Šta sve možeš kad si ministar u Srbiji

Da je toliko loše biti ministar, tražili bi ih preko biroa za zapošljavanje. A opet, oni koji su to već bili, pričaju o tome kao devojke posle veze sa oženjenim muškarcem: „Šta mi je uopšte trebalo da ulazim u sve to”.

A „to”, sudeći po njihovom opisu, najmanje izgleda kao privilegija i dobar posao. Kažu, telefon ti zvoni non-stop, kao alarm na kolima. Zovu te svi – od premijera i drugih članova vlade, preko stranih investitora sa kapitalom sumnjivog porekla i domaćih tajkuna koji tvrde da to nisu, do rođaka i prijatelja kojih se i ne sećaš i stranačkih kolega koji takođe imaju rođake i prijatelje. Potpisuješ odluke vredne milione evra. Istina, ne tvojih, al’ opet. Dosađuju ti sindikati koji traže povišice. A odakle?

Novinari od tvojih uspeha prave kratke vesti, a od grešaka naslovne strane. I sve to za platu od jedva hiljadu evra mesečno. Ako kažeš malo je za tolika iskušenja, pitaju te znaš li kako živi većina građana u Srbiji. A ako kažeš da ti je to dovoljno, jer većina prima mnogo manje, odmah si demagog.

Ukratko, reklo bi se da samo mazohista može biti ministar u Srbiji. Zato su valjda i retki oni koji javno priznaju da su zainteresovani za portfelj. Kad im pomeneš da su kandidati, odmah se nešto snebivaju – te prvo principi, te da vidimo ko će biti mandatar, pa mora sve u paketu.

Ipak, mora da ima i neki plus u tome kad si ministar u Srbiji. Nije moguće da imamo toliko mazohista.

Recimo, kad postaneš ministar u Srbiji imaš mogućnost da odmah odboru za rešavanje sukoba interesa prijaviš ušteđevinu od 300.000 evra koju tek nameravaš da stekneš. Odbor neće proveravati, ni objavljivati taj podatak.

Za mandata možeš da „uštediš” i više i da taj novac čuvaš na računu u inostranstvu. A kad padne vlada i neko pita: „Odakle ti”, pređeš lepo u poslanike, mudro ćutiš i pozivaš se na imunitet.

Kad si ministar u Srbiji (ili potpredsednik vlade, da ne zapostavimo i tu važnu funkciju) možeš, recimo, da prepišeš porodičnu kuću na sina i onda kao funkcioner bez rešenog stambenog pitanja zatražiš od države stan od gotovo 200 kvadrata, pa ga otkupiš za desetinu njegove realne vrednosti.

Kad si ministar u Srbiji, možeš da zidaš i bolnicu, a da za to ne zatražiš dozvolu, jer tačno znaš da nećeš odobriti njeno rušenje. Kad nisi ministar, srušiće ti i kiosk.

Kad si ministar možeš dosta prijatelja i zemljaka da pošalješ u inostranstvo. I to o trošku države, sa sve diplomatskim pasošem.

Kad si ministar u Srbiji imaš pravo da tražiš da se iz škola protera Darvinova teorija evolucije.

Smeš da priznaš i da si razgovarao sa biznismenom koji ne postoji, a ipak je spreman da uloži desetine miliona evra u Srbiju.

Imaš pravo na telohranitelje, koji imaju pravo da, zarad tvoje bezbednosti, putuju s tobom na more u inostranstvo.

Imaš i prijatelje kojima nije problem da ti pozajme džip. Koji ne moraš ni da vratiš.

I to nije sve. Možeš da vratiš novac tajkunu i da se posle pravdaš da je to po zakonu.

Ili da zaobiđeš Zakon o javnim nabavkama uz obrazloženje da zakon ionako ne valja. Tako, recimo, ne moraš da raspišeš tender, navodeći da je reč o hitnoj nabavci robe. Koju onda čekaš mesecima.

A možeš i da namestiš tender, recimo za opremanje nekog VIP salona, pa da kašičice za kafu umesto 30 centi plaćaš (parama poreskih obveznika) stotinak evra. Da se gosti salona osećaju važnijim.

Kad si ministar u Srbiji, imaš priliku da se, mimo zakona, vidiš sa prvooptuženim za ubistvo premijera i da to objasniš činjenicom da se „radilo o čoveku koji nije bio običan čovek”.

Možeš da u drugim državama promovišeš program svoje stranke koji je u suprotnosti sa onim za šta se tvoja vlada zalaže.

Možeš da kažeš da je rok za okončanje saradnje s Haškim tribunalom juče, a da tu obavezu ne ispuniš ni u narednih godinu dana.

Kad si ministar u Srbiji, smeš da glasaš za uredbu za koju svi, osim drugih članova vlade, kažu da je protivustavna i protivzakonita i da to pravdaš višim interesima.

Kao ministar imaš natprirodnu moć da nepogrešivo razlikuješ krađu od kraduckanja. I širinu da tolerišeš ovo drugo.

Ako ti dosade nezgodna pitanja novinara, možeš da im zapretiš da ćeš ih sve strpati u sanatorijum, koji tek nameravaš da izgradiš. A kad ti se sve smuči, možeš da podneseš i ostavku. Na odloženo. A najbolje uoči izbora. Pa ako pređeš cenzus, onda se ponovo predložiš za ministra. Ne zato što ne možeš bez vlasti, nego što ne znaš nikog ko bi to bolje radio. Sve i da znaš, bez njega verovatno može da se formira vlada, a bez tebe sigurno ne. A svi se slažu da je Srbiji hitno potrebna nova vlada. Pa jel’ treba onda još neki razlog da se sedne u ministarsku fotelju?