Država veliki rasipnik

Srbiji nema održivog razvoja do 2010, ako inflacija u 2006. premaši osam, a u godinama koje slede bude veća od pet procenata, tvrde autori „Makroekonomskih analiza i trendova” Ekonomskog instituta, povodom sve češćih, ali usamljenih pokušaja Narodne banke Srbije da kresanjem potrošnje smanji inflatorne pritiske.

Kreatori ekonomske politike su obećali da će se ovogodišnji rast cena pisati jednom brojkom, ali je za okruglim stolom u NBS upozoreno da se inflacija u poslednjih 18 meseci održava na petnaestak procenata i da se od početka ove godine ubrzava.

Iako su se svi učesnici skupa u NBS na temu „Kako suzbiti dvoglavu aždaju” složili u oceni „da je treba vezati na kraće”, izostao je odgovora na jednostavno pitanje – ko će taj posao da obavi. NBS ne može da se iz tog posla izvuče, ali sama nema uspeha.

Dr Miladin Kovačević, saradnik pomenutih „Makroekonomskih analiza i trendova”, ne spada u one koji bi krivicu za veći rast inflacije od projektovane svalio na „neodgovorne” građane. Istini za volju, plate su i početkom ove godine rasle brže od proizvodnje i produktivnosti, ali to ne znači da je svemu kriva pomahnitala lična potrošnja.

– Naprotiv, javna potrošnja je glavni generator rasta lične potrošnje i ukupnog rasta cena u Srbiji – kaže Kovačević. – Zato je MMF insistirao na ograničavanju mase plata u javnim preduzećima i državnoj administraciji. Međutim, ukupnu potrošnju u prošloj godini više su podstakli bankarski krediti nego rast plata, koji je u drugoj polovini 2004. i u 2005. doveden u sklad sa rastom bruto domaćeg proizvoda.

Dr Vladimir Grečić, iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, ukazuje na malo poznatu činjenicu – da domaću potrošnju u velikoj meri podstiču i devize iz inostranstva koje stižu građanima.

– Prema podacima Svetske banke, u 2004. u Srbiju je na ime deviznih doznaka iz inostranstva ušlo 4,1 milijarda dolara – kaže Grečić.

– Među 20 zemalja sa najvećim deviznim doznakama, Srbija je na 11, a po njihovom učešću u njenom bruto društvenom proizvodu (sa 17,2 odsto) na osmom mestu. Grečić ističe da je za Srbiju važno da priliv deviza bude što veći i da one stižu bankarskim kanalima jer, posle Makedonije, ona ima najveću stopu nezaposlenosti u regionu.

Međutim, podaci Svetske banke kazuju da je od pomenute 4,1 milijarde dolara, koliko je u 2004. stiglo iz sveta u Srbiju, samo jedna četvrtina prošla preko bankarskih računa.

I ova činjenica dodatno otežava posao centralnoj banci. Jer, kad god ona zavrne dinarsku slavinu, ta oseka se nadomesti pojavom devizne reke, pa poništi takvu njenu intervenciju. Nevolja je i što njene mere nisu selektivne, pa najviše pogađaju baš proizvodnju. Tako je linija uspona industrije i privrede, očigledna od polovine prošle godine, na kraju februara počela da se sunovraćuje.

Dakle, ima li rešenja za srpsku enigmu zvanu inflacija?

Lek za ovu boljku je dobro poznat, jednodušni su ekonomisti, ali je gorak i bolan, pa ga stalno guramo u stranu. Na duži rok na raspolaganju je reforma javnih preduzeća i smanjivanje državnih troškova. Zatim, razvoj tržišta hartija od vrednosti, liberalizacija kapitalnih transakcija, što podrazumeva slobodno iznošenje profita iz zemlje, uključujući i devize.

A kada je reč o nameri vlade da u javne investicije uloži 1,3 milijarde evra, nekima takva „pretnja” liči na populistički marifetluk, dok je drugi smatraju ozbiljnom pretnjom po makroekonomsku stabilnost. Prvi tvrde da tolike pare sigurno neće stići do kraja ove godine, a i ako stignu, ne mogu brzo da se investiraju. Drugi bi devize koje se očekuju od prodaje „Mobtela” i Vojvođanske banke ipak radije sačuvali za ne baš daleko vreme kada pristignu krupnije rate otplate stranih kredita. Bilo kako bilo, inflacija ne čeka. Ona ponovo kuca na naša odavno otvorena vrata.