Ima li NATO budućnost

Prema svim merilima, Severnoatlantska ugovorna organizacija (NATO) bila je jedno od najuspešnijih političko-vojnih savezništava u istoriji. Formirana neposredno nakon Drugog svetskog rata da bi se suprotstavila pretnji sovjetskog ekspanzionizma, Alijansa je duže od pola veka obezbeđivala zaštitu Zapadnoj Evropi, neophodnu ne samo da opstane već i da napreduje. Njena snaga poticala je od zajedničke percepcije članica da je sovjetska pretnja realna i ozbiljna. To je omogućilo da se reše teška i nepopularna političko-vojna pitanja neophodna za zajedničku odbranu. Odluka da se razmeste nuklearni projektili srednjeg dometa u nekoliko zapadnoevropskih zemalja tokom 1980-ih klasičan je primer toga.

Uloga Sjedinjenih Američkih Država tokom tog perioda bila je presudna i odlučujuća. Upravo je američki nuklearni i vojni kišobran sprečio Staljina i Varšavski pakt pod njegovom kontrolom da se dalje širi Evropom. Sjedinjene Država su uvek snosile disproporcionalan deo troškova vojne strukture NATO. To je prvobitno imalo za cilj da se pomogne zapadnoevropskim članicama da se oporave od pustošenja Drugog svetskog rata. Ali, to je sve više odražavalo i fundamentalne razlike u pogledima između Sjedinjenih Država i evropskih saveznika, povodom raspoređivanja sredstava za bezbednost i socijalne potrebe. Jedna od posledica svega toga bila je da su Sjedinjene Države od samog početka imale dominantnu ulogu u organizaciji. Pošto je takva razlika u izdvajanju sredstava u vojne svrhe potrajala decenijama, tako se širio i jaz u vojnim sposobnostima Sjedinjenih Država i njihovih NATO saveznika. Taj jaz je sada dostigao tačku gde u nekim oblastima (kao što su vojni kapaciteti za erlift i planiranje sile) jednostavno nema stvarne zamene za Sjedinjene Države.

NATO je sada u ključnoj tački svog razvoja, uz suprotstavljene poglede na njegovu budućnost. Na jednoj strani, najnoviji članovi (i kandidati za članove iz tog regiona) i dalje snažno osećaju da je bezbednosni kišobran NATO apsolutno od životne važnosti za njihove nacionalne interese. Posebno tri balitičke države vide NATO kao ključnu zaštitu od mogućnosti da Rusija ponovo postane ekspanzionista. Poljska, Mađarska i Češka nemaju, sigurno, bitno različitije stavove. Imajući u vidu nasilnu istoriju tog regiona, članstvo u NATO može da obezbedi kritično osiguranje zemljama koje su sada u tranziciji, da njihova bezbrednost neće biti ugrožena, a vojna potrošnja smanjena. Moj je stav da bi takve garancije bez učešća SAD bile manje verodostojne.
U isto vreme, većina originalnih osnivača NATO iz Zapadne Evrope napredovala je do tačke gde ne osećaju isti stepen pretnji iz Rusije kao u vreme agresivnog, komunističkog Sovjetskog Saveza i saveznika iz Varšavskog pakta. Mnogi možda, privatno misle da je NATO ispunio svoju misiju.

To ide na ruku onima u Evropi (naročito Fancuskoj), koji nikad nisu bili srećni zbog uticaja SAD i NATO u Evropi. Ovi pojedinci i zemlje već decenijama pokušavaju da potkopaju američko rukovodstvo. Kako to nisu uspeli preko direktnog prilaza zbog tradicionalnih saveznika poput Velike Britanije, Holandije i drugih, izmenjena strategija je bila da se stvori evropska alternativa NATO, koja bi isključila Sjedinjene Države. Tokom poslednjih nekoliko godina, videli smo nekoliko takvih ideja, od kojih su većini nedostajali suština i održivost.

Ovi napori dobili su novu snagu i verodostojnost proteklih nekoliko godina, pre svega, zbog povećanih nastojanja Havijera Solane da kreira i upravlja zajedničkom spoljnom politikom Evropske unije. Drugo, zbog unilateralizma američke administracije predsednika Buša, uopšte, i katastrofalne odluke da se interveniše u Iraku i, treće, zbog nacionalne ozlojeđenosti Evropljana američkom dominacijom u NATO. Čak i naši najbliži saveznici traže pozitivne promene u tom smislu.

Nedavna zamena vojnog prisustva NATO u Bosni pod imenom SFOR isključivo evropskim snagama i slična akcija u Makedoniji, neki su od početnih koraka prema uspostavljanju odvojenih evropskih odbrambenih kapaciteta. Biće ih više. Verovatno je da će i američke snage na Kosovu biti povučene u narednih nekoliko godina.

Da li je, onda, NATO na zalasku? Ili će li se, poput "Marša dajmova" - te dobrotovrne organizacije, jednostavno prilagoditi novim vremenima i izmenjenoj misiji? Partnerstvo za mir bila je glavna inicijativa da NATO zadrži relevantnost, kao i odluka da se tako brzo primi mnogo novih članica. Iako će takve i druge kreativne mere produžiti život alijanse, NATO će stalno biti pred izazovom da očuva svoje relevantnost. U svakom slučaju, NATO i svaka druga bezbednosna organizacija moraće da imaju veliku fleksibilnost da bi se pozabavile mnoštvom različitih pretnji koje su sada globalne.

Najnovije članice NATO (i kandidati za članice iz tog regiona) ispravno vide da je NATO zbog američkog prisustva najbolji bezbednosni kišobran koji se može imati u bliskoj budućnosti. Upravo zbog njih NATO ima šansu da se prilagodi i da preživi. U međuvremenu, pre ili kasnije, evropske vojne snage u regionu suočiće se sa ozbiljnim izazovima, koji zahtevaju brzu akciju, odlučnost i snagu. Kako će reagovati? Da li ćemo videti verziju UNPROFOR ili modifikovanu verziju SFOR? U to nisam siguran, ali sam uveren da će doći vreme kada će biti na probi. A posledice neuspeha biće velike.

Sjedinjene Države su preduzele nekoliko koraka da kontriraju (ili da uspore) ovaj trend da se zaobiđe NATO, ili da se napravi manje relevantnim. Prvi je kreativna inicijativa kao što je Partnerstvo za mir. Saradnja u Avganistanu je drugi primer. Sjedinjene Države rade, takođe, veoma tesno sa "novom Evropom" - da razviju bliže savezništvo i veze sa novim članicama NATO. One razumeju i priznaju da samo Sjedinjene Države mogu i da će biti u stanju da se pozabave uticajem bilo kakvog oživljavanja ruskog imperijalizma.

Sjedinjene Države ne mogu, međutim, više da se oslanjaju na monopol u ključnim kontroverznim pitanjima unutar NATO i verovatno neće želeti da rizikuju da budu poražene kad je reč o glavnom pitanju. Kao posledica toga, Sjedinjene Države će se sve više i više oslanjati na "koaliciju voljnih" da se suprotstave izazovima bezbednosti u čitavom svetu. Irak je slučaj za primer. Glavna prednost toga jest sposobnost da se krene hitro i kohezivno prilikom supotstavljanja opaženoj opasnosti. Međutim, u meri u kojoj su uključene zemlje van NATO, ili koje nisu potpuno integrisane u NATO, biće sve više problema zbog nedostatka unutrašnje operativnosti.

Realnost je takva da Sjedinjene Države i Evropska unija imaju tesno povezane sisteme osnovnih zajedničkih vrednosti i biće potrebno da tesno sarađujemo i politički i vojno u decenijama koje dolaze, pošto novoiskrsli globalni izazovi rastu i po obimu i ozbiljnosti. Nažalost, vidim da ćemo biti sve udaljeniji pre nego što ćemo se spojiti. Možda je to neizbežna faza u našim odnosima koji se menjaju. Da bismo bili bliži, Sjedinjene Države će morati da priznaju da ne mogu više da imaju dominantnu ulogu, kao što je bilo u prošlosti. Da bi bila ozbiljno shvaćena, Evropska unija će morati da bude voljna da izdvoji veći deo svojih sredstava u vojne svrhe i da bude odlučnija da efikasno koristi svoju vojnu silu, kako bi bila tretirana kao ravnopravan partner Sjedinjenih Država.