Nije lako slušati srce

U susret pedesetogodišnjici „Ateljea 212“, u vreme podsećanja na značajne predstave, Aleksandar Popović ima značajno mesto. Njegova „Smrtonosna motoristika“, koja će biti premijerno izvedena večeras na Velikoj sceni „Ateljea 212“, ima za cilj da se, pored ostalog, ukaže na značaj ovog pisca. U predstavi koju je režirao Egon Savin, Isidora Minić igra Murelu, odanu ženu svom Duletu, provincijskom donžuanu kojeg igra Nenad Jezdić.

„Junaci Aleksandra Popovića su mali, obični ljudi iz predgrađa i mi smo se trudili da ih oživimo na sceni. Da učinimo vidljivim taj deo ovog našeg grada i priču jednog čoveka i te žene koja je pre svega ljubavna“, kaže za „Blic“ Isidora Minić. Odnos Marele ili Gracije, kako je zove pisac, i motoriste Duleta, blago rečeno je čudan?

- Mi smo u predstavi bračni par i između nas se dešavaju razni lomovi. Ja igram ženu koja mnogo voli svog muža. Sve će učiniti za tog čoveka koga ne drži mesto, ali koji joj se uvek vraća. Njihov odnos je, naravno, sličan životu, čovek se lomi, ima dileme, razum mu govori jedno, srce drugo, tako da je glavna dilema koliko je čovek jak, da li će uspeti da se urazumi ili ne. Oni uvek prate svoje srce. A to, kao što se zna, nije lako ni u životu.

U kojem pravcu je interpretirana ova priča?

- Trudili smo se da to bude jedna ljubavna, melodramska predstava koja je, kao i uvek kada je reč o Aleksandru Popoviću, na kraju malo crna. Znači, ovo nije melodrama koja liči na američku, već više na evropsku melodramu koja ima više tamnih tonova. Još tokom proba dobili ste ponudu da igrate u novoj predstavi Biljane Srbljanović koja se radi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Dva velika posla?

- Tu ulogu sam dobila pre nedelju dana i još joj se nisam posvetila u potpunosti, ali sam nakon prvog čitanja shvatila da mi je ta žena, zove se Nadežda, bliska. Ona je jedna usamljena devojka bez igde ikoga, koja prosto želi da vodi računa o nekom, da se o nekom brine.

Na šta se odnosi to da vam je bliska?

- Ne mislim bukvalno već na onu bliskost koju čovek oseti prema nekom junaku na prvo čitanje. Odmah se oseća ono što vas direktno pogađa, neke rečenice i određene emocije koje neki junak emituje razumljivije su od drugih.

Pre nekoliko godina ste u jednom intervjuu za „Blic“ pominjali drugačiji način rada u pozorištu. Šta se od tada do danas desilo?

- Ništa se nije desilo. Jedino što ja vidim da se promenilo jeste da više nema zapošljavanja i da bi neko bio primljen u pozorište, mora da se dobije dozvola od Skupštine grada. Pretpostavljam da upravnik kaže koga bi hteo da zaposli, a onda oni to odobre ili ne. U međuvremenu su nam ponuđene otpremnine koje su bile povoljne za ljude pred penzijom, oni dobiju neke pristojne pare, a onda mogu i da dokupe tih par godina do penzije. Za nas koji imamo malo radnog staža, bila je veća komplikacija sređivati papire nego što je moglo biti neke vajde od toga.

Imate malo staža, ali zato imate puno iskustva...

- Izgleda da polako ulazim u sledeći fazu, mada ne razmišljam o tome na taj način. U svaki sledeći posao krećem kao da mi je prvi, uvek želim da uradim nešto novo, da to što odigram bude za mene lično otkrovenje u glumi, kao neka nova stepenica. Da otkrijem da se u zanatskom i umetničkom smislu može još jedna stepenica gore. Za ovaj posao je važno iskustvo na osnovu kojeg se potom mogu otkrivati nove i nove ravni i dimenzije. Posebno mi je drago što su u ovoj predstavi angažovani mladi glumci, pre svega glumice koje su dobile šansu da zaigraju, naročito sada kada ima puno mladih glumaca a sve manje posla. Drago mi je što je Egon Savin za ovako veliku predstavu pozvao mlade glumice poput Ane Franić, Tanje Pjevac i Sofije Juričanin.

Pominjete da je malo prostora za igru. Kakve su predstave koje sada gledamo?

- Nisam sigurna, jer puno predstava propustim zato što često čujem da nisu bogzna šta. Jedino što me je radovalo od predstava koje sam gledala u poslednje vreme jeste „Molijer - još jedan život“ i „Mletački trgovac“. To su dve predstave na kojima sam uživala, proradile su mi neke emocije i pamtim neke slike iz njih. Mislim da je to malo jer je, s druge strane, u toku hiperprodukcija: kao da postoji zacrtan broj predstava koje moraju biti odigrane, bez obzira na kvalitet.