Pad strategije

Ništa teže nego braniti neozbiljnu državu. Njeni činovnici su dodatno oslabili „meki trbuh” otadžbine, ostavljajući čitavu vojsku i njeno imanje neizbežnoj koroziji. Strategija odbrane nije usvojena, „a ka` će – ne zna se”.

U Ministarstvu odbrane godinama rade timovi eksperata. Mnogi od tih trudbenika su ostareli, večno ispisujući svoju viziju nemogućeg. Iz njihovih pera izlazile su neverovatne kompilacije, u kojima je sistem ONO samo retuširan jezikom nove ideologije. Bivši ministar Tadić je svaka dva meseca obećavao strategiju. Pa, ipak ništa. Jednom je pokušao, ali je to resavsko štivo povučeno pre nego što je narod saznao šta je unutra.

Unutra nije bilo ničega, osim plesnivih opštih uverenja, uz veselje starih majstora iz Slobine škole, koji nisu mogli da mrdnu dalje od sahranjenog vrednosnog sistema. To je bilo žalosno kalemljenje mrtvog tkiva na ideju o negaciji upravo takve osnove.

Tadić je smenio tu ekipu, koja se ipak pokazala žilavom i biološki neuništivom. Ona je radila iz senke, trudeći se da dokaže postojanje greške, ali ne u gerijatrijskom umu odbrane. Ministar je probao sa ekspertima iz država koje već davno imaju strateški okvir. Na nivou ministarstva i generalštaba radilo je najmanje pet nezavisnih timova „za reformu vojske”. Ipak je tokom duga vremena napravljen relativno dobar okvir za taj nasušni papir.

Tim za nesanicu bio je politički šaren: obe države su bile zastupljene u njemu. Neki od pisaca su imali na sebi staru ideološku piljevinu, ali su se polako otresali. Nije im bilo lako da se izdignu iznad stvarnosti, koja je bila skoro depresivna. Vojska propada, a oni nikako da stignu sa pisanjem. Bilo im je teško da se oslobode pozicionih principa i ratne klasike. Još teže da naprave obrt u odnosu na razumevanje saveznika i protivnika. Inercija koja i te kako drži mozgove okovane lažnom tradicijom i starim mitovima sputala je pisce i one koji su ih ocenjivali.

No, kad je Tadić odlazio a stigao Davinić, novom ministru je „ostavljen čist prostor”. Strategija je navodno bila gotova, samo je nedostajala jedna sitnica: da bude usvojena. Tadić je bio skoro siguran da je novi tim bitno popravio brljotine saveta Miloševićevih staraca. Deleći takvo uverenje, Davinić je prosledio strategiju na usvajanje po hitnom postupku. Srbija je ćutala: daj šta daš, ionako niko nema predstavu o tome šta tamo piše. Crnogorci su ipak našli rečenicu koja im je smetala. Ona ih je podsetila na vreme silovite unitarizacije iz 1998. Na jednom mestu, neki agresivni pisar je predvideo upotrebu sile u slučaju nasilne secesije. I u završnoj redakciji niko se nije setio da to precrta.

Stavu se u ratničkim državama nema šta zameriti, gde ima nasilja s jedne, moralo bi da bude odbrane od toga. Ali, ispalo je da nadležno ministarstvo nije umelo da objasni taj nedelikatni gaf. U stvari, agresivna rečenica je prepisana odnekud, ne može se baš sve smisliti a da to bude pametno.

I onda su se ljudi setili i preneli javnosti istinu o poreklu greha: niko nije kriv, osim nebudne daktilografkinje. Ona je napravila operativnu, ako ne i stratešku grešku. Sama je dodala sve ono o sili i rasulu. Tako je sve stavljeno na led. Nismo upoznati sa sudbinom zlosrećne tipkačice, ali tim za kreaciju je ponovo uzeo sudbinu odbrane u svoje vešte ruke.

Agresivna rečenica je odmah izbačena. U štivu je trebalo naći meru. Izgledalo ja da dve sestre neće ostati zajedno beskonačno dugo, pa su stvaraoci strategije zajedničke odbrane morali da vode računa o dinamici razlaza. Nešto kao „dva koloseka”, dakle ponovo opit koji nigde ne postoji. Ipak, iz potresne konzervativnosti, tim se uzdigao u kreatora avangardnog, možda i neostvarivog modela. Na njih je stalno uticao general Grahovac, čovek koji je nekad umeo da misli, a kasnije su njegovi stavovi postali neverovatno karikaturalno podsmevanje. Ono je bilo utoliko delotvornije jer se Grahovac silno trudio da ostane ozbiljan.

Dakle, nije fer kuditi tim za stvaranje papira, niti Ministarstvo odbrane. Šta su oni mogli da urade? Teško je uopšte naći čarobnjaka koji bi uspeo da ostvari ideju o jedinstvenom odbrambenom sistemu. A evo i zašto.

Državna zajednica nema političku ideju o svom trajanju. O mirnom rascepu svakako da, ali se ne zna suština procesa. Dakle, hoće li to biti evolucija, referendum ili nešto još nepoznato u svetu mirnog međudržavnog razvoda! I za čije babe zdravlje praviti sistem koji će prestati da obitava odmah, čim stane na trošne noge! U skladu s tim, ne postoji predstava o teritoriji (akvatoriji, nebu) koje treba braniti. Ne znamo da li je Kosmet naš ili ne, čiji je i čiji će biti. Gde su nam granice, još je manje jasno. Gde su zajedničke međe, tek je najmanje važno, za sve osim za statiste iz administracije državne zajednice. I ko tu grupu uhlebljenika uopšte pita za bilo šta.

No, ipak, pisci strategije probali su da nađu nekakvu tanku nit, koja će držati stvar, ili je konačno obesiti. A to je svakako terorizam, kao planetarna pandemija, i „organizovani kriminal”, sintagma koja se leksički teško podnosi. U skladu s tim, sledi totalni raskid sa svakim poznatim modelom vojske. Za to treba para. Da bi para bilo, država, koja ih inače nema, mora da zna gde ih daje. To nije moguće bez temeljnog dokumenta, a on se zove strategija. Isti onaj papir koji je otišao iz procedure, zbog Srbije.

Šta sad Srbiji smeta? Verovatno osećanje da hartija ide naruku rascepu i da se tamo verovatno prejudicira „zajednička” umesto jedinstvene vojske. To možda znači ukidanje jednostarešinstva i tihu podelu nadležnosti na dve vrhovne komande. Dakle, iznova paralelni svet odbrane, dva koloseka za vojnički reli demobilisanih parnih lokomotiva.

General Grahovac predlaže da crnogorska vojna sila broji oko 1.000 boraca, a da ima sva tri vida oružanih snaga (Kopnena vojska, Ratna mornarica i Ratno vazduhoplovstvo).

Niko još nije pravio intervidovsku podelu među hiljadu ljudi, ali možda vredi probati ovako: tri aviona, dva broda, jedan bataljon.

Šta će učiniti Srbija? Da čeka ispravke, pokuša da nađe svoje interese ili da se ponaša kao do sada: baš je briga. Vojska ćuti, neguje svoje siromaštvo bez glasa od sebe, i propada. I kad se rastureni sabor dve države saglasi o papiru, biće to strategija razlaza. Konačno odustajanje od apsurdne, skoro uzaludne ideje da se čuva integritet zajednice koja se svim političkim snagama opire tako rovitoj celovitosti.