Laburisti moraju da stisnu zube

Cena koju Britanija plaća zbog odluke Tonija Blera da se pridruži invaziji na Irak do sada je bila relativno niska. Broj britanskih žrtava je proporcionalno niži nego broj mrtvih među Amerikancima. Okupiravši jug zemlje kojim dominiraju Šiiti, britanski vojnici su makar za početak bili pošteđeni gerilskih napada koji je dočekao američke snage kada su ušle u zemlju. Do ove nedelje, mali je broj Britanaca kidnapovana u Iraku, i uprkos vladinim upozorenjima, Britanija je do sada bila pošteđena osvetničkih napada koje je na primer pretrpela Španija – a na šta su Blera upozoravali obaveštajci pred početak rata.

Sada se sve menja. Od početka pobune Moktade al-Sadra prošlog aprila, otpor je počeo ogromnom brzinom da se širi jugom zemlje. Poslednjih nedelja, britanske snage su meta redovnih napada, često su u sred puškaranja i često su primorane da se zatvaraju u kasarne zbog sve žešćih borbi u Basri, Amari i drugim mestima. Osim toga sve je više dokaza o ubistvima i maltretiranju Iračana koji su bili u rukama Britanaca, čija je sve poznatija brutalnost daleko od benignog paternalizma kojim se diče britanski mediji. A sada se jednom britanskom inženjeru zaposlenom u američkoj vojnoj bazi smeši jeziva sudbina dvojice američkih kolega kojima je, kako stvari stoje, lično jordanski Džihadista Abu Musab al-Zarkavi odsekao glavu. Za Zarkavija se tvrdi da je povezan sa al-Kaidom.

Veliki deo mejnstrim iračkog nacionalnog otpora ne podržava Zarkavija i njegovu taktiku, a sada se čini da upravo ti Iračani uživaju najveću popularnost među arapskim iračkim stanovništvom. Ali pažnja koju je on do sada privukao samo služi da u žižu baci snage koje su oslobođene anglo-američkim ratom.

Do prošle godine, jedina grupa u Iraku povezana sa al-Kaidom bila je aktivna u kurdskim oblastima kojima su patrolirali Amerikanci i Britanci. A sada svaki avganistanski veteran džihada koji to želi može da organizuje kidnapovanja i samoubilačke napade po čitavom Iraku – to je „kokpit međunarodnog terorizma“ Tonija Blera koji je stvorila njegova vlada. A sve to uz izjave kvislinškog premijera Ajada Alavija, čija se vlast može meriti američkim vetom da se ne oslobodi nijedna iračka zatvorenica što zahtevaju otmičari Keneta Biglija: „Ako Irak padne, London je sledeća meta“.

Kidnapovanje Keneta Biglija ima šanse da rat u Iraku dovede u Britaniju na način na koji to nisu uspeli meseci tokom kojih su prikazivani TV snimci rasula i nasilja. Pažnja javnosti koja je usredsređena na Biglija, naravno u ogromnom je kontrastu sa krajnjom nezainteresovanošću za okolnosti u kojima je prošle nedelje pobijeno 300 Iračana – mnoge od njih ubile su američke snage, i mnogi od njih bili su civili.

Logično je zaključiti da je događaji iz prethodne nedelje trebalo da izazovu političku krizu u Britaniji. Zaključak komiteta američkog kongresa da u trenutku invazije nije postojalo oružje za masovno uništenje, procurela dokumenta Whitehalla koji potvrđuju da je Bler unapred bio upozoren o verovatnom posleratovskom haosu i, ključno, izjava generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Kofija Anana da je rat koji je započeo britanski premijer bio nelegalan mogli bi da budu smrtonosna kombinacija.

Same implikacije svega ovoga najmanje su isto toliko katastrofalne. Ako Sadam nije imao oružje za masovno uništenje do kraja 1990ih, što je mišljenje koje sada prevladava, Irak očigledno nije kršio rezolucije UN. Ako je rat bio nelegalan, kao što najveći deo javnog mnjenja sada veruje, onda su jedini ljudi koji se legitimno bore u Iraku pobunjeničke grupe koje brane svoju domovinu – a ne snage država koje su počinile međunarodni zločin napavši jednu zemlju koja nije isprovocirala rat. To je rat koji se još uvek vodi na ulicama Bagdada, Basre, Faludže i Ramadija – rat koji je sada toliko diskreditovan da ga Bler očajnički pokušava da nazove „novom borbom“ protiv terorizma.

To što ovi događaji nisu još uvek doveli do presudne krize Belrove vladavine najviše je posledica činjenice da je Britanija u koaliciji koja je napala Irak bila jedina država koja je imala vladu levog centra – i koju je glavna opoziciona partija podržavala više nego fundamentaliste. Ali prikrivena šteta i Laburističkoj partiji i vladi zbog toga što se oni povezuju sa ovom katastrofalnom avanturom najverovatnije će imati fatalne političke posledice na poverenje i podršku javnosti. Problem u Iraku neminovno mora da prevaziđe svakodnevne domaće probleme britanske politike. I to ne samo zbog desetina hiljada nevinih koji su izgubili živote, već zbog vrlo opasnog presedana koji rat u Iraku predstavlja za međunarodne odnose, kao i pretnje bezbednosti britanskim građanima koju je stvorio.

Na sreću za Laburističku partiju, promena politike prema Iraku – i opstanak režima koji je započeo rat – predstavlja novi interes za Laburiste. Godišnja konferencija ove stranke u Brajtonu sledeće nedelje mogla bi da počne glasanjem o prevremenom povlačenju britanskih trupa. Vrlo je moguće da će pred izbore to biti poslednja šansa ove partije – koja nema dobru zamenu za svog lidera – da počne da se pere i postavi temelje promenjene politike prema Iraku. Partijska mašina je u stanju da primeni najrazličitije trikove kako bi izbegla sramni poraz. Čitavih 71% javnosti želi da se odredi datum kada će se britanske trupe povući iz Iraka.

Pojedini iskreno veruju da čak iako je odluka o invaziji bila pogrešna, povlačenje bi sada dovela do pogoršanja haosa ili građanskog rata. To je naravno tradicionalni kolonijalni alibi koji se koristi da se opravda okupacija, ali u slučaju Iraka – u kojem većina stanovnika kaže da želi da strana vojska odmah napusti zemlju – taj argument je više nego uobičajeno neubedljiv. Nasilje i nesigurnost već su sveprisutni, a veliki delovi zemlje izmiču kontroli okupatora. Samo Iračani su u stanju da stvore stabilnu budućnost za sebe i sada je već jasno da u Iraku neće biti bezbedno sve dok su tu američke i britanske snage. Svim izborima koji se održe pod okriljem okupatora – kao što se planira za januar – nedostajaće legitimitet da bi se smirio otpor. Ali ono što oni mogu da obezbede je atmosfera u kojoj će se bez političkih drama obezbediti povlačenje britanskih trupa, što bi zauzvrat moglo da promeni stav SAD o okupaciji.