Investicije i izvoz

Mogu li istovremeno da rastu strane investicije i da ne raste uvoz? Može, recimo kao u Kini, s tim da rastu devizne rezerve. Kina ima značajan suficit u razmeni sa svetom, a i značajan priliv stranog kapitala. I sada već ogromne rezerve, uglavnom dolara. Rezerve bi trebalo da rastu otprilike kao zbir suficita na tekućem računu i priliva stranog kapitala i pošto se moraju držati u stranom novcu, to je isto kao da se tolika količina novca izveze, to jest uloži u strane zemlje, u slučaju Kine gotovo isključivo u američke državne obveznice.

Ukoliko se rezerve ne povećavaju, nova strana ulaganja znače isto toliko povećanje uvoza. Ovo zato što se promene na tekućem i na finansijskom računu sabiru tako da daju nulu, osim za promenu u visini deviznih rezervi. Znači, ukoliko se, kako se to kaže, privlače investicije, tada se privlači i uvoz, osim ako se ne izvozi kapital ulaganjem u devizne rezerve.

Naravno, može biti da su strane investicije usmerene na proizvodnju za izvoz. U stvari, drukčije je teško zamisliti da bi platni bilans bio održiv. Jer priliv stranih ulaganja znači i uvećanje finansijskih obaveza prema inostranstvu. Dobit koji strana ulaganja ostvaruju jeste obaveza koja se beleži u bilansu dohodaka na tekućem računu. Ukoliko je zemlja uvoznik kapitala, taj će bilans biti negativan, a ukoliko stranci imaju veću imovinu u zemlji nego što domaći ljudi imaju u inostranstvu, taj će deficit biti trajan. Pa će biti neophodno da se nadoknadi suficitom u spoljnoj trgovini. Prema tome, zemlja koja ima značajne finansijske obaveze prema inostranstvu mora da ima spoljnotrgovinski suficit da bi mogla da ih izvršava, odnosno da bi njen platni bilans bio održiv. Naravno, to podrazumeva da će se za toliko smanjivati priliv stranih ulaganja za koliko se smanjuje deficit na tekućem računu.

Problem je, naravno, ako se zemlja nađe u situaciji u kojoj je Srbija. Spoljnotrgovinski deficit je velik, a moraće da raste i deficit u bilansu dohodaka, jer će rasti obaveze prema inostranstvu. Znači, potrebno je smanjivati ukupni deficit na tekućem računu, a to opet znači da ne mogu da rastu strana ulaganja. Recimo, ako se pročita poslednje saopštenje MMF-a, vidi se da se preporučuje smanjenje i javne i privatne potrošnje kako bi se smanjio uvoz. I politika kursa bi trebalo tome da pomogne, pa bi trebalo da istovremeno sporije raste uvoz, a znatno brže da raste izvoz. To, međutim, znači manje stranih ulaganja, osim ukoliko se ne gomilaju devizne rezerve.

Postoji bolje rešenje od izvoza kapitala preko rasta deviznih rezervi. Ono se sastoji u liberalizaciji finansijskih transakcija sa svetom. Neke zemlje su bile oprezne i gledale su da kontrolišu priliv neke vrste kapitala, uglavnom kratkoročnih pozajmica. No, u Srbiji je reč o liberalizaciji izvoza kapitala. Umesto da se, kao što je sada slučaj, privlači strani kapital, ali se zarobljava domaći, bolje je prepustiti preduzećima i tržištu da odrede gde se najviše isplati držati novac. To bi imalo povoljan efekat i na spoljnotrgovinski bilans, a i na tržište stranim novcem. Konačno, oslobodilo bi centralnu banku potrebe da stalnim restrikcijama kontroliše potrošnju i visokim kamatama ograničava ulaganja.

Jednostavno rečeno, istovremeno uvoziti novac i izvoziti robu nije izvodljivo. Slobodna trgovina i robe i novca je ne samo izvodljiva, nego i poželjna.