Teška borba s „fantomima”

Prošlo je vreme kada se „fantomskim” firmama nije moglo otkriti ni sedište, ni odgovorno lice. - Sada iznajmljuju poslovni prostor, tu su sekretarice i telefoni, vodi se knjigovodstvo, čak se obračunava i nekakav porez. - Prednjače Beograd i Novi Sad

Osnivanjem Poreske policije, naoružane još širim ovlašćenjima od onih koje je imala nekadašnja Finansijska, Srbija je otvorila novu fazu borbe s privrednim kriminalom. Izbegavanje poreske obaveze, kao društveno zlo koje nagriza samu strukturu javnih prihoda, uzelo je takvog maha da je država morala da formira specijalizovanu službu čiji je zadatak da otkriva drastične slučajeve nezakonite poreske kombinatorike. Na čelu te službe u okviru Poreske uprave je zamenik glavnog inspektora Boris Batarilo. S bogatim iskustvom u ovom poslu - 19 godina je proveo u MUP-u na kriminalističkim i poslovima privrednog kriminala - Batarilo se u Poreskoj policiji posvetio otkrivanju takozvanih fantomskih preduzeća, firmi koje služe da bi se zametnuo trag značajnoj količini državnih fiskalnih prihoda.

- Za ovih osam meseci utvrdili smo da je vršenjem krivičnog dela izbegnuto plaćanje poreza od 976 miliona dinara – kaže Boris Batarilo. – Protiv 80 lica podneli smo krivične prijave. Najveća poreska oštećenja su u Beogradu i Novom Sadu. U glavnom gradu je utajeno 673 miliona dinara, odnosno dve trećine ukupne sume, dok je u Novom Sadu poresko oštećenje teško 186 miliona dinara.

Pominjete „fantomska” preduzeća. O kakvim preduzećima je reč?

- Ta preduzeća su osnovana ili na ukradenu ličnu kartu, ili na ime lica koje ne boravi, odnosno nema prebivalište na teritoriji Srbije. Najčešće su iz Republike Srpske ili iz Crne Gore, mada je bilo i stranaca. Oni su osnivači samo fiktivno, jer neko drugi stoji iza tih preduzeća, organizuje rad, upravlja... Cilj osnivanja “fantomskih” preduzeća je kriminalna aktivnost kojom se stiče određena imovinska korist. U žargonu, ta preduzeća se osnivaju radi “pranja” poreza za ona preduzeća koja se legalno bave trgovinskom delatnošću. U želji da ostvare veći profit, osnivači “fantomskih” preduzeća preko njih “peru” porez i na taj način, prvo, ostvaruju konkurentniju cenu na tržištu, a drugo, ostvaruju veću zaradu na uštrb poreza.

Kako to uspevaju da izvedu?

- Zavisi od toga čime se “fantomsko” preduzeće bavi. Najčešće je reč o uvoznicima. U tom slučaju finansijer, koji stoji iza tog posla, naručuje robu. Roba stiže na granicu, ali se ne carini na legalno preduzeće, već na “fantomsko”. Zašto? Zato što se, prilikom carinjenja, carinskim organima daje poreska izjava kojom se potvrđuje da roba služi za dalju prodaju, čime se oni oslobađaju plaćanja poreza. Naravno, pošto se carini na “fantomsko” preduzeće, roba gubi svoj trag u prometu, a porez se prevaljuje na to “fantomsko” preduzeće. Od takvog preduzeća, čak i kada ga otkrijemo, porez se ne može naplatiti, jer nema nikakvu imovinu, niti novca na računu.

Kolika je odgovornost trgovinskih sudova?

- Verovatno postoje određeni propusti u registraciji takvih preduzeća. Možda postoje i neka zakonska rešenja koja treba menjati, možda su nužni stroži uslovi za registraciju preduzeća, jer danas bukvalno svako može da registruje preduzeće. Ne mora ni da se pojavi u Trgovinskom sudu. Prikupi potrebna dokumenta, ostatak posla odrade advokati. Na osnovu toga, veoma brzo se dobije poreski identifikacioni broj – PIB. Te procedure su formalno- pravno ispravne, ali se suštinski radi o zloupotrebi, jer su sve te procedure propisane za one koji nameravaju da se ozbiljno bave delatnošću. Međutim, ostavljeno je dovoljno prostora i za one koji žele da se bave kriminalnim radnjama.

Kažete da je veoma teško prikupiti valjane dokaze. Čemu sve pribegavaju ta “fantomska” preduzeća. Kako maskiraju svoj rad?

- Sada nastoje da stvore privid da firma radi. Zakupljuju poslovni prostor, postave nekoga da tamo radi, instaliraju telefon, naprave ugovor o zakupu nekog magacina, naravno fiktivan. Sve češće vode i neko knjigovodstvo. To im rade agencije ili lica koja su ovlašćena za to. Čak imaju i neki promet na računu, a mimikrija ide i do toga da obračunavaju i nekakav porez.

Kako im onda ulazite u trag? Nemaju sedište, nema odgovornog lica ili ako ga i ima, ono nema nikakve veze s firmom?

- Naš cilj je da u tom pretkrivičnom postupku dođemo do lica koje stoji iza tog preduzeća, do onoga koji stvarno vuče konce. Što se tiče same metodologije otkrivanja takozvanih fantomskih preduzeća, to spada u domen kriminalističke metodike i kriminalističke taktike, o čemu ne bih mogao da govorim. Jer, na osnovu tih informacija oni koji prave poreske prekršaje mogli bi da prilagođavaju svoju taktiku. Veoma često oni imaju neki promet preko tekućeg računa, pa proveravamo, jer nam je to jedini trag, kakav su promet imali, s kim su poslovali. Otkrili smo 157 “fantomskih” preduzeća koja se bave uvozom. Naš pretkrivični postupak je završen i protiv tih preduzeća su podnete krivične prijave.

U čemu se rad Poreske policije razlikuje od rada drugih inspekcijskih službi unutar Poreske uprave?

- Naš posao je otkrivanje poreskih malverzacija i njihovih izvršilaca. Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji je predvideo koja su to dela i koja su ovlašćenja Poreske policije. Ona su ista kao ovlašćenja radnika MUP-a. Mi smo ovlašćeni da preduzimamo sve radnje u pretkrivičnom postupku, možemo da pozivamo osumnjičenog, fiksiramo dokaze, oduzimamo predmete i dokumentaciju i sve ono što može biti dokaz u krivičnom postupku. Naš delokrug rada je da otkrivamo one najdrastičnije slučajeve izbegavanja plaćanja poreza. Tamo gde se utvrdi da je porez izbegnut s namerom, tu se već može govoriti o krivičnom delu.

Kineski zid ćutanja

- Ako govorimo o vrsti robe kojom barataju “fantomska” preduzeća, mogu reći da tu nema pravila – kaže Boris Batarilo. – Najčešće je to tehnička roba, ali i sve ono što stiže iz Turske ili Kine. Posebno su interesantni Kinezi. Oni su dosta zatvorena grupa. Problem je što su preduzeća koja oni osnivaju registrovana, znači postoje, ali mi ne možemo da pronađemo vlasnika. Prema kazivanju njihovih zemljaka do kojih uspemo da dođemo, oni su najčešće tu negde “iza ugla”, ili su u Kini. Ta preduzeća su vrlo problematična, mi preduzimamo određene mere, ali su potrebna neka jasnija sistemska rešenja. Kod registracije, recimo.