Uspon Kine

To je postalo moguće kombinacijom njenog ogromnog stanovništva, koje će dostići 1,3 milijarde u narednih 50 godina, i novootkrivenih mogućnosti da kanališe svoje ekonomske potencijale u pravcu zahteva svetske globalne ekonomije. Rezultat toga biće ekonomska supersila čija će proizvodnja do 2020. prevazići proizvodnju svake druge zemlje osim Sjedinjenih Država.
U drukčijim uslovima to ne bilo toliko važno. Ono što izaziva neizvesnost jeste kako će Kina rukovati tom novootkrivenom silom i u kom pravcu će tokom vremena evoluirati sadašnja autokratska, autoritarna diktatura. Jedan od znakova koji izaziva najveću zabrinutost jeste što će se rukovodstvo, priznajući da je komunizam "passe", sve više okretati nacionalizmu da bi ostalo na vlasti. Nedavne demonstracije protiv Japana koje je inspirisala vlada, samo su poslednji primer. Nikome na Balkanu nije potrebna lekcija o opasnostima koje mogu da nastanu kad se zajaše "tigar nacionalizma".

Do ovog trenutka interesovanje za ovaj članak verovatno rapidno opada, pošto ljudi u ovom regionu imaju tako mnogo neposrednih problema da rešavaju, da im zabrinutost zbog uspona Kine, kao i zemlja sama, izgledaju strašno daleko. Ali, valja razmisliti još jednom. Prava poplava u Evropi i Americi tekstila visokog kvaliteta proizvedenog u Kini i prodatog po cenama koje su daleko niže od onih koje lokalni proizvođači mogu da ponude, već ima ogromni uticaj na zaposlenost čak i u zemljama ovog regiona. Kina je spremna da uradi istu stvar takoreći sa svim proizvodima, od kompjutera do vojnog naoružanja. Kina je već sada glavni izvoznik automobilskih delova, na primer, a postoje konkretni planovi da postane glavni izvoznik automobila u narednih deset godina, ili čak i brže.

Drugo, istorija nam govori da su veoma retki slučajevi kad uspon neke zemlje, kao što je ovaj koji doživljava Kina, nije bio praćen ratom i reorganizovanjem međunarodnog poretka. Primere je lako naći, uključujući naravno nacističku Nemačku (kao i Nemačku pre Prvog svetskog rata), Rusiju i Japan posle 1868.godine. Kina se nije nikad ustručavala da primeni vojnu silu protiv suseda: ratovala je u Koreji protiv koalicionih snaga UN, koje su predvodile Sjedinjene Države; vodila je pogranični rat sa Sovjetskim Savezom kad je bio na vrhuncu moći; okupirala je Tibet; ratovala je sa Indijom, a drži i dalje teritoriju koju je tada osvojila; vodila je pogranični rat sa Vijetnamom, mada je pre toga obezbedila pomoć od nekoliko milijardi dolara i na hiljade "dobrovoljaca" da podrži Vijetnam u ratu protiv Sjedinjenih Država. Sada je u Skupštini usvojila rezoluciju koja autorizuje upotrebu sile da se ponovo stekne kontrola nad Tajvanom. Naoružanje koje je sada u procesu usavršavanja namenjeno je da se napadnu pomorske lađe koje Sjedinjene Države tradicionalnos koriste da odvrate Kineze sa kopna od bilo kakve vrste invazije na Tajvan.

U nesvakidašnje otvorenoj izjavi, direktor CIA dao je jasno upozorenje da kineska vojna modernizacija remeti ravnotežu snaga u Tajvanskom moreuzu i predstavlja sve veću pretnju američkim snagama u regionu. Kina će uskoro prestići Rusiju, kao zemlja koja je na drugom mestu u svetu po izdvajanju sredstava za odbranu. Kina je i nuklearna sila, koja ima kapacitete da ih upotrebi zahvaljujući tome što raspolaže interkontinentalnim raketama. Biće veliko iskušenje da se novostečena vojna moć iskoristi kao važno oruđe u komplikovanim odnosima sa susedima.

Konačno, baš kao i Japan pre Drugog svetskog rata, Kina i ostale ekonomske sile u usponu biće pod ogromnim pritiskom da obezbede dovoljno resursa za svoje proizvode, kao i da osiguraju tržište na kojima će ih prodavati. Na kraju, to će imati glavni inflatorni uticaj na cene (poput cena nafte) i dramatično će povećati konkurenciju zbog sve oskudnijih resursa. Štaviše, stalni privredni rast zavisiće od neometanog pristupa na tržišta kao što su Sjedinjene Države. Nemoguće je predvideti kako će Kina reagovati ako joj ti pristupi budu presečeni ili rast bude sputan nedostatkom resursa.

Svi smo videli i razmotrili ekstremne izazove koje su imale zemlje ovog regiona tokom tranizicije u demokratiju i slobodno tržište, sistem koji je konkurentan u svetu. Zamislite probleme koje će Kina imati kad se zna da je brutalno ugušila religiozni pokret, studentske napore da se dozvoli veća sloboda govora i svaku drugu formu političke opozicije ili kritike. Štaviše, stanovništvo je pod kontrolom ovog rigidnog sistema više od 50 godina. Malo je Kineza imalo direktnih iskustava uopšte s civilnim društvom, demokratijom ili nezavisnim medijima. U isto vreme, internet i njegova sve veća razgranatost otvaraju pitanje koliko će Kina biti uspešna u tome da ograniči iste pokrete i borbu za ljudska prava koje su iskusile zemlje pod autoritarnom vladavinom.

Postoje stvarni uslovi za značajnu nestabilnost u toj zemlji. Sada smo u delikatnom položaju da odlučimo od slučaja do slučaja, da li naš prilaz Kini treba da bude pomirljiv ili, iskreno, odbrambeni. Postoje mnoga pitanja koja izbijaju na površinu, uvek predvođena stepenom podrške Tajvanu. Doći će dan kada će odvraćanje Kine koje Sjedinjene Države tradicionalno obezbeđuju Tajvanu, postati mnogo problematičnije, a ishod mnogo manje izvestan. Kad je reč o nekim drugim pitanjima, bili smo iznenađujuće popustljivi. U isto vreme kad kineski izvoz vredan milijarde dolara ide u Sjedinjene Države, mi smo propustili da snažno reagujemo na masivno i otovreno falsifikovanje DVD i CD i širokog spektra proizvoda kojima se daju imena nepostojećih kompanija iza čega stoje preduzeća pod kontrolom kineske vlade. Ako bi ijedna druga zemlja u tom regionu pokušala bilo šta slično, bila bi kažnjena brzo i ozbiljno.

Moramo, takođe, da odlučimo šta uraditi povodom smišljenog kineskog potcenjivanja vrednosti sopstvene valute da bi se održao visok nivo izvoza. Suočavamo se s centralizovanim privrednim sistemom koji kad odluči može da izabere koja će međunarodna pravila poštovati. To se može samo pogoršati kako bude rasla kineska ekonomska moć. Poznati su, takođe, i dvostruki standardi ignorisanja masovnih kršenja ljudskih prava u Kini, dok se manje zemlje agresivno kažnjavaju zbog sličnih zloupotreba u daleko manjoj meri.

Konvencionalna mudrost govori da je naš zajednički izazov kako usmeriti Kinu u pravom smeru, tako da tranzicija može da se odvija bez stvaranja masivne nestabilnosti i bez pokušaja da se Kina pretvori u neprijatelja. Problem je u tome što su to samo puste želje, iako deluju veoma lepo. Poput ostalih sila u usponu pre nje, Kina gotovo sigurno neće imati želju da se njome "upravlja", a verovatno ni spremnost da nastavi da igra u organizacionom okviru u skladu sa zapadnim standardima i vrednostima. U kombinaciji sa ostalim azijskim silama u nastajanju, Kina će gotovo sigurno izabrati azijsko centriran prilaz međunarodnim institucijama i sve više zahtevati da se ti standardi koriste umesto sadašnjih zapadnih. Budućnost sveta koji sada poznajemo biće određena time kako će se nove sile u usponu, koje predvodi Kina, prilagođavali ili konfrontirati s postojećim svetskim poretkom. Ishod je potpuno neizvestan. Pomirljivost nije odgovor, ali ni potpuno neprijateljstvo.