Razno
Na današnji dan, 11. jun
Danas je četvrtak, 11. jun. Ovo su istorijski događaji koji su obeležili današnji datum.
0:00
11.6.2026.
2 h
Petak, 03.06.2005.
14:10
Povratak moguć, problem posao
U Hrvatskoj postoji sve glasnija grupa ekstremne desnice koja je relativno dobro organizovana i koja ima svoje pristalice od Hrvatske akademije do nekakvih veteranskih udruženja Sada su oni vrlo kritični prema novoj, proevropskoj politici HDZ-a i, čini mi se, da je Ivo Sanader, sa svojom proevropskom politikom, mnogo više ugrožen od te ekstremne desnice nego od bilo koje druge stranačke ili nevladine organizacije u Hrvatskoj
U Hrvatskoj postoji sve glasnija grupa ekstremne desnice koja je relativno dobro organizovana i koja ima svoje pristalice od Hrvatske akademije do nekakvih veteranskih udruženja
Sada su oni vrlo kritični prema novoj, proevropskoj politici HDZ-a i, čini mi se, da je Ivo Sanader, sa svojom proevropskom politikom, mnogo više ugrožen od te ekstremne desnice nego od bilo koje druge stranačke ili nevladine organizacije u Hrvatskoj
Građanski odbor za ljudska prava Zagrebu formiran je 1992. godine. Predsednik Odbora Zoran Pusić, bivši univerzitetski profesor (matematike) kaže da su tada u Hrvatskoj, u Zagrebu posebno, mnogo kršena ljudska prava i da su se on i njegovi aktivisti spontano okupili u želji da se odupru toj pojavi i da im je ponašanje većine građana ("masovno okretanje glave") bio dodatni motiv. Sagovornik Glasa dodaje da su događaji u Srbiji, na Kosovu i u Hrvatskoj s početka devedesetih kod njega izazvali "veliku zabrinutost", kada je srpski nacionalizam u Hrvatskoj podsticao hrvatski nacionalizam i u bitnim stvarima nije se razlikovao. Bio je, kaže, agresivan i pretio je da zemlju odvede u rat.
Vaša prva akcija bila je borba za vraćanje imena Trgu žrtava fašizma?
- Krajem devedesetih, kada je, po direktnom zahtevu predsednika Franje Tuđmana, Trgu žrtava fašizma promenjeno ime u Trg hrvatskih velikana, mi smo se organizovali i ime je vraćeno krajem 2000. godine.
Mnoge stvari su mi tada smetale u izjavama vladajućih političara, a promena imena tog trga bila mi je ona kap koja je prelila čašu. Neko kome smeta sećanje na žrtve fašizma relativizuje fašističke zločine i, obično, ima slične ideje. Nažalost, ta slutnja se pokazala tačnom. Ideje o "humanim etničkim preseljenjima" izrečene u Saboru, kada stignu u pogranična sela pretvaraju se u krvava etnička čišćenja i to najviše zameram političarima. Posebno sam to zamerao predsedniku Tuđmanu, koji je bio istoričar u srednjim godinama, imao iskustva i mogao je znati kuda takve ideje vode. Nije se to dogodilo iz neznanja.
Suprotstavili ste i deložacijama?
- To je imalo svoj vrhunac kada je rat u Hrvatskoj završen, 1992. i 1993, pa i 1994. godine. Odbor je već postojao, ali u to doba nismo imali iskustva, sve smo radili kao prve pokušaje. Često smo bili prozivani da "branimo Srbe", mada nikada nikog nismo pitali koje je nacionalnosti. Nismo mi birali da branimo Srbe, nego su oni koji su kršili ljudska prava žrtve birali po etničkoj osnovi. LJudi koji su se nama najviše obraćali zaista su u većini bili Srbi, ali su tada bili ugroženi. Kod ondašnjeg predsednika Sabora Stjepana Mesića bio sam 1993. godine i pokazao mu listu prvih deset deložacija, od kojih su devet bile žene, samohrane majke, a osam srpske nacionalnosti. Sve je bilo jasno - birani su nemoćni ljudi i po etničkoj osnovi. Devedeset odsto tih "legalnih deložacija" su bile izvedene bez sudske presude, a dobar deo nasilje bez ikakvih dokumenata i službenih izvršilaca.
Da li možete govoriti o uspehu u tom angažmanu?
- Godinu i po dana kasnije, kada smo sprečavali da ženu sa decom izbace na ulicu, bio sam pretučen od policije, a posle toga na sledećoj deložaciji sa policijom je bilo i deset saborskih zastupnika. Nakon toga smo organizovali veliku konferenciju, na kojoj nam se pridružilo i desetak profesora s Pravnog fakulteta koji su nam dali podršku i potvrdili da je sve to što se radi protivzakonito. Početkom 1995. godine deložacije su stale, mada se to pokušalo obnoviti godinu kasnije, ali je sve ubrzo prestalo. Ključ uspeha je upornost. Za vraćanje imena Trgu žrtava fašizma trebalo je više od deset godina.
Nije bilo lako?
- Svi ljudi koji su se bavili ljudskim pravima imali su problema, to nije bilo baš popularno, a često je bilo i fizički opasno. Pomenuo bih skup 1999. godine, jedan od onih koje smo organizovali svakog 9. maja (Dan pobede nad fašizmom i Dan Evrope), kada su nas napali bombama, suzavcem, letvama, jednoj starijoj ženi kamenom su razbili glavu, meni su izbili zub, a sadašnji predsednik Mesić, koji tada nije imao nikakvu funkciju, dobio je letvom po leđima. Cilj je vredan truda. Kako danas ocenjujete stanje ljudskih prava u Hrvatskoj?
- Ako ih upoređujemo sa situacijom iz doba Franje Tuđmana, ovo danas je ogroman napredak i na verbalnom nivou, ono što današnja HDZ (Hrvatska demokratska zajednica) vlast govori sasvim suprotno od onoga što su govorili krajem devedesetih. Oseća se napredak, nemamo više kršenja ljudskih prava po etničkoj osnovi, već sukob građana i administracije, sukob građana i nekakvih kriminalaca koji pokušavaju da dođu do stana starih žena.
Tvrdite da jača desnica?
- Postoji sve glasnija grupa ekstremne desnice koja je relativno dobro organizovana i koja ima svoje pristalice od Hrvatske akademije do nekakvih veteranskih udruženja. Što je najgore, oni ljude koji se bave ljudskim pravima prozivaju kao izdajnike Hrvatske, što je zanimljivo i po tome se najbolje vidi mentalitet tih ljudi. Sada su oni vrlo kritični prema novoj, proevropskoj politici HDZ-a i, čini mi se, da je Ivo Sanader sa svojom proevropskom politikom mnogo više ugrožen od te ekstremne desnice nego od bilo koje druge stranačke ili nevladine organizacije u Hrvatskoj. Te snage postoje, organizovane su, imaju pristup medijima i mislim da nisu bezopasne. Situacija je kao u Vajmarskoj republici.
Koliko je ostalo "tuđmanštine"?
- Strukture, od sudija do administratora, ostale su iz vremena tvrde HDZ Tuđmanove strukture i često sa simpatijama gledaju na ekstremnu desnicu. To se potvrdilo u više navrata, a dobar primer je suđenje za ratne zločine u Splitu (Lora), ili na suđenju u Gospiću, gde sudija izriče presudu od 13 godina čoveku (bio vojnik u Krajini) koji je u optužnici optužen da je podelio par pljusaka (šamara - prim. D. B.) zarobljenicima. U obrazloženju presude stoji da je optuženi "zajedno sa svojim precima 500 godina jahao na hrvatskoj grbači". To stoji u presudi, takve stvari se događaju. Evo, pre dva meseca doneta je oslobađajuća presuda za Antu Đapića u vezi sa prepisivanjem magisterija, gde sudija kaže da je nedvosmisleno ustanovljeno da je Đapić prepisao rad iz knjige svog mentora, ali da to nije ništa neuobičajeno.
Kako danas napreduje povratak prognanih Srba?
- Što se tiče povratnika, od jeseni 1995. pokušavamo pomoći ljudima da se vrate i naš odbor je radio više u severnom delu, oko Korduna i Banije (zbog fizičke blizine) i 1997. godine imali smo dve "Sigurne kuće" gde su ljudi mogli doći i ostati neko vreme, jer ih novi stanovnici njihovih kuća nisu puštali unutra. Mi smo ih zadržavali nekoliko dana, da izvade dokumenta, podnesu zahtev za vraćanje imovine i stvar se polako menjala na bolje. Danas je glavni problem velika nezaposlenost. Svako se može vratiti u Hrvatsku i dobiti dokumenta, ali problem nezaposlenosti jednako pogađa i Srbe povratnike i Hrvate koji su došli iz BiH. Naš odbor je u opštini Vrginmost otvorio devet farmi koka, kupili smo koze... Važno je ljudima pružiti mogućnost ekonomskog opstanka, ali to nije u nadležnosti Odbora za ljudska prava. O tome možemo govoriti za medije, ali to treba rešavati na državnom nivou.
Hrvatska je na korak do EU?
- Ako govorimo o promeni u hrvatskoj politici, to je uglavnom zbog pritiska izvana i što je vlast HDZ ocenila da im ulazak u EU osigurava drugi mandat. To je pragmatična politika i dobro je da takva i ovaj put na korist cele Hrvatske.
Gotovina?
- Hrvatska je dobrim delom kriva za situaciju u koju je sama sebe dovela. Evo primera. Kada je bio problem sa Bobetkom koji je dobio od Haga zahtev da se pojavi na sudu, onda je bila velika galama oko toga, da je to napad na domovinski rat i Račan, a da ne govorimo o HDZ političarima, išli su u posetu Bobetku, tvrdeći da je nemoguće da on ode u Hag.
A onda je Mesić održao jedan govor, petnaest minuta nakon dnevnika, i rekao da je Hrvatska potpisala jedan ugovor i da on obavezuje zemlju i sve njene građane, kao i Bobetka... "Prema mom mišljenju, Bobetko treba da ode u Hag i svoju nevinost dokaže na sudu". Posle je HDZ sa Sanaderom maltene tražio impičment, ostavku Mesića, jer su tvrdili da je 82 odsto anketiranih glasalo protiv saradnje s Hagom, posebno u slučaju Bobetka, a da predsednik ide protiv takve većine. Međutim, posle Mesićevog govora, taj procenat je pao na 58, a nekoliko dana kasnije i ispod 50 odsto.
To je dobar primer šta radi odgovoran političar u određenim trenucima - ići protiv javnog mnjenja i stvoriti novo javno mnjenje. Slično se dogodilo i u "slučaju Norac". Najpre su (miting u Splitu) svi (Sanader, gvardijan iz Knina, hrpa političara) govorili "Ja sam Mirko Norac", a posle suđenja u Rijeci, svi su rekli "Ja nisam Mirko Norac". Stvar se promenila.
Kada je reč o Gotovini, imam šture predstave o njegovoj optužbi, ali mislim da treba da se odbrani u Hagu. Drugo, praviti heroja od čoveka koji je u Parizu osuđen na pet godina zatvora zbog oružane pljačke, koji je bio narednik u Legiji stranaca, opasno je za zemlju i za ljude kojima stavljate ideale koji su sasvim neprimereni. Uostalom, Gotovina nije postao heroj za stvari koje je postigao u ratu, nego tek onda kada ga je tražio Haški sud. Na kraju bih podsetio da je Hrvatska jedna od zemalja koje su tražile osnivanje Tribunala.
Sada su oni vrlo kritični prema novoj, proevropskoj politici HDZ-a i, čini mi se, da je Ivo Sanader, sa svojom proevropskom politikom, mnogo više ugrožen od te ekstremne desnice nego od bilo koje druge stranačke ili nevladine organizacije u Hrvatskoj
Građanski odbor za ljudska prava Zagrebu formiran je 1992. godine. Predsednik Odbora Zoran Pusić, bivši univerzitetski profesor (matematike) kaže da su tada u Hrvatskoj, u Zagrebu posebno, mnogo kršena ljudska prava i da su se on i njegovi aktivisti spontano okupili u želji da se odupru toj pojavi i da im je ponašanje većine građana ("masovno okretanje glave") bio dodatni motiv. Sagovornik Glasa dodaje da su događaji u Srbiji, na Kosovu i u Hrvatskoj s početka devedesetih kod njega izazvali "veliku zabrinutost", kada je srpski nacionalizam u Hrvatskoj podsticao hrvatski nacionalizam i u bitnim stvarima nije se razlikovao. Bio je, kaže, agresivan i pretio je da zemlju odvede u rat.
Vaša prva akcija bila je borba za vraćanje imena Trgu žrtava fašizma?
- Krajem devedesetih, kada je, po direktnom zahtevu predsednika Franje Tuđmana, Trgu žrtava fašizma promenjeno ime u Trg hrvatskih velikana, mi smo se organizovali i ime je vraćeno krajem 2000. godine.
Mnoge stvari su mi tada smetale u izjavama vladajućih političara, a promena imena tog trga bila mi je ona kap koja je prelila čašu. Neko kome smeta sećanje na žrtve fašizma relativizuje fašističke zločine i, obično, ima slične ideje. Nažalost, ta slutnja se pokazala tačnom. Ideje o "humanim etničkim preseljenjima" izrečene u Saboru, kada stignu u pogranična sela pretvaraju se u krvava etnička čišćenja i to najviše zameram političarima. Posebno sam to zamerao predsedniku Tuđmanu, koji je bio istoričar u srednjim godinama, imao iskustva i mogao je znati kuda takve ideje vode. Nije se to dogodilo iz neznanja.
Suprotstavili ste i deložacijama?
- To je imalo svoj vrhunac kada je rat u Hrvatskoj završen, 1992. i 1993, pa i 1994. godine. Odbor je već postojao, ali u to doba nismo imali iskustva, sve smo radili kao prve pokušaje. Često smo bili prozivani da "branimo Srbe", mada nikada nikog nismo pitali koje je nacionalnosti. Nismo mi birali da branimo Srbe, nego su oni koji su kršili ljudska prava žrtve birali po etničkoj osnovi. LJudi koji su se nama najviše obraćali zaista su u većini bili Srbi, ali su tada bili ugroženi. Kod ondašnjeg predsednika Sabora Stjepana Mesića bio sam 1993. godine i pokazao mu listu prvih deset deložacija, od kojih su devet bile žene, samohrane majke, a osam srpske nacionalnosti. Sve je bilo jasno - birani su nemoćni ljudi i po etničkoj osnovi. Devedeset odsto tih "legalnih deložacija" su bile izvedene bez sudske presude, a dobar deo nasilje bez ikakvih dokumenata i službenih izvršilaca.
Da li možete govoriti o uspehu u tom angažmanu?
- Godinu i po dana kasnije, kada smo sprečavali da ženu sa decom izbace na ulicu, bio sam pretučen od policije, a posle toga na sledećoj deložaciji sa policijom je bilo i deset saborskih zastupnika. Nakon toga smo organizovali veliku konferenciju, na kojoj nam se pridružilo i desetak profesora s Pravnog fakulteta koji su nam dali podršku i potvrdili da je sve to što se radi protivzakonito. Početkom 1995. godine deložacije su stale, mada se to pokušalo obnoviti godinu kasnije, ali je sve ubrzo prestalo. Ključ uspeha je upornost. Za vraćanje imena Trgu žrtava fašizma trebalo je više od deset godina.
Nije bilo lako?
- Svi ljudi koji su se bavili ljudskim pravima imali su problema, to nije bilo baš popularno, a često je bilo i fizički opasno. Pomenuo bih skup 1999. godine, jedan od onih koje smo organizovali svakog 9. maja (Dan pobede nad fašizmom i Dan Evrope), kada su nas napali bombama, suzavcem, letvama, jednoj starijoj ženi kamenom su razbili glavu, meni su izbili zub, a sadašnji predsednik Mesić, koji tada nije imao nikakvu funkciju, dobio je letvom po leđima. Cilj je vredan truda. Kako danas ocenjujete stanje ljudskih prava u Hrvatskoj?
- Ako ih upoređujemo sa situacijom iz doba Franje Tuđmana, ovo danas je ogroman napredak i na verbalnom nivou, ono što današnja HDZ (Hrvatska demokratska zajednica) vlast govori sasvim suprotno od onoga što su govorili krajem devedesetih. Oseća se napredak, nemamo više kršenja ljudskih prava po etničkoj osnovi, već sukob građana i administracije, sukob građana i nekakvih kriminalaca koji pokušavaju da dođu do stana starih žena.
Tvrdite da jača desnica?
- Postoji sve glasnija grupa ekstremne desnice koja je relativno dobro organizovana i koja ima svoje pristalice od Hrvatske akademije do nekakvih veteranskih udruženja. Što je najgore, oni ljude koji se bave ljudskim pravima prozivaju kao izdajnike Hrvatske, što je zanimljivo i po tome se najbolje vidi mentalitet tih ljudi. Sada su oni vrlo kritični prema novoj, proevropskoj politici HDZ-a i, čini mi se, da je Ivo Sanader sa svojom proevropskom politikom mnogo više ugrožen od te ekstremne desnice nego od bilo koje druge stranačke ili nevladine organizacije u Hrvatskoj. Te snage postoje, organizovane su, imaju pristup medijima i mislim da nisu bezopasne. Situacija je kao u Vajmarskoj republici.
Koliko je ostalo "tuđmanštine"?
- Strukture, od sudija do administratora, ostale su iz vremena tvrde HDZ Tuđmanove strukture i često sa simpatijama gledaju na ekstremnu desnicu. To se potvrdilo u više navrata, a dobar primer je suđenje za ratne zločine u Splitu (Lora), ili na suđenju u Gospiću, gde sudija izriče presudu od 13 godina čoveku (bio vojnik u Krajini) koji je u optužnici optužen da je podelio par pljusaka (šamara - prim. D. B.) zarobljenicima. U obrazloženju presude stoji da je optuženi "zajedno sa svojim precima 500 godina jahao na hrvatskoj grbači". To stoji u presudi, takve stvari se događaju. Evo, pre dva meseca doneta je oslobađajuća presuda za Antu Đapića u vezi sa prepisivanjem magisterija, gde sudija kaže da je nedvosmisleno ustanovljeno da je Đapić prepisao rad iz knjige svog mentora, ali da to nije ništa neuobičajeno.
Kako danas napreduje povratak prognanih Srba?
- Što se tiče povratnika, od jeseni 1995. pokušavamo pomoći ljudima da se vrate i naš odbor je radio više u severnom delu, oko Korduna i Banije (zbog fizičke blizine) i 1997. godine imali smo dve "Sigurne kuće" gde su ljudi mogli doći i ostati neko vreme, jer ih novi stanovnici njihovih kuća nisu puštali unutra. Mi smo ih zadržavali nekoliko dana, da izvade dokumenta, podnesu zahtev za vraćanje imovine i stvar se polako menjala na bolje. Danas je glavni problem velika nezaposlenost. Svako se može vratiti u Hrvatsku i dobiti dokumenta, ali problem nezaposlenosti jednako pogađa i Srbe povratnike i Hrvate koji su došli iz BiH. Naš odbor je u opštini Vrginmost otvorio devet farmi koka, kupili smo koze... Važno je ljudima pružiti mogućnost ekonomskog opstanka, ali to nije u nadležnosti Odbora za ljudska prava. O tome možemo govoriti za medije, ali to treba rešavati na državnom nivou.
Hrvatska je na korak do EU?
- Ako govorimo o promeni u hrvatskoj politici, to je uglavnom zbog pritiska izvana i što je vlast HDZ ocenila da im ulazak u EU osigurava drugi mandat. To je pragmatična politika i dobro je da takva i ovaj put na korist cele Hrvatske.
Gotovina?
- Hrvatska je dobrim delom kriva za situaciju u koju je sama sebe dovela. Evo primera. Kada je bio problem sa Bobetkom koji je dobio od Haga zahtev da se pojavi na sudu, onda je bila velika galama oko toga, da je to napad na domovinski rat i Račan, a da ne govorimo o HDZ političarima, išli su u posetu Bobetku, tvrdeći da je nemoguće da on ode u Hag.
A onda je Mesić održao jedan govor, petnaest minuta nakon dnevnika, i rekao da je Hrvatska potpisala jedan ugovor i da on obavezuje zemlju i sve njene građane, kao i Bobetka... "Prema mom mišljenju, Bobetko treba da ode u Hag i svoju nevinost dokaže na sudu". Posle je HDZ sa Sanaderom maltene tražio impičment, ostavku Mesića, jer su tvrdili da je 82 odsto anketiranih glasalo protiv saradnje s Hagom, posebno u slučaju Bobetka, a da predsednik ide protiv takve većine. Međutim, posle Mesićevog govora, taj procenat je pao na 58, a nekoliko dana kasnije i ispod 50 odsto.
To je dobar primer šta radi odgovoran političar u određenim trenucima - ići protiv javnog mnjenja i stvoriti novo javno mnjenje. Slično se dogodilo i u "slučaju Norac". Najpre su (miting u Splitu) svi (Sanader, gvardijan iz Knina, hrpa političara) govorili "Ja sam Mirko Norac", a posle suđenja u Rijeci, svi su rekli "Ja nisam Mirko Norac". Stvar se promenila.
Kada je reč o Gotovini, imam šture predstave o njegovoj optužbi, ali mislim da treba da se odbrani u Hagu. Drugo, praviti heroja od čoveka koji je u Parizu osuđen na pet godina zatvora zbog oružane pljačke, koji je bio narednik u Legiji stranaca, opasno je za zemlju i za ljude kojima stavljate ideale koji su sasvim neprimereni. Uostalom, Gotovina nije postao heroj za stvari koje je postigao u ratu, nego tek onda kada ga je tražio Haški sud. Na kraju bih podsetio da je Hrvatska jedna od zemalja koje su tražile osnivanje Tribunala.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 0
Pogledaj komentare