Evropska unija ulazi u period stagnacije

Oko ovoga ne bi trebalo da bude bilo kakve greške: Evropska unija je sada na istorijskom raskršću. Gromoglasni porazi ustavnih referenduma u Francuskoj i Holandiji postavili su fundamentalna pitanja ne samo o budućem pravcu Unije, već i o tome da li je ona kao institucija dostigla svoj najviši nivo. Dugotrajni sukobi među zemljama članicama oko pitanja kao što je zajednička poljoprivredna politika i godišnji povraćaj novca Velikoj Britaniji, koji su godinama bili gurani pod tepih, sada izlaze u javnost. Pitanja što ih je donelo priključenje deset novih članica, od kojih većina ima značajno niži dohodak po stanovniku, daleko su od toga da budu razrešena.

To svakako ni na koji način ne predstavlja kraj Evropske unije. Ona funkcioniše po jednom ekstenzivnom sistemu postojećih ugovora i propisa koji su u punoj snazi. Ona je takođe veoma korisna za preovlađujuću većinu njenih članica. Ali to lako može biti kraj snova o uticajnoj i moćnoj eliti koja bi od EU načinila jednu centralizovanu instituciju sposobnu da ima značajnu političku i vojnu moć na svetskoj sceni. Jedan kritičar opisao je EU kao ekonomskog džina i političko-vojnog pigmeja. Promeniti taj imidž na pozitivan način u ovom trenutku može lako biti nešto što je iznad moći Evropske unije.

Onako kako je sada napisan, ustav je mrtav, bez obzira na izjave koje tvrde suprotno. Napori koji se sada preduzimaju da se ohrabri nastavak procesa ratifikacije u preostalih 14 zemalja u najboljem slučaju mogu biti samo produženje agonije.

Moglo je biti drugačije da su negativni glasovi o ustavu došli iz dve manje značajne zemlje, ili da ishod glasanja nije bio tako odlučan. Ali jedan od glavnih faktora negativnih ishoda u glasanju bilo je osećanje prosečnih građana da briselska elita manipuliše njima i da rukovodstvo EU ne uzima u obzir njihova mišljenja. Svaki pokušaj kozmetičkih promena i zahteva za nove referendume u Francuskoj i Holandiji, ili pokušaj da se glasači zaobiđu time što bi se išlo na nacionalne parlamente, bio bi viđen upravo kao potvrda ovakve vrste manipulacije. Pored toga, neke ključne zemlje kao što je Ujedinjeno Kraljevstvo nemaju nikakvu želju da sprovedu planirani referendum nakon što su videle uticaj koji je Žaku Širaku naneo neuspeh u Francuskoj.

Samit lidera EU 16. i 17. juna u Briselu pruža idealnu priliku da se njenim građanima pošalje jasan i glasan glas poverenja u Uniju i da se izađe s planom rešavanja ustavne krize, kao i s više pešačkim, ali podjednako kontroverznim pitanjem evropskog budžeta u predstojećem periodu.

Sve se to, međutim, verovatno neće dogoditi, pošto su razlike između zemalja o suštinskim pitanjima toliko velike. Daleko je verovatnije da sada ulazimo u period stagnacije i intenzivne unutrašnje debate o budućnosti EU (ili kako je to britanski sekretar za spoljne poslove nazvao "u period refleksije"). Najgori scenario je ako zemlje kao što je Francuska iz domaćih razloga budu počele da zauzimaju nacionalističke pozicije, što šanse za postizanje kompromisa o sve većoj listi pitanja čini još manje verovatnim.
Klasičan primer je spor između Francuske i Velike Britanije oko iznosa novca koji EU vraća Velikoj Britaniji kao kompenzaciju za činjenicu da ona svake godine daje neto doprinos Uniji. Francuska želi da se taj iznos smanji, ali Toni Bler odbija da se to učini ako se pri tom ne preispita zajednička poljoprivredna politika koju žestoko zastupaju francuski farmeri.

Moje predviđanje je da će Evropska unija za neko vreme uključiti automatskog pilota i staviti na stranu donošenje nekih važnih odluka, kao što je uključivanje novih članica. To je, na primer, sasvim izvesno kad se radi o članstvu Turske, što je pitanje koje je uvek bilo kontroverzno. Ali ja podozrevam da to takođe može uticati na Rumuniju i Bugarsku, mada su njihove kandidature dosad napredovale a njihov ulazak već bio predviđen za 2007. Evropska unija sada prolazi kroz duboko unutrašnje preispitivanje, a proces donošenja odluka u kome svaka od 25 članica ima pravo veta je, u najmanju ruku, zastrašujući.

Međutim, ispod površine vreba još jedan ozbiljan problem. To je kombinovani efekt niskih stopa nataliteta, naročito u zapadnom delu Evrope (daleko ispod stope potrebne za održavanje sadašnjeg nivoa stanovništva) i ekonomskih i socijalnih programa koji sve više postaju nerealni i neisplativi. Ako se ova dva trenda ne preokrenu, EU se suočava s porastom nezadovoljstva i smanjenjem njene moći i uticaja u svetu. Zapadnoevropska radna snaga uživala je u zlatnoj eri beneficija u društvu i na radnom mestu koje, kao i beneficije u Titovoj eri u bivšoj Jugoslaviji, jednostavno više nisu moguće.

Stopa rasta ekonomija koje koriste evro tokom proteklih deset godina, na primer, sada iznosi samo trećinu onog što je bila tokom 1970-ih. Stopa nezaposlenosti u ovim zemljama 1974. iznosila je 2,4 odsto u poređenju sa 8,9 odsto prošle godine. Šezdeset odsto ljudi između 55 i 64 godine imalo je zaposlenje u SAD prošle godine, dok se u Francuskoj, Italiji i Nemačkoj ta stopa kretala između 30 i 39 odsto. Velike stope nezaposlenosti u Evropi i nedostatak fleksibilnosti u otvaranju radnih mesta znače da će nezaposleni ostati duže bez posla nego njihovi američki parnjaci. Sve ovo znači da troškovi penzija i drugih socijalnih beneficija u evropskim zemljama neće biti održivi ukoliko se nastavi starenje stanovništva i smanjivanje odnosa onih koji rade u korist penzionera. Nešto se mora žrtvovati.

Više od bilo čega drugog, ovaj ekonomski strah (angst) pothranjuje nezadovoljstvo u današnjoj Evropi. Kao što i isti problemi, samo uveličani, nastavljaju da uzrokuju političku nestabilnost na Balkanu. Naši ekonomski sistemi moraju se modernizovati i konsolidovati kako bismo se uspešno takmičili u 21. veku uz cunami talas globalizacije koji će nas okružiti.

To će biti veoma bolno. Pojedine evropske zemlje, kao što su Britanija, Irska i Holandija, imale su izvesnog uspeha u promenama svojih sistema i, kao rezultat toga, njihove ekonomske performanse su komparativno zdravije. Ali čak i prilično skromni pokušaji sličnih promena u Francuskoj, Italiji i Nemačkoj doveli su do snažnih protesta u javnosti. To je izuzetno loša vest, jer će ekonomska konkurentnost EU bez takvih promena neizbežno opasti. To će, zauzvrat, povećati političke razlike među sadašnjim članicama EU, koje su se uglavnom rešavale različitim finansijskim beneficijama zajednički smišljenim da vremenom ostvare kompromise.

Kad se sve sabere, suočavanje s ekonomskim izazovima gotovo izvesno će izostati zbog domaćih političkih razloga. To će, zauzvrat, imati za posledicu ekonomije koje će još manje biti sposobne da se takmiče u svetu i manje sposobne da svojim građanima omoguće način života koji oni očekuju. Rezultat će biti slabija EU, manje sposobna da se nosi s unutrašnjim sukobima, da ne govorimo sa spoljnim svetom.

Ovaj izazov, kome treba dodati pitanja o tome kako se baviti ozbiljnim zabrinutostima zbog smanjenog nacionalnog suvereniteta, postajaće sve veći s pojavljivanjem sve većih prepreka na putu prema Evropskoj uniji. Ukoliko ovi problemi ne mogu da budu uspešno prevaziđeni (a ja sumnjam da mogu), EU neće moći da ima politički, vojni, pa čak ni ekonomski uticaj u svetu koji bi mogla da ima.