Ispisani iz civilizacije

Direktor beogradskog Centra za ljudska prava profesor dr Vojin Dimitrijević ocenio je da će ravnodušnost političke i intelektualne elite na objavljivanje video zapisa egzekucije šest mladića kod Srebrenice, od kojih su četvorica bili maloletni, imati porazne učinke. 

- Nećemo moći više da se branimo da su etničko čišćenje i genocid produkt jednog režima s kojim smo imali malo veze, jer izgleda da, mada svesni svih činjenica, mnogi i dalje stoje iza tih zlodela, ili uopšte ne shvataju da je reč o zlodelima. Bojim se da ćemo za to kolektivno odgovarati, pred Međunarodnim sudom pravde i drugde, i da će nam malo pomagati otužne tvrdnje da smo se branili i da su isto činili drugi. Ovo je ispis iz civilizacije - izjavio je profesor Dimitrijević za “Dnevnik”.

Da li će sada Srbija konačno ipak početi da se suočava sa zločinima počinjenim u njeno ime?
- Svi narodi to odbijaju, čak i kada nije reč o uništavanju drugih naroda već, recimo, istrebljivanju političkih neistomišljenika. Teško je priznati da ste bili za nekoga ko je odgovoran za zločine. Dakle, u pitanju su teški sedimenti koji se oslanjaju na želju da se ne bude kriv. Kada tome još dodate činjenicu da iz određenih intelektualnih krugova, čak sa univerziteta, i dalje stiže podrška iluziji da je to sve bilo u redu, da, zapravo, nije bilo nikakvog zločina, kao i to da najveću čitanost imaju tabloidi s jasnom antievropskom porukom, onda je teško od običnih ljudi očekivati da promene stav.

Ima li onda nade za nas?
- Petnaest godina pod Miloševićem nam je nanelo ogromnu štetu od koje, istorija nas uči, oporavak traje najmanje dva puta toliko. Kažem 15 godina, jer se često zaboravlja ludovanje krajem osamdesetih. Sada će neko reći kako je sve to što se događalo bilo reakcija na Tuđmana. Međutim, on je izabran početkom 1990, a po Knez Mihajlovoj su se još 1988. i 1989. vijorile crne zastave s mrtvačkim glavama. To nije bio nikakav odgovor na nekakvu aktuelnu Hrvatsku, već povampirenje kostura koje su potpomagali razni kvazinaučnici, od kojih mnogi i danas seju svoje frustracije.

Sve češće se prisećamo “propuštenih prilika”, od 9. marta, preko protesta iz 1996, pa sve do 5. oktobra?
- U pitanju su istorijske okolnosti koje treba zgrabiti u datom trenutku. S druge strane, bolje je i kada shvatite da je prilika bilo, pa ste ih propustili, nego kada toga uopšte niste svesni. Pri tome ne treba samo konstatovati da je prilika propuštena, nego valja i pronaći uzroke tome. Treba, dakle, biti načisto s tim da je nama nedostajala elita kadra da obori, ne Slobodana Miloševića, već miloševićizam. Jer, miloševićizam, koji je kombinacija agresivnosti i nacionalizma, a čiji su nosioci bili bivši vatreni komunisti, zapravo je stvorio Slobodana Miloševića i intelektualno ga podržavao. Nažalost, ne samo što naša elita nije za to imala dovoljno veštine, nego su se još onda mnogi zaneli vlašću. A nagon za vlašću je, pored seksualnog, najjači.

Može li taj nagon održati Vladu Srbije, kojoj na početku niko nije proricao dug vek, do kraja mandata?
- Može, jer je činjenica da su neki delovi te vlade svesni da im je ovo jedinstvena prilika da budu na vlasti, te će se stoga svim silama truditi da ostanu tu gde jesu što je duže moguće. Drugi razlog je što protivnici ove vlade nisu hrabri da je gađaju tamo gde ona počiva na tabuima, već se, naprotiv, u tim osnovnim tabuima čak s njom i slažu. Da citiram komentar jednog hrvatskog političara, koji je za svog kolegu rekao: “Ima 12 smrtnih bolesti, ali ne umire jer svaka bolest radi protiv one druge”. E, to mi liči na našu vlast.

Sve je više ocena da smo jako daleko od novog ustava?
- Novog ustava skoro neće biti. Najpre, teško je praviti ustav nečega što ne znamo šta je. Pri tome, ne samo što ne znamo dokle nam se država prostire, gde su joj granice, već smo suočeni i sa ozbiljnim problemom nacionalnog identiteta. A onda tome treba dodati i istorijsku nesreću da imamo loš kvalitet političke elite, koja ne može da se otme zagrljaju računice da li će joj se nov ustav isplatiti na sledećim izborima.

Očekuju li nas i na tom polju uputstva međunarodne zajednice?
- Mislim da će to tako na kraju i ići. Uz smanjenje uobraženosti, koja je kod nas veoma izražena, i život će nas na to naterati. Kao što je naše privrednike naterao da poštuju poslovne običaje nastale u nekom sasvim drugom svetu. Uostalom, Venecijanska komisija je već komentarisala neke ovdašnje ustavne predloge. Druga je stvar što smo mi koncentrisani na intervencije međunarodne zajednice samo kada su na sceni traumatična pitanja, poput Kosova.

Kada smo kod Kosova, poruka državnog vrha je “više od autonomije, manje od nezavisnosti”.
- Kosovo je srpski politički tabu. I zato svi koji se ovde bave politikom misle da će biti sprženi ako o tome kažu išta više od usvojene fraze. A „više od autonomije, manje od nezavisnosti” je upravo to - čista fraza. I studentima govorim da, kada nešto smisle, pokušaju to da prevedu na neki jezik koji se koristi u međunarodnim organizacijama. Ako ne mogu, konsekvence su jasne - niko ih neće razumeti.

Stiče se utisak da nas međunarodna zajednica baš često ne razume?
- To je zato što nemamo koherentnu spoljnu politiku, jer svako vuče na svoju stranu. Kao posledica, šalju se različiti signali, zbog čega rizikujete da neki od njih budu i pogrešno shvaćeni. Uzmimo kao primer proslavu na Ravnoj gori. Iako se polovina domaće javnosti protivi održavanju takvog skupa a deo na to gleda kao na čist folklor, zemlje u okruženju su u njemu prepoznale veoma uznemiravajuću poruku. Ili, drugi primer, izbori na Kosovu. S jednog nivoa vlasti stigao je poziv kosovskim Srbima da na izbore izađu, s drugog im je, pak, došla zabrana. Dakle, zaista je teško razumeti šta mi, zapravo, hoćemo.