Prošlost nije Černobil i ne možemo je zatrpati betonom

Putanja kojom SPC ide u Hrvatskoj nije lagana, ali saobraćaja na njoj ima, čak vrlo živog. Crkva sređuje svoje redove, s jedne strane, i sređuje svoje odnose s državom, s druge, i to je svakako ozbiljan posao.

I za SPC je sadašnja hrvatska situacija nova, i treba se prilagoditi – kaže za „Dnevnik” ambasador Cvetićanin. Po njegovoj oceni, legislativa otvara Crkvi dobre mogućnosti, mada ne uvek i javni govor. Ambasador Cvetićanin pri tome kao tek jedan u nizu negativnih primera navodi frapantne reči izvesnog kolumniste da je SPC u Hrvatskoj „remetilački faktor“.

– Ipak, vidim značajne mogućnosti Crkve u izgradnji novog poverenja između Srba i Hrvata, i nalazim da, protivno izvesnim predrasudama, u krilu SPC ima mnoštvo raspoloženih za delovanje u tome pravcu. Takvi u meni imaju saveznika. Inače, kada je reč o povraćaju crkvenih dobara, to pitanje je vrlo složeno.

Ne toliko u načelnom, koliko u praktičnom smislu. Toga nije malo, a uglavnom je reč o dobrima koja su uzurpirana za ustaškog ili komunističkog režima. SPC traži da se primenjuju ista merila kao kad se imovina vraća Katoličkoj crkvi, čemu se teško može prigovoriti. Dijalog je otvoren, a uspeha kad više, kad manje – navodi ambasador Srbije u Zagrebu.

Unazad već duže do matice stižu vesti kako SPC i organizacije Srba u Hrvatskoj nisu u najvećoj ljubavi, iako bi, možda, prirodno trebali biti upućeni jedni na druge. Koliko tu u nekoj pomiriteljskoj misiji može da pomogne država Srbija, ili je ipak bolje da se ne meša?
– Kad posmatramo tu stvar, mislim da ne smemo dozvoliti sebi da upadnemo u zamku sitnih intriga. To je ono prvo, možda i najvažnije. Drugo, imam razvijene kontakte sa najvažnijim činiocima na obe strane, i uvek nastojim sagledati ono što je bitno, da ne kažem magistralno, u njihovim pozicijama.

Krenemo li odatle, onda ne bismo mogli kazati da su hrvatski Srbi podeljeni, nego da i jedni i drugi dele brigu za srpsku manjinu i pravoslavni narod u Hrvatskoj. Svako, razume se, na svoj način. Crkva orijentacijom i na suštinske, ne samo na obredne potrebe ljudi, a manjinske organizacije orijentacijom da kroz sudelovanje u vlasti učine maksimum mogućeg.

A mi, i ako se, kako vi kažete, mešamo, onda se mešamo utoliko što promovišemo jednu političku platformu koja naglašava punu odgovornost svih srpskih lidera za status srpske zajednice. Svih, bez razlike, i bez izuzetka. Mi njome ne uvodimo u igru otrcanu parolu o „srpskoj slozi“, nego afirmišemo načelo moderne, demokratske verodostojnosti vođa. Prostor za surevnjivosti realno je tu onda vrlo sužen. A ko je praktikuje – gubi na značaju u samoj zajednici.

Od Srba koji su ostali u Hrvatskoj, ili su se nakon godina izbeglištva tamo vratili, sve češće se čuju tvrdnje da su oni, kada je briga matice u pitanju, u zapećku?
– Mada okupirana drugim problemima, i mada i sama u teškoćama, Srbija bi sigurno mogla više. Trideset traktora koji su ovamo stigli prošle godine, kao poklon Vlade Srbije povratnicima, najavili su drugačiji odnos matice. Ali, to ne sme ostati incident, i izolovani projekt, još manje biti znak milostinje. Mi to jednostavno moramo pretvoriti u uredan funkcionalan sistem, u novo „partnerstvo za razvoj“, za šta u Hrvatskoj kao državi postoji raspoloženje. Mi na tome radimo.

Povratak u Hrvatsku je gotovo utihnuo. U kojoj meri je za to kriva realnost da je većina izbegličke populacije za proteklih deceniju i kusur, koliko je proteklo od okončanja ratnih dejstava, našla neko svoje mesto u Srbiji ili trećim zemljama, a koliko se ni Zagreb, ali ni Beograd, nisu svojski potrudili da se tim ljudima omogući održiv „povratak kući”?
– Naporedo s tim da je entuzijazma za povratak sve manje, ide još nekoliko nepovoljnih činjenica. OEBS razmatra opciju da zatvori svoju misiju u Hrvatskoj, UNHCR takođe, ili barem da smanji kapacitete. Hrvatska ozbiljno zaostaje u ispunjavanju obaveza koje joj nalaže Sarajevska deklaracija, i to najmanje u dva sektora: oko stanarskih prava i konvalidacije radnog staža.

Sve to zatvara perspektivu konačnog rešenja ovoga pitanja i uvodi stvar u slepu ulicu. Ali, niko odgovoran nije spreman da odsvira kraj, jer realni kraj procesa i nije blizu. Ohrabruje to što je u ovome počela aktivnije da se postavlja Evropska unija, čija reč ovde ima izvesno dostojanstvo. Mi u svome delovanju tražimo saveznike i nudimo vrlo pozitivno savezništvo.

Protivimo se odlasku međunarodnih principala, ne zato što neko drugi treba da radi naš posao nego naprosto zato što su njihove mogućnosti uticaja na događaje objektivno veće i efikasnost izglednija. Ideje da se sve prebaci na bilateralni kolosek Beograd - Zagreb deluju privlačno, ali samo spolja, kao eventualni znak zrelosti naših političkih elita da svoje poslove uzimaju u svoje ruke.

Suštinski, međutim, stvari stoje drugačije: bio bi to potencijalni izvor novih napetosti u našim odnosima. Jer, mi ne bismo sedeli skrštenih ruku, niti bismo ćutali. Naprosto, imali bismo obavezu da stalno iznova postavljamo pitanje notornih ljudskih prava izbeglica.

Prema podacima Ambasade Hrvatske u Beogradu, u sudskom postupku je samo 71 slučaj zauzete imovine. Pojedine organizacije u Srbiji, koje se bave ovom problematikom, navode da zapravo svakodnevno prime toliko zahteva i ukazuju na opstrukciju sudskih procesa koje pred hrvatskim sudovima vode građani srpske nacionalnosti.
– Ne bih se želeo upuštati u „polemiku s brojevima“. Nama su se javljali predstavnici više stotina ljudi, državljana Srbije, koji se po sudovima bore za svoju imovinu. Paradigmatičan je, na primer, „slučaj Pirovac“. I naš je utisak da se sudski procesi otežu i da reč ’opstrukcija’ lako doleti na jezik.

Skrećemo na to pažnju našim hrvatskim sagovornicima, mada se mora znati da je situacija delikatna: pravosuđe je nezavisno i, ako poštujemo to načelo, vraški je teško naći legitiman ugao iz kojeg bi se moglo argumentovano delovati na to da se stvari makar efikasnije, ako već ne i pravednije, rešavaju.

Nakon nekoliko susreta na najvišem nivou, stiče se utisak da odnosi Hrvatske i Srbije napreduju samo u ravni komunikacije, dok kao da škripi na sve strane čim se dotakne neko sporno pitanje?
– Prošle smo godine zaista imali izuzetno dinamičnu fazu odnosa na najvišem nivou, i to je nesumnjivo podstaklo mnoge pozitivne procese i u našim dvema zemljama, i u našim odnosima.

Trgovina je drugu godinu zaredom imala skok od trideset odsto, vojske koje su pre deceniju izašle iz rata imaju ugovor o saradnji i solidnu komunikaciju, carina i policija imaju plodne odnose, tužilaštva za ratne zločine deluju zajedno prema jednom ugovoru, neke regije, kao što su Istra i Vojvodina, vrlo blisko sarađuju (sve manje kao solo igrači), aktivni smo sudeonici u multilateralnim projektima kao što su Cefta i Panevropski naftovod...

Sporna, ili, kako mi to kažemo, otvorena pitanja, nisu tabu, ona stoje na stolu, stalno su na dnevnom redu. Ona su rezultat bliže i dalje prošlosti, i stalni su izazov. Delovi ovdašnje javnosti prošlošću se opsesivno bave, toliko i tako da ponekad imate utisak da ste pod svojevrsnom diktaturom prošlosti. S druge strane imamo glasove o tome da se trebamo okrenuti budućnosti. Naravno, prošlost nije Černobil da se može zasuti sa milion tona betona pa da prestane da zrači. Prošlost je jača i od Černobila, s njom ne možete tako. Ali, može se iz kliničkog bavljenja njome preći na jedan racionalni tretman. To je ono što nam sad treba.