Ko je sve pogrešio u vezi sa Haškim tribunalom

Sećam se razgovora povodom ovog pitanja s predsednikom Izetbegovićem u Bosni 1996. Pitao sam ga koliko ima ratnih zločinaca na svim stranama u Bosni, a on je razmislio nekoliko sekundi i onda odgovorio da smatra da ih je oko 10.000. Nisam mogao da počnem da nagađam koliko ih ukupno ima u bivšoj Jugoslaviji. Znam da sam se susreo bukvalno s hiljadama njihovih žrtava iz svakog etnikuma u ovom regionu i svi su vapili za pravdom. Takođe znam da će se samo ekstremno mali broj ovih zločinaca ikad suočiti s nekom vrstom odgovornosti za zlodela koja su počinili.

Imajući to na umu, MKSJ je neverovatno važna institucija i primarno sredstvo da se vidi da je sprovedena bar nekakva pravda. Međunarodna zajednica je stoga investirala deleko više od milijarde (da, JEDNE MILIJARDE) dolara u rad MKSJ i koristila je, takođe, svoja sredstva da uhapsi optužene i značajnu sumu političkog kapitala kod vlada u regionu da se ostvari saradnja. Ali, dok sedim u Cavtatu i razmišljam o događajima iz nekoliko proteklih godina, stalno se vraćam na MKSJ kao oblast gde smo svi mi, regionalne vlade, sam MKSJ i međunarodna zajednica mogli da obavimo daleko bolji posao. Zato što početno obećanje MKSJ (jedan od njegovih mandatnih ciljeva) da potpomogne pomirenje nije ispunjeno, sud je umesto toga postao značajan faktor nestabilnosti u regionu kojem je očajno nepohodno baš suprotno.

Nije precizno reći da je Zoran Đinđić, pokojni premijer Srbije, isključivo ubijen zbog MKSJ. Ali, tačno je reći da je njegova spremnost da uhapsi Miloševića i ostale i da ih isporuči Hagu bila značačjan faktor koji je doveo do atentata. Iako je kiminalna grupa koja je izvršila ubistvo bila dobrim delom motivisana time što je verovala da se Đinđić spremao da odlučno krene na njih, činjenica je da je stvarni atentator u svom priznanju izjavio da je to učinio zato što su mu rekli "da će nas sve poslati u Hag". Štaviše, pobuna crvenih beretki u novembru 2001. pokrenuta je besom što su zbog neobaveštenosti uhapsili dvojicu haških optuženika po naredbi vlade. Ova pobuna koja je ugrozila demokratsku vladu Srbije mnogo više nego što većina ljudi shvata, bila je ugušena tek kad je Đinđić bio primoran da učini pogubne ustupke Legiji i ostalima. Ustupke koji će se vratiti da ga pohode i da ugroze stabilnost zemlje i njen put ka demokratskoj tranziciji.

Zoran je vrlo dobro znao kolika je opasnost od sukobljavanja i sa nacionalizmom i sa kriminalnom - kao i to da su ove dve grupe, u stvari, međusobno povezane i pomažu jedna drugoj. U jednom od prvih razgovora sa mnom nakon pada Miloševića u oktobru 2000, on je izložio optimalan scenario za Srbiju: da međunarodna zajednica dve godine obezbedi značajnu pomoć, tako da bi privreda počela da raste, a da se u isto vreme uzdrži od postavljanja politički osetljivih pitanja poput Kosova ili saradnje s MKSJ. On je smatrao da je srpski narod podeljen u tri potpuno jednake grupe; jedna visoko nacionalistička i potpuno nepopravljiva; druga demokratska i spremna da krene ka Evropi; i presudna srednja grupa koja ima simpatije prema zavodljivoj muzici nacionalizma, ali sposobna i za pozitivno kretanje. Njegov cilj je sve vreme bio da preseli tu srednju grupu na demokratsku stranu. Mislio je da je ključ za to ekonomski napredak. Ali, znao je da je njegova koalicija imala radikalno različite poglede na problem Kosova i MKSJ i da će prebrzo suočavanje s odlukama povodom ovih pitanja razbiti koaliciju i uništiti šanse da se promeni mentalitet srpskih birača.

On je, naravno, bio u pravu. Nije bilo izvodljivog načina da se Srbija poštedi dve godine kad je reč o problemima tako kritičnim kao što su MKSJ ili Kosovo. Oba problema krenula su sopstvenom brzinom zajedno sa značajnim međunarodnim političkim grupama za podršku. A kad su ta pitanja došla na dnevni red, uključujući hapšenje i kasnije izručenje Miloševića Hagu, koalicija DOS se zaista raspala u gorčini. A Zoran Đinđić je ubijen. Zahvaljujući u značajnoj meri nastavljenoj kontroverzi povodom MKSJ, nepromenjena ultradesničarska Srpska radikalna stranka dramatično je povećala popularnost i preti da preuzme kontrolu vlade. U međuvremenu, pitanje MKSJ i dalje stvara prepreke integraciji Srbije u evroatlantske strukture.

MKSJ ima, takođe, i veliki uticaj na hrvatsku političku scenu gde vlade jedna za drugom moraju da se rvu sa snagama nacionalizma i ljutnjom koju izaziva svaka nova optužnica. Produženo bekstvo Ante Gotovine usporilo je hrvatsko kretanje prema Evropskoj uniji. Skupoceno vreme i energija, koji su mogli i trebalo da budu iskorišćeni za proces tranzicije, potrošeni su na bavljenje pitanjima vezanim za Hag. U međuvremenu, obe zemlje, kao i region u celini, vide MKSJ kao politički pristrastan i nefer sud, koji ima visoko negativan rejting popularnosti.

DA LI JE MOGLO DA BUDE DRUKČIJE
Ne verujem da je moralo da ispadne na ovaj način. Prvo i pre svega, praktično nijedna demokratski izabrana vlada u regionu nije stvarno pokušala da zabije klin između patriotizma/ljubavi prema zemlji i izvršenja ratnih zločina. Sve su nastavile da dozvoljavaju ratnim zločincima i njihovim pristalicama da se ogrnu nacionalnom zastavom kao odbranom za svoja dela. Sve vlade su, takođe, izabrale privlačno lak izlaz da okrive zapadni pritisak za "primoravanje" da izruče optužene Hagu. To je bilo krajnje kontraproduktivno. Ne samo da je to stvorilo utisak kako su optuženi bili "prodati" za inostranu pomoć, već je, takođe, kreiralo sliku slabih vlada koje nisu spremne da ustanu iz principa protiv stranog pritiska. Kao rezultat ovog propusta i povezane nespremnosti da se konstruktivno gleda na događaje proteklih 15 godina, sadašnja generacija mladih ljudi u regionu verovatno je daleko iza svojih roditelja u smislu stvarnog znanja i razumevanja. Ovo ne sluti na dobro kad je reč o budućnosti i pomirenju uopšte.

Verujem, takođe, da je politika za koju se odlučio američki Kongres, da nastavi da uslovljava našu pomoć Srbiji nakon hapšenja i izručenja Miloševića Hagu, kako bi u potpunosti sarađivala s Tribunalom za ratne zločine bila krajnje kontraproduktivna. Iako je imala kao rezultat više optuženih u Hagu nego što bi drukčije bio sličaj, ona je, takođe, pomogla oživljavanje nacionalizma u Srbiji i još više otežala funkcionisanje demokratski izabranih vlada. Realnost je takva da je praktično sva naša pomoć usmerena da pomogne dalju demokratsku tranziciju u Srbiji. Uskraćivanjem pomoći, kao što to sada radimo zbog nedostatka saradnje s Tribunalom, naudili smo sami sebi. To takođe održava u životu jaka antiamerička osećanja stvorena tamo u deceniji devedesetih godina.

Politika uskraćivanja pristupa Partnerstvu za mir dok Mladić ne bude uhapšen slično je smušena. U ogromnom je interesu čitavog regiona da srpska vojska krene ka NATO i evroatlantskim strukturama. Trebalo je, međutim, da pratimo evropski primer i da saradnju sa MKSJ napravimo prioritetom i zahtevom za konačno članstvo u evroatlantskim strukturama, ali NE da je direktno vežemo za tekuću pomoć i članstvo u Partnerstvu za mir.

Konačno, MKSJ je samim svojim ponašanjem i procedurama koje je usvojio, značajno smanjio sopstvenu sposobnost da donese pravdu i pomirenje u regionu. Agresivno i zapovedničko ponašanje glavnog tužioca Karle del Ponte, samo je po sebi ojačalo snage nacionalizma i potkopalo demokratske vlade. Ona je otežala svakom političaru da sarađuje s MKSJ. To što je njen mandat obnovljen prošle godine, uprkos njenoj istoriji i snažnim preporukama onih na terenu koji su iz prve ruke videli rezultate njenog rada, demonstrira zapanjujuće ignorisanje štete koju ona rutinski nanosi demokratskim vladama i političkoj stabilnosti u regionu.

ALI, FUNDAMENTALNI PROBLEM KOD MKSJ jeste tananiji. Kao institucija, on mora da razmotri kako ga vide pravni eksperti; zapadne nacije koje su ga osnovale i obezbedile neophodna sredstva; i konačno ljudi u regionu. Mislim da MKSJ nije detaljno razmotrio kako je neophodno da operiše da bi efikasno demonstirao narodima u regionu da je pravda sprovedena. Tako se odlučio za sadašnju zakonsku praksu koja će zadovoljiti legaliste, ali je nepovoljno uticala na efektivnost u regionu. Neki od primera obuhvataju:
- Praktično sve optužnice trebalo je uručiti u roku od dve godine nakon okončanja neprijateljstva u svakoj posebnoj oblasti. Umesto toga MKSJ sada, nakon više od deset godina, periodično podiže nove optužnice što svaki put ponovo pokreće nacionalističke emocije koje tako uporno pokušavamo da ugušimo.
- Suđenja je trebalo ubrzati. Miloševićevo suđenje rizikuje da postane farsa zbog dužine. Više je nego verovatno da će optuženi umreti pre nego što mu se izrekna presuda.
- Mnogo više razmišljanja trebalo je da bude posvećeno nekim optužnicama za "komandnu odgovornost". Svako u regionu zna da dijagram koji opisuje linije odgovornosti ima malo sličnosti sa stvarnom komandom i kontrolom. Oslanjajući se suviše na ovaj koncept, Tribunal nije samo smanjio javnu podršku svojim akcijama u regionu već je, takođe, ispustio neke stvarne ratne zločince koji se verovatno nikad neće suočiti s pravdom.
- Trebalo je napraviti dalekosežniji program sa svim žrtvama u regionu, da bi se stvorila baza za podršku i da se, takođe, uvere da će bar neki od ratnih zločinaca biti privedeni pravdi. Slično tome, trebalo je raditi mnogo više s lokalnim sudovima, kako bi se pripremili da preuzmu zadatak suđenja ratnim zločincima kad MKSJ okonča svoj mandat.

ŠTA SADA URADITI
Na kraju ove godine, poslednje optužnice MKSJ moraju da budu uručene. Ono što preostaje da se uradi jeste hapšenje istaknutih begunaca, zakonske procedure suđenja i žalbe. Izazov je onda pred vladama Srbije i Hrvatske, pošto će od njih zavisiti sve više i više sprovođenje novih suđenja, kao i moguće suđenje nekim od zločinaca koje je optužio MKSJ. Moj je savet vladama o kojima je reč da dobro razmisle pre nego što prihvate bilo koji od slučajeva MKSJ (posebno one koji se bave "komandnom odgovornošću"), jer će pritisak - sa svih strana - biti intenzivan. Ali u međuvremenu, treba početi važan proces obrazovanja građana da razlikuju ratne zločine i patriotizam. Naposletku, bez obzira na dijagrame procedure - a možda i nepravičnosti nekih njenih aspekata - jedini izbor za vlade regiona sada je da se u potpunosti povinuju optužnicama i zahtevima za informacije i svedoke. Učiniti drukčije suviše je pogubno za dobrobit svakoga u zemlji. U tom pogledu, bila mi je zanimljiva činjenica što se pojedinici koji su odbili da se predaju, ili su pobegli pred optužnicama, izgleda ne tiče što njihove akcije nanose ogromnu štetu zemljama za koje tvrde da ih vole.