Del Ponte nikad ne propušta priliku da - propusti priliku

Jedanaesti jul označiće desetu godišnjicu pada Srebrenice u ruke vojske bosanskih Srba i paramilitarnih jedinica i početak najvećeg masakra u Evropi od kraja Drugog svetskog rata. Dobro je što će biti održana zvanična komemoracija ovog događaja i što će joj prisustvovati lideri iz regiona i međunarodne zajednice. Nadam se da će ova desetogodišnjica označiti početak ponovnog približavanja između Srba i Bošnjaka, što je neophodno za stabilnost čitavog regiona. Da bi se to dogodilo biće, međutim, neophodna politička zrelost na obema stranama, kao i spremnost da se prevaziđu ozlojađenost i gubici, kojih se svaka strana seća.

Jednu od najsnažnijih knjiga o Srebrenici napisao je Čak Sudetić i zove se "Krv i osveta". Knjiga počinje 395. godine nove ere kad je rimski imperator Tedosijus podelio carstvo i koristio Drinu kao granicu između zapadne polovine gde su dominirali Latini i istočne polovine koju su kontrolisali Grci. Početna poglavlja knjige opisuju upade Otomanskih Turaka u Bosnu, borbu za dominaciju sa Austro-Ugarskim carstvom, stvaranje bivše Jugoslavije i nasilne međuetničke konflikte tokom Drugog svetskog rata. Naglašavam taj istorijski kontekst, jer postoje dve podjednako važne poruke Srebrenice.

Prva poruka jesu užasni opisi masakara 11. jula i posle toga. Njih su dobro dokumentovali ne samo tela, već i učesnici. Pravi obim ovog pokolja samo je deo slike. Drugi deo su metodična organizacija i egzekucija. Dobar izvor su optužnice koje je podigao Haški tribunal protiv Ratka Mladića i onih pod njegovom komandom. Opisi svedoka, žrtava i učesnika su na raspolaganju onima koji zaista žele da uče.

Druga poruka jesta da svi moramo biti postiđeni onim što se dogodilo, jer su to bile odluke i akcije koje su preduzele (ili nisu) Ujedinjene nacije, glavne zemlje Kontakt grupe, tadašnje vlade u Bosni i Srbiji, vojne i paramilitarne organizacije na svim stranama, što je učinilo ne samo mogućim ono što se dogodilo već i predvidljivim. To ni na koji način ne umanjuje krivicu i odgovornost izvršilaca. Dali bismo sebi oduška isuvuše lako, ako bismo se tu zaustavili. Sada je vreme da razmislimo šta se tačno dogodilo i koje lekcije mogu da izvuku posebno međunarodne organizacije tako da se slični događaji ne ponove. Da bi se to uradilo, neophodno je da krenemo od početka priče, a ne od kraja. Dobar deo međunarodne nevičnosti u rukovanju raspadom Jugoslavije bio je posledica nedostatka razumevanja istorije čitavog regiona.

Da li je ikad bilo nekompetentnije, neefikasnije i sigurno kontraproduktivnije oraganizacije od UNPROFOR-a? Teško je znati odakle tačno početi u opisivanju neuspeha. Fundamentalna greška je bila da ukoliko organizacija poput UN ide da interveniše u situaciji sličnoj u Bosni, onda to treba da čini samo ako ima sposobnost i volju da koristi sve raspoložive snage da nametne svoje ciljeve. Od početka UNPROFOR-u je nedostalo i jedno i drugo. Krivica za ovakvu situaciju leži podjednako na UN i moćnim zemljama poput Sjedinjenih Država i ostalih iz Kontakt grupe. Umesto da zahteva prekid vatre i da taj zahtev podrži dovoljnom silom, UNPROFOR je molio, nagovarao i nudio raznolike šargarepe ili prazne pretnje sa potpuno predvidljivim rezultatima.

Bosanski konflikt je ispunjen rezolucijama Saveta bezbednosti i koracima koje je preduzimao UNPOFOR, koji su u najboljem slučaju bili neuspešni a privremeno i kontraproduktivni. Rezolucija 824 Saveta bezbednosti UN uspostavila je, na primer, zaštićene zone "slobodne od oružanih napada i ostalih neprijateljskih akata, koji su ugorožavali dobrobit i bezbednost njihovih stanovnika" u Sarajevu, Tuzli, Žepi, Goraždu, Bihaću i Srebrenici. Generalni sekretar UN smatrao je da je neophodno 35.000 vojnika da se osigura šest zaštićenih zona, ali je Savet bezbednosti odobrio samo 7.600, a na kraju je obezbeđeno svega 4.000. Umesto preporučenih 5.000 vojnika za oblast Srebrenice poslato je svega 500 lako naoružanih vojnika. Obećana vazdušna podrška nije se nikad stvarno materijalizovala. Holandska vlada je pripremila izvanredan izveštaj u kojem su izloženi problemi povezani sa zaštićenim zonama, posebno sa Srebrenicom (zbog uloge koju su njene trupe imale u priči o Srebrenici). Nedostatak dovoljne vatrene moći (i vazdušne moći) i spremnosti da se one koriste upravo je ono što je omogućilo da se nastave bombardovanja i napadi, a na kraju i sve ono što je usledilo.

Nedostatak autoriteta snaga UNPROFOR imao je još jednu posledicu na koju je, takođe, neophodno ukazati. Kao što je jasno rečeno u optužnici Haškog tribunala protiv Nasera Orića, on i pojedinci pod njegovom komandom koristili su "zaštićenu zonu" Srebrenice kao bazu odakle su pokretali napade na obližnja srpska sela. Iako se navode različite brojke koliko je Srba ubijeno u ovim pohodima, ono što izgleda nepobitno jeste da su počinjeni ratni zločini, ljudi ubijani i teško mučeni, sprovođeno je i etničko čišćenje srpskih sela. Bataljon UNPROFOR u Srebrenici bio je nespreman i nesposoban da spreči ove napade, što je bilo isto kao čikanje bika crvenom maramom.

Još jedna poruka koju treba imati na umu jeste da je Naser Orić uz moguću podršku vlade u Sarajevu sprečio građane Srebrenice da je napuste u mesecima pre srpske okupacije, kad je to bilo moguće učiniti. Sa strateške tačke gledišta to je razumljivo, jer ako bi se dozvolilo svim građanima, koji su to želeli, da odu, onda bi bila dovedena u pitanje sama sposobnost za život Srebrenice kao "zaštićene oblasti" i pad Srebrenice u ruke srpskih snaga bio bi verovatniji. Ali to nas ponovo vraća na ulogu UN. Da su bošnjačke vlasti imale puno poverenje da će snage UN stajati čvrsto iza "zaštićenih oblasti", onda vlasti ne bi morale da brinu zbog svojih građana koji su želeli da odu odatle. A oni ne bi želeli da odu da su UN imale snage i volje da se ozbiljno suprotstave srpskim napadima ili bombardovanju Srebrenice. Mislim da jača Srbiju to što će predsenik Tadić ići na ceremoniju, baš kao što jača Crnu Goru što će poslati delegaciju. Ako nemeravamo da pokrenemo ovaj region dalje od ideje kolektivne krivice, prvi i neophodan korak jeste priznanje individualne krivice i ispoljavanje žaljenja što su počinjeni ratni zločini. Kao što će ojačati bošnjačku vladu ako prizna da su Srbi u selima oko Srebrenice zaista trpeli od Nasera Orića i njegovih ljudi.

Ono što me, međutim, žalosti jeste to što međunarodna zajednica vrši veliki pritisak na pojedince i zemlje u ovom regionu da priznaju prošlost i žločine koje su počinili. Gde su, međutim, lideri međunarodne zajednice koji su pomogli, takođe, da se to dogodi? Jesmo li ikad čuli i jednu reč izvinjenja ili priznanja propusta i odgovornosti od bilo koga na vodećim položajima u UNPROFOR? Holandska vlada je dala ostavku nakon objavljivanja sopstvene ocene uloge koju su njene trupe igrale u tragediji Srebrenice. To je ironija, jer su ovi vojnici bili uglavnom žrtve neuspešne politike i neuspešne organizacije. Sve ono što se dogodilo bilo kome ko je bio u prilici da donosi odluke u međunarodnoj zajednici, jeste da je bio ponovo postavljen na neku funkciju, obično uz unapređenje.

Konačno, Karla del Ponte nikad ne propušta priliku da - propusti priliku. Ona je saopštila da će bojkotovati ceremoniju 11. jula u Srebrenici zato što Mladić i Karadžić još nisu uhapšeni. Očigledno je da bi bilo bolje da prisustvuje ceremoniji, da primeti prisustvo delegacija Srbije i Crne Gore, da govori o potrebi pomirenja i pravde, da sumira optužnice i napredak u suđenju, da ponovi potrebu da Mladić i Karadžić izađu pred sud. Ali za to je potreban nivo državništva i diplomatije koji ona nikad nije demonstrirala.