatno bio svrgnut početkom 90-ih, da su Albanci glasali, to je bilo vrlo blizu. On je uradio razne strašne stvari, ali to nije bila totalitarna država. Bili su izbori, bila je tu opozicija, mnogo mutnih radnji, ali toga ima svugde i ja svakako ne bih želeo da večeram s njim ili da razgovaram s njim. Jeste, on je zaslužio da mu se sudi za zločine, ali ovo suđenje nije nikada moglo da bude održivo, čak i da je bilo polupošteno. To je bila farsa; u stvari, oni su bili srećni što je umro.

U kom smislu?

– Jer nisu morali da prođu kroz čitavo suđenje. Sada mogu da stvore sliku o tome kako bi on bio osuđen kao drugi Hitler.

Da je ostao živ.

– Ali sada ne moraju to da rade.