PREGLED STAMPE

NIN, 7. jul 2000

Pise: LIDIJA KUJUNDZIC

Vidovdanska prasina

Dolazak patrijarha srpskog gospodina Pavla podsetio je jos jednom Srbe da su na Kosovu i Metohiji izgubili gotovo sva prava

Patrijarh srpski gospodin Pavle doziveo je neprijatnost pre nego sto je 27. juna cestito zagazio na Kosovo. Skoti, pripadnici britanskog kontingenta KFOR-a, na punktu kod Merdara zahtevali su da pretresu srpskog patrijarha. To bi i ucinili da im episkop bivsi zahumsko-hercegovacki nije podviknuo. Vojnici KFOR-a trazili su da im patrijarh pokaze diplomatski pasos ako misli da bez pretresa udje na Kosovo i Metohiju. Vladika Atanasije je, kazu oni koji su prisustvovali incidentu, iz levog dzepa na mantiji izvadio panagiju i punih pluca uzviknuo:"Ovo je nas pasos!" Skoti su psovali vladiku, ali srpskog patrijarha gospodina Pavla nisu pretresli.

"Sramota je sta je duhovni poglavar doziveo na Kosovu, u svojoj zemlji, gde je sa narodom ziveo vise od trideset cetiri godine", kaze jerodjakon Vasilije Delic. Dolazak patrijarha Pavla podsetio je jos jednom preostale Srbe da su na Kosovu i Metohiji izgubili gotovo sva prava. Ono o cemu obicni Srbi na Kosovu, ovih dana, jos mogu da odlucuju, jeste ko ce, recimo, biti Kosovka devojka 2000. godine. Medjutim, i ovakva, naizgled bezazlena kulturna manifestacija, zloupotrebljena je u politicke svrhe. Nekoliko dana posto je u Gracanici izabrana Kosovka devojka 2000. godine, u Kosovskoj Mitrovici izabrana je jos jedna lepotica koja, verovatno, nece imati priliku da se kandiduje za "Mis Jugoslavije". "Vidovdanskom pesnickom pricescu" pored nekoliko stotina Gracanicana prisustvovali su srpski patrijarh, vladika rasko-prizrenski Artemije, vladika Atanasije i vladika vranjski Pahomije, kao i predstavnici Srpske nacionalne skupstine Kosovskog okruga i Komiteta savezne vlade za saradnju sa medjunarodnom misijom na Kosovu i Metohiji.

Iako su se posle godinu dana na istom mestu mozda prvi put skoro svi predstavnici Srba nasli na jednom mestu to, nazalost, nije bio znak da su Srbi konacno usaglasili svoje stavove i formirali zajednicku politicku "platformu" koja bi njihovo delovanje i uticaj na medjunarodnu zajednicu ucinila efikasnijom. Naprotiv, pokazalo se da su razlike tako duboke da je Slobodan Ilic, predsednik Srpske nacionalne skupstine Kosovskog okruga, smatrao da ne treba "zajedno sa mantijasima" ici za Vidovdan na Gazimestan.

"Ali to su i nasi junaci. Sta nas briga za njih. Nase je pravo da i mi na Gazimestan odnesemo nase cvece", rekao je Todorovic koga je podrzao i dr Miroslav Mica Popovic, direktor Doma zdravlja u Gracanici.

Isprekidana linija

Za neke Srbe koji su za Vidovdan bili na Gazimestanu, gde je sluzen parastost kosovskim junacima izginulim 1389. godine i onima koji su stradali u poslednjim kosovskim dogadjanjima, bio je to prvi izlazak iz Pristine nakon godinu dana. Sa nekima od onih 150 koji su ostali da zive u Pristini novinar NIN-a razgovarao je 29. juna. Izlazeci iz blindiranog dzipa UN kome, kako vojnici KFOR-a rekose, ni mine nista ne mogu, novinar je ugledao na asfaltu isprekidanu belu liniju koja je delila na pola uzani put izmedju zgrada. Po pobodenom kolju, crvenim plasticnim trakama i "bunkerima" nacinjenim od vreca punih zemlje i peska bilo je lako prepoznati ulaze "Ulpijane", zgrade u kojoj zivi oko 150 Srba. Mantija protosindjela Save Janjica izaziva nevericu albanskih komsija, motrili su svaki pokret s one strane isprekidane linije. Engleski vojnici KFOR-a bili su zaista nervozni kada je novinar uperio fotoaparat ka prozorima susedne zgrade, popularno nazvane "Drenica".

"Ni kad se igramo, ne smemo da predjemo onu liniju, a kad nas vojnici ne paze, onda nas gadjaju. Mene su jednom pogodili kamenom, ali malim, u rame, ali sam imala modricu", kaze devetogodisnja Milijana Jokic, koja kao i ostala deca oklopnim kolima ide u skolu u Laplje Selo. Odrasli su se umorili od straha, praznih prica nemasine. Upitan cemu se nada, Dobrotin Gavrilovic kaze: "Svi mi cekamo nadu. U Srbiju necu da idem jer je tamo sirotinja, a cujem da nas ni tamo ne primaju lepo. Kazu za nas da smo Siptari", i dodaje da ni zbog svoje troje dece Jelene (11), Milivoja (10) i Ivane (6) nece promeniti odluku iako je nedavno trinaestogodisnja Katarina Savic prebijena. "Presreli su je dva momka i devojka - Siptari. Devojka joj je lupila samar, onako iz cista mira. Kaca joj je uhvatila ruku i rekla kako ne sme da je bije iako je Srpce. Momak te devojke nokautirao je Kacu, a onda je onaj drugi uzeo poveci kamen i dok je lezala na zemlji, udario je", kaze Konstantin Filipovic koji je Katarinu posetio u ruskoj bolnici u Kosovu Polju i dodaje: "Ona i njeni otisli su u Srbiju posle toga."

Iako je KFOR naredio Albancima,koji imaju radnje u blizini, da moraju Srbima da prodaju osnovne namirnice i higijenska sredstva, oni to ne cine. Delom iz patriotizma, ali vise iz straha od svojih sunarodnika. "Kad bi se proculo da nam je neko pomogao, odmah bi mu bacili bombu u radnju", kaze Jelisaveta Jovanovic i dodaje: "Maltene svakog dana, po nekoliko sati, samo mi Srbi nemamo vodu ili struju, a telefoni odavno ne rade. Iz ADRE nam donesu svezeg povrca i malo voca za decu. Inace, jedemo ono sto nam daju humanitarci, a cesto pola toga bacimo, jer je ukvareno. Jedino za ove Engleze, vojnike, ne mogu da kazem nista lose. Hoce i da poslusaju, odu u prodavicu za nas, nekad nam i plate. Stvarno nas cuvaju kao da su nasa vojska."

Zatvaranje kruga

Za Vidovdan nikog od Srba iz Prizrena nije bilo na Gazimestanu, osim oca Mirona Kosaca. Neki od tih desetak Srba koji su ostali u prizrenskoj Bogosloviji verovali su, mogli su se, kao Radmila Drekovic, zakleti da ce se do Vidovdana general-pukovnik Nebojsa Pavkovic vratiti na Kosovo i Metohiju i da ce Slobodan Milosevic, predsednik SR Jugoslavije,ove godine na Gazimestanu odrzati govor kao 1989. godine. Medjutim, iako se to nije dogodilo, Radmila se nije dala smesti, jednostavno je rekla: "Videces, doci ce oni dogodine."

Koliko je situacija u prizrenskoj Bogosloviji teska najbolje govori cinjenica da vladika Artemije, ovih dana, mora doneti jos jednu tesku odluku - sta mu je ciniti sa Srbima i Bogoslovijom. U istoj zgradi sa Srbima zive Romi i Albanci koji se plase da bi ih njihove komsije i sunarodnici mogli ubiti. "Sa predstavnicima medjunarodne zajednice moracemo da nadjemo smestaj za te ljude i vrlo je verovatno da cemo Nemcima dati da se staraju o zgradi, jer je to jedini nacin da sacuvamo Bogosloviju", kaze vladika Artemije i dodaje da se ne moze dozvoliti Romima i Albancima da potpuno uniste Bogosloviju u Prizrenu. "Umesto da cuvaju to svoje jedino utociste, oni su ga gotovo demolirali." Moze se reci da Srbima, poslednjih nedelja, KFOR dodatno komplikuje zivot. Sada im je prakticno nemoguce da se krecu po Kosovu i Metohiji jer je KFOR smanjio broj pratnji, tako da je cak i novinar imao problema da stigne od Gracanice do nekadasnje zgrade vlade u kojoj KFOR sada izdaje akreditacije, bez koje se ne moze dobiti ni pratnja da se vrati, a kamoli da ode, recimo, u Klecku i licno se uveri da li je KFOR zaista unistio sva cetiri skladista oruzja, municije i eksploziva Oslobodilacke vojske Kosova. Svako putovanje bez pratnje za Srbe predstavlja opasnost po zivot i zato se mnogi, bez velike potrebe, ne krecu.

Nedavno je otac Nektarije Vorgucic, iz manastira Sveti Arhangeli kod Prizrena, bio u Gornjoj mahali na kraju Sredacke zupe gde je upoznao osamdesetogodisnju Nataliju Milosavljevic koja vise od godinu dana zivi gotovo potpuno sama. Jednom nedeljno Nataliju obilazi komsija Torbesi koji radi u humanitarnoj organizaciji i donosi joj hranu. "Baka Natalija kaze da joj jedna konzerva pastete potraje i po cetiri dana. Pitao sam je da li joj je tesko sto je tako dugo sama. Rekla mi je da joj nedostaju unuci i da se rastuzi kada sidje u selo i vidi da su sve kuce popaljene", kaze otac Nektarije i dodaje da je nemacki pripadnik KFOR-a, koji ga je pratio, Nataliji poklonio radio. "Bio je dirnut njenom nesrecom i zeleo je da ucini nesto kako bi se osecala manje usamljenom. Poklonio je baki Nataliji radio na navijanje." NIN, 7. jul 2000. Cop Pise: ANA VUCKOVIC yright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu

Zatvorski smisao

Momcilo Veljkovic, optuzen za pokusaj ubistva, i Radojko Lukovic, optuzen za ucestvovanje u tuci 2. maja ispred kafica "Pasaz", kazu da ce nastaviti borbu za demokratiju. U Pozarevac se vracaju

Posle izlaska iz dvomesecnog pritvora krajem prosle nedelje, aktivisti "Otpora" Momcilo Veljkovic (SPO) i Radojko Lukovic (Narodna radikalna stranka) osecaju se umorno. Sacekace da prodje "medijska pompa", pa ce na zasluzeni odmor. "Moram to da odradim, jer su nas mediji i javnost izvukli", objasnjava Veljkovic. Uostalom, to su, smatra on, slatke muke: susreti i razgovori s prijateljima, novinarima, nepoznatim ljudima koji su sve vreme bili uz njih. Optimizam ih ne napusta. Porucuju da Pozarevac nije crven, ljudi se bude iz straha i borba za demokratizaciju Srbije se nastavlja. Smatraju da bi slican incident onom od 2. maja, ispred pozarevackog kafica "Pasaz" (sada ga zovu "Makljaz"), izbio pre ili kasnije. "Prvi smo u Pozarevcu uveli 'Otpor', a to sto se dogodilo, moralo je da se desi", kaze Veljkovic. "Kad bi svi pokazali malo licne hrabrosti, da ne cekamo nekog drugog da krene tu nasu ksenofobiju da probije, tu nasu inertnost - bilo bi nam bolje. Svi kazu: cuti, dobro je, nije kod mene. To jeste kod mene!"

Smirenje

Osmog maja pusteni su na slobodu. Sudija Bosko Papovic stoga je otisao iz suda, osumnjiceni odmah ponovo privedeni. Upravo uoci velikog antifasistickog mitinga. Kada se ponovo nasao s druge strane resetaka, Momcilo se uopste nije osecao ocajno "po logici stvari": "Nasao sam smisao u zatvoru. Doziveo sam bozju blagost, dubinu smirenja."

Prema njima su se u istraznom zatvoru u Pozarevcu ponasali, podruguju se iscedjenoj floskuli - korektno, odnosno "u granicama korektnosti". "Pojedinci su bili izuzetno fer, pojedinci koji su na nasoj strani, necu da ih imenujem, dok su se drugi poneli stvarno necasno. Upravnik Velja Zivkovic uskracivao nam je lekarsku pomoc, ali je pod pritiscima morao da popusti." Najteze im je, medjutim, palo psihicko maltretiranje kad im dodje poseta u 12, a oni je prime u dva, ili 'defetizam: zaglavices ti robiju; gde su ovi tvoji, zaboravili su te'."

Veljkovic je sedam dana strajkovao gladju, zdruzio s Rumunima koji su mu, u znak zahvalnosti zbog poklonjenih cigareta, spevali "spasi Srbiju i odvedi ga, Nikolae". Novine su redovno citali i o svemu bili uredno obavesteni, sto je cuvare posebno nerviralo. Zabavljali su se i glasnim izjavama da su Amerikanci postavili mikrofon iza zatvora, da bi, kaze, vec sutradan prekrsajni zatvorenici bili organizovani u akciju riljanja okolnog zemljista.

Neizostavno se pri- secajuci tuce, Veljkovic je rekao da je tek nedavno od Dragana Milanovica, cije je odbijanje pristupnice SPS-u bilo razlog sukoba, saznao da je pistolj koji mu je Sasa Lazic uperio u glavu, skinuo sa slepoocnice i uzvratio udarac. "Ne znam odakle mi ta snaga. Ljudski nagon je nagon samoodrzanja, ljudsko pravo - pravo na samoodbranu. A oni su mene kvalifikovali za pokusaj ubistva." Zatim je, prica, nekako uspeo da pobegne preko ulice i okrvavljenog cela pozvoni na nepoznata vrata. Smatra da ga je tada "Bog video", kao i na tren baka koja mu je otvorila vrata i pala u nesvest.

Greska

Veljkovic, Lukovic i Milanovic veruju da je njihova greska bila sto su prethodnog dana obavestili policiju o mogucoj guzvi u "Pasazu", jer da nisu, vele, bar bi redovna patrola po obicaju bila u blizini. Ovako, ni ona nije bila prisutna, a kamoli dve kako im je obecano. A drugaru Draganu jednostavno su morali da pomognu, griza savesti koju bi dobili da su se sklonili "mnogo je gori osecaj od hladne cevi na glavi". Inace su, naglasavaju, veoma miroljubivi.

Znalo se, rekose vec, da ce do nekog incidenta doci. Stara je pretnja protivnika opozicionara motornom testerom. Veljkovicu i Milanovicu cak je dosapnuto dva meseca pre slucaja "Pasaz" da ce ih ubiti s dva metka. I pre tri godine, posle gradjanskog protesta, Zoki Roleks, prijatelj Marka Milosevica i vlasnik kafica "Pasaz" i "Roleks" dobro se "upoznao" s Momcilom. Veljkovic vadi gornju vestacku vilicu: "Tukli su me, zajedno s policijom, 24 sata. Na kraju su me strpali na neuropsihijatriju, gde su me isto tukli. Povod je bio to sto sam dosao u 'Roleks', popio malo. Uzrok je bio sto sam opozicija, sto sam tada jedini u Pozarevcu prodavao bedzeve, znacke, pistaljke."

Lekari su, istice, utvrdili da je uracunljiv, da samo zbog zatvorenog prostora ima povecanu anksioznost. Glatko je prosao i detektor lazi. Znaci, posto su vestaci dokazali da nije lud, moci ce, smeje se, Jugoslovensko udruzenje ludaka (JUL, skraceno), gde je dozivotni predsednik, da vrati matici. "Ovo sto su rekli da sam homoseksualac... do sada nisam bio, mozda cu da postanem. Nek' se pripaze komunisti."

Lukovic (izvukao najdeblji kraj) misli je da je protiv njih podignuta optuznica po sistemu - napad je najbolja odbrana: "Mislili su: mi smo clanovi JUL-a, beli medvedi, ne moze nam niko nista. Ispostavilo se da je to za njih bilo kontraproduktivno, vise su ulazili u lavirint iz koga se nije moglo izaci. Zato su produzili ceo slucaj, da se istina zaboravi."

Primecuje jos jednu "cudnu stvar". U bolnici Centralnog zatvora nije dobio nikakvo resenje o pritvoru. "Ako je policija vec pokrenula resenje za zatvaranje osobe koja je izvrsila, kako sam kasnije saznao, ubistvo u pokusaju pomaganjem, zakonski rok za saslusanje je 72 casa. A ja sam vec sesti dan bio u pritvoru. Uplasio sam se tada. Pomislio da mogu s nama da rade sta hoce", govori, bolno rekonstruisuci i povratak svesti u Urgentnom centru, kada mu je u jednoj ruci bila infuzija, na drugoj lisice. "Da nije bilo Riste Kockovskog koji mi je prisao i ukazao prvu pomoc, verovatno bih umro. Prestao sam da disem. On mi je izvadio jezik i oko 300, 400 grama krvi iz usta." Za to vreme, nastavlja, lakse povredjeni Sasa Lazic "glumio je klinicku smrt od tri sekunde, RTS ga je prikazao u zavojima kao da je mumija".

Fraktura

Na listi optuzenih za ucestvovanje u tuci nasla su se i braca Lazic. Roleks nije, mada je Lukovicu, kako sam kaze, upravo on naneo teske telesne povrede, to jest frakturu nosne kosti. Izbijen mu je i zub i tvrdi da je ostala lekarska dokumentacija (o potresu mozga, naprsloj orbitalnoj kosti) nestala. Lukovic je sada takodje optuzen za ucestvovanje u tuci. "Sto posto sam ubedjen da ce i Veljkovicu skinuti ovo sto su mu sad odredili. Jer, on bi za to morao i dalje da bude u pritvoru." Cini se da se ni Veljkovic, sklon sali (u sudnici trazio da sa zida skinu "pentagram"), ne sekira previse: "Ja nemam sudiju u Pozarevcu, nece da daju ostavke, sve prebacuju s jednog na drugog, ma pravi cirkus." Za uvazenog sudiju Papovica izjavljuju da je mozda ispao veci heroj nego oni (izmedju ostalog, "nijedna njegova presuda nije oborena, devet smrtnih kazni je doneo").

Da li se plase? "Nije to onaj panicni strah koji vas blokira, nego opreznost. Uprkos tome, idemo dalje", odgovara Momcilo. Bas pre neki dan prosao je pored "Pasaza" i srdacno se pozdravio s jednim deckom iz "suprotnog tabora" koji je "malo posteniji od ostalih" i nije ucestvovao u frci. Pozeleo mu je dobrodoslicu. Ipak, ne bi tamo sedeo: "Ne odgovara mi kafana." U Pozarevac se vracaju. Kazu da je zivot tamo miran, "oni" su shvatili da bi "svi skocili" ukoliko bi se dogodio novi napad na neistomisljenike. Pozarevljani nemaju kratko pamcenje, kako mnogima izgleda. To potvrdjuje i zbog slabe posecenosti zatvorena diskoteka "Madona", kao i "'Bambilend' pred zatvaranjem". "Meni Marko Milosevic nije protivnik, meni je protivnik rezim. On se vara ako misli da smo mu mi neprijatelji... Ne mesamo se u njihove interese. Ja se punim srcem i nenasilnim putem borim za demokratiju, slobodu", dodaje Veljkovic.

Pozarevacko tuzilastvo podiglo je 30. juna optuznicu protiv Veljkovica za pokusaj ubistva. Za ucestvovanje u tuci optuzeni su radnici preduzeca "Madona" Sasa i Milan Lazic, kao i Veljkovicevi prijatelji Radojko Lukovic i advokat Nebojsa Sokolovic (van Srbije). Istovremeno, prvooptuzeni najavljuje: "Preduzecemo krivicno gonjenje protiv Zorana Ivanovica Roleksa, Milana Bajica i Bojana Tadica, od cijeg gonjenja su tuzioci odustali. Tuzicemo i 'Politiku', Radio televiziju Srbije, 'Vecernje novosti', list 'Rec naroda' i druge medije koji su o nama objavljivali neistine. Pod udar pravde ce doci i portparol JUL-a koji je javno svedocio u medijima da sam pucao, zbog cega i danas stoji kvalifikacija da sam pokusao ubistvo, a takvih podataka nema cak ni u policijskoj prijavi." Posebno ce se osvrnuti na sudije i tuzioce koji su postupali "po nalozima". "Osvete nema, odgovornosti ce biti."

Sem toga, Momcilo insistira da se objavi da ce i predsedniku Crvenog krsta Jugoslavije Radetu Dubajicu vratiti Zlatnu plaketu dobrovoljnog davaoca krvi (39 puta!). Nije ispunio obecanje da ce ih posetiti u zatvoru, sto ga je narocito pogodilo. "Crveni krst bi trebalo da bude humanitarna, ne politicka organizacija. Neka mu sluzi na cast!" Sledeci put, dace krv bez posrednika. Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu